.webp){kind=icon}
Istoričari vole naslove od dve reči kao što su "Doba kapitala" ili "Doba Regana". Za našu eru, "Doba fragmentacije" će se sigurno pokazati neodoljivim. Liberalni svetski poredak koji je nastao nakon pada Berlinskog zida razbio se o trostruke stene kineske moći, finansijskih previranja i domaćeg populizma. Svetske organizacije su se zakočile, počevši od Svetske trgovinske organizacije (STO) i Svetske zdravstvene organizacije (SZO). "Sve je u komadima, sva koherentnost je nestala", kako je pesnik John Donne rekao o još jednom velikom raspadanju.
Najhitniji problem danas je kako preživeti u ovom novom svetskom neredu. Šta fragmentacija znači u praksi i u detaljima? Kako da dizajniramo međunarodne institucije za svet u kome više nema liberalnog sna o rastućoj harmoniji? A šta sve ovo znači za poslovne ljude?
U svojoj novoj knjizi "Global Discord: Values and Power in a Fractured Vorld" ser Paul Tucker, akademik sa Harvarda i bivši zamenik guvernera Banke Engleske, skicira "četiri scenarija za narednih četvrt do pola veka": (1) dugotrajni status kvo - kontinuiran ali ograničen sistem predvođen SAD; (2) borba supersila - dugotrajno strateško, ideološko i komercijalno takmičenje; (3) novi hladni rat - poluautorkačni blokovi; (4) (zaista) preoblikovan svetski poredak — multipolarni vrh u svetu provera i ravnoteže i reformisanih međunarodnih organizacija.
Razumno ali teško prelomno. Ali onda Tucker pravi pametan intelektualni manevar u knjizi punoj pametnih intelektualnih manevara: on sugeriše da bi delovi sva četiri reda (ili svakako prva tri) mogli koegzistirati u isto vreme. Ponekad se krećemo između jednog poretka i drugog – sve više se čini da živimo u ničijoj zemlji između borbe supersila (2) i novog hladnog rata (3). Ponekad - i u nekim oblastima politike - preovladava jedan određeni poredak.
Kada je reč o Tuckerovoj verifikaciji monetarne politike, živimo u svetu trajne supersile. Dominacija dolara je toliko ukorenjena da je verovatno da će preživeti neko vreme, iako će biti izazvana novim digitalnim valutama ili mrzovoljnim naftnim silama koje prete da prebace fakturisanje sa dolara. Međunarodni monetarni fond (MMF) sa sedištem u Vašingtonu nastaviće da igra centralnu ulogu u svetskoj ekonomiji. I dolar i MMF daju daleko više koristi nego problema - dolar jer pruža odbranu od haosa i MMF zato što pruža sve vrste javnih dobara, od pouzdanih podataka do upravljanja krizom.
Sjedinjene Države će verovatno ostati dominantne i u vojnim poslovima, i u kulturi (iako se moć Kine ubrzano povećava u prvom planu, a Holivud je u poslednje vreme imao loš učinak). Ali u drugim oblastima slika je sasvim drugačija. Kina ubrzano erodira američku dominaciju u multilateralnom svetu kroz dvostruku strategiju povećanja njenog učešća u Ujedinjenim nacijama - povećavajući svoje finansiranje i predvodeći specijalizovane agencije UN u oblastima kao što su civilno vazduhoplovstvo, hrana, poljoprivreda i telekomunikacije) i podnošenje predloga u Generalnoj skupštini UN - dok istovremeno uspostavlja organizacije predvođene Kinom u svetu u nastajanju (formalna misija Šangajske organizacije za saradnju je da promoviše "novi međunarodni politički i ekonomski poredak"). Blaga američka borba da zadrži kontrolu nad institucijama koje je sama uspostavila u jeku Drugog svetskog rata nije ništa drugo do skandalozna.
Borba supersila (scenario dva) preoblikuje trgovinsku politiku mnogo brže nego što je većina nas (i svakako nego što je većina evropskih političara) očekivala. Sjedinjene Države preoblikuju svoju ekonomiju kako bi garantovale snabdevanje poluprovodnicima i drugim "strateškim" dobrima. Ali Kina je već najveća svetska nacija za trgovinu robom i vodi svetski program investicija koje sponzoriše i usmerava država. U međuvremenu, sile u usponu, poput Indije i Turske, traže svoje mesto na vrhu liste u preoblikovanom svetskom poretku (scenario tri) i spremne su da iskoriste tenzije između supersila kako bi ga obezbedile.
Koegzistencija četiri različita sveta neizbežno čini dizajn režima upravljanja mnogo težim. Kako Zapad i druge ustavne demokratije mogu da održe svoje liberalne tradicije suočene sa međuzavisnostima sa rastućim neliberalnim državama? Može li se globalni mir održati bez ikakvih temeljnih sporazuma o vrednostima i kulturi? Liberalni svet treba da izbegne dve zjapeće zamke: da se tako čvrsto drži svojih principa da rasplamsava tenzije sa Kinom, a da ne postigne ništa praktično, s jedne strane, i da zauzme čisto pragmatičan pristup i time izda sopstvenu dušu, s druge strane.
Tucker predlaže niz koncentričnih krugova. Najviše sarađujte sa zemljama sa kojima delite zajedničke vrednosti i imate isprepletene istorije. Ali takođe naporno radite na negovanju odnosa saradnje sa silama koje nemaju istomišljenike kako biste mogli da nastavite da pregovarate o pitanjima od zajedničkog interesa kao što su trgovina ili klimatske promene. Dani liberalnog trijumfalizma, kada su globalne birokrate (posebno ekonomisti) pokušavale da ostatku sveta nametnu zajednički skup vrednosti, pa čak i zajednički način poslovanja (akcionarski kapitalizam), najbolje je zaboraviti zasada. Bolje je zatvoriti oči i pristati da se ne slažete nego rizikovati da se svet podeli.
Ovaj pristup i dalje ostavlja mnoga praktična pitanja. Koliko daleko možemo ići u napuštanju moralnog univerzalizma, a da ne izdamo svoje najdublje vrednosti? Šta radite ako sila koja se slaže sa neslaganjem pokuša da širi laži preko navodno neutralne globalne organizacije, kao što je Kina uradila sa SZO tokom kovida? Gde prestaje trgovina i počinje vojna moć? SAD već poručuju kompanijama da ne mogu da trguju sa Kinom robom koja bi mogla imati vojnu primenu. Zar trgovina uopšte ne čini Kinu jačom i stoga sposobnijom da podrži moćnu vojnu mašinu? Ova pitanja će obezbediti meso i piće međunarodne politike u godinama koje dolaze.
Koegzistencija četiri različita sveta je verovatno najgora moguća vest za mejnstrim biznise koji žude za redom i jednostavnošću (egzotičniji poslovi kao što su osiguranje i hedž-fondovi koji napreduju zbog nestabilnosti su druga priča). S tačke gledišta planiranja bi moglo biti lakše ako bi svet jednostavno izabrao jednu podrazumevanu poziciju i držao je se umesto da zbunjujuće oscilira između nekoliko.
Da bi povećali svoju bedu, glavni poslovni ljudi moraju da se bore sa još dva izvora konfuzije. Prvi je zamagljivanje razlike između političke i ekonomske politike kako bi se stvorio novi entitet pod nazivom geoekonomija. Poslovni ljudi vole da razmišljaju u urednim kategorijama. Geoekonomska politika zavisi od upotrebe ekonomskih alata za postizanje političkih ciljeva: na primer, sankcije (embargo, zamrzavanje imovine, zabrane putovanja, izbacivanje iz kritične infrastrukture kao što je SVIFT); tarife i trgovinske barijere; širenje regionalnih trgovinskih paktova; regulatorna diplomatija; manipulacija valutom; strateško korišćenje strane pomoći; racionalizacija izvoza retkih zemalja; i sajber-politika).
Drugi je kakofonija stručnjaka. Proučavanje geoekonomije dovodi u igru nekoliko plemena stručnjaka smeštenih na univerzitetima i raznim profesionalnim organizacijama: ekonomiste, posebno teoretičare trgovine; advokate, posebno advokate za ljudska prava; politikologe, posebno stručnjake za međunarodne odnose; tipove ratnih studija i, sve više, filozofe. Sva ova različita plemena imaju svoje ezoterične metodologije i jezike (čini se da se status u akademskim krugovima meri stepenom u kojem ste usvojili najnoviju rokoko frazeologiju). Jedva razgovaraju jedni sa drugima, a kamoli sa običnim ljudima koji žive van školskih pećina. Tucker je savladao brojne rivalske discipline, skačući od Grotiusovog razmišljanja o zakonu mora do mišljenja Bernarda Williamsa o ljudskom dostojanstvu. On priznaje da ne možemo da shvatimo fragmentirani svet sa fragmentiranom akademijom. Ali on je bio manje dobar u prevođenju ovih ezoteričnih ideja na jezik koji ljudi izvan Harvard Yarda ili sala MMF-a mogu da razumeju. Svetu "globalnog neslaganja" očajnički je potreban John Maynard Keynes ili Milton Friedman, koji mogu da se kreću u raznim disciplinama poput majstora, ali i da ih prevedu na zanimljiv engleski.
Budući istoričari će barem moći da unesu korist u sve ovo i tako nametnu neki red u haosu. Zasada, ukupan utisak je izuzetna fluktuacija i konfuzija: Evropljani pokušavaju da se pomire sa rastućim američkim nacionalizmom; kompanije savijaju svoje lance snabdevanja za nestabilan svet; sile u nastajanju menjaju svoje saveze; ekonomska globalizacija i nacionalna i regionalna politika povlače se u različitim pravcima odjednom; globalne organizacije gube svoj legitimitet; a akademici koji bi trebalo da razumeju ove stvari su toliko uronjeni u svoje poddiscipline da ili ne mogu da vide širu sliku ili, ako mogu da je vide, ne mogu da je objasne nižim smrtnicima. Svet nereda ostaje i Svet konfuzije.
