Žene treba pustiti da rade, a ne diskriminisati ih dok stare

Bloomberg Mercury

Pre desetak godina odlučila sam da pustim sedu kosu.

Razlog je bio vrlo jednostavan. Nisam htela da trošim vreme kod frizera svaka tri meseca. Imala sam dvoje male dece i čak uz pomoć kod kuće to mi je izgledalo kao gubljenje vremena. I, zapravo, koga je bilo briga? Mene ne, mog supruga ne. Ta odluka je štedela novac i vreme.

Stoga sam s nevericom i frustracijom pročitala da je otpuštena kanadska voditeljka vesti Lisa LaFlamme, koja je tokom pandemije ostavila sedu kosu. Vlasnici CTV-a odbacuju da su starost, pol ili seda kosa razlozi za okončanje ugovora s njom. Ovde je reč o dokazanoj televizijskoj novinarki koja je izveštavala iz ratnih zona i, kako navodi "New York Times", morala je da boji kosu u ženskom toaletu na aerodromu Kandahar i u bagdadskom skloništu, a onda je, izgleda, otpuštena zbog svog izgleda.

Starosna diskriminacija jedno je od poslednjih ograničenja u kontekstu različitosti i uključivosti. Na radnim mestima to ostaje tabu tema. Priča poput ove o Lisi LaFlamme otkriva predrasude s kojima se žene suočavaju kada dođu u srednje godine i koliko još posla na tom polju preostaje.

Trajna fiksacija na to kako žene stare i na to da uopšte stare odvlači pažnju od toga koliko ta polovina populacije može  doprineti svojim znanjem i uspesima. Niko neće osuđivati muškarca srednjih godina sa sedom kosom. Pogledajte samo fotografiju Lloyda Robertsona, koji je imao 77 godina kada ga je zamenila LaFlamme, sada 58-godišnjakinja.

Nezasluženo kažnjavanje

To udaljvanje od žena koje dopuste sebi da izgledaju u skladu sa svojim godinama samo hrani očekivanja da žena, dok stari, mora da teži da izgleda mlađe i još jednom stavlja teret na ženu da mora da se menja kako bi se uklopila u ono što društvo smatra prihvatljivim. I to je iscrpljujuće. Žene moraju da se dokazuju već sa 20 godina, a onda u 40-im ili 50-im ponovo moraju da dokazuju da vrede.

Taj stav o ženama, posebno u kasnijem periodu njihovih karijera, postoji u različitim profesijama, ali posebno je naglašeno na televiziji.

Novinarka i voditeljka Libby Purves jasno je govorila o pritisku na žene u BBC-u da izgledaju atraktivno i mlado, dok se muškim kolegama dopuštalo otmeno starenje.

Televizijski svet, međutim, u tom pristupu sve je usamljeniji. To se vidi na primerima iz sveta finansija kao što su predsednica Evropske centralne banke Christine Lagarde ili američka ministarka finansija Janet Yellen i sveta mode kao što je Sarah Harris, urednica u "Vogueu", koja je svoj prvi sedi pramen našla sa 16 godina i nikad nije bojila kosu, ili Maya Musk, majka Elona Muska, koja je model 50 godina.

U svetu glume žene u svojim 50-im i 60-im postižu uspehe i traju, kao što je slučaj Michelle Yeoh, Cate Blanchett ili Jamie Lee Curtis.

To su male ali važne pobede u borbi protiv starosne diskriminacije. Kako žene žive i rade sve duže, nakon karijera u kojima je prisutna vidljiva razlika u prihodima u odnosu na muškarce, ne treba da se kazne za nešto što je izvan njihove kontrole. Umesto toga treba priznati njihove rezultate i adekvatno ih nagraditi.

Dok, na primer, u azijsko-pacifičkoj regiji kompanije s većim procentom žena u upravi imaju bolji performans na tržištu akcija od onih s malim udelom žena, žene još uvek u proseku zarađuju 83 centa na svaki dolar koji zarađuju muškarci.

Žene žele da budu uključene i prihvaćene nezavisno od trenutka života ili karijere. Zapravo, to se razume samo po sebi i ne bi trebalo ni da spominjemo. Ne žele da privlače pažnju zbog znakova starenja ili imaju osećaj kao da postoji neki datum isteka roka trajanja. Za to treba promeniti pristup - starosnoj diskriminaciji treba pristupiti kao bilo kojoj temi u vezi sa različitošću i inkluzijom kao što su pol, kultura, rasa ili invalidnost.

Na ovaj Međunarodni dan žena naglasimo dvostruke standarde: sedi muškarac smatra se otmenim. Seda žena postaje progonjena. Svi starimo. Prihvatimo to.