Porez na ugljenik EU bi mogao da pogorša zagađenje

Postoji ispravan i postoji pogrešan način da se svet podstakne da koristi zeleniju energiju. Nažalost, korak Evropske unije (EU) koji želi da uvede porez na ugljenik na uvoz - u suštini carinu na proizvode napravljene koristeći previše prljave energije - jeste ovo drugo.

Uvoznici bi morali da se registruju da bi dobili dozvolu za uvoz robe, a plaćali bi porez po proizvedenoj toni ugljen-dioksida. Ove naknade su namenjene da odgovaraju onima koje se već primenjuju u EU, a koje trenutno iznose oko 90 evra po toni. Ta politika takođe ima za cilj da obezbedi konkurentnost industriji EU i da podstakne strane zemlje da usvoje politike zelene energije.

Ali da li bi? Ekonomske promene se dešavaju u zavisnosti od zarade, a trenutno se EU okreće ka uglju, veoma prljavom izvoru energije.

U svetlu te realnosti, smatrajte da predložene carine imaju (najmanje) dva efekta. Prvo, one će potisnuti neku proizvodnju iz stranih zemalja u EU. Drugo, one će podstaći neke strane zemlje da s vremenom pređu na zelenije izvore energije, kako bi izbegli porez.

Kratkoročno gledano, dominira prvi efekat: carine će dovesti do veće upotrebe uglja i prljavijeg snabdevanja energijom.

Budite sumnjičavi prema politici zelene energije koja u početku pogoršava problem. Koliko god dugoročna obećanja zvučala obećavajuće, uvek postoji rizik da će birokratska inercija intervenisati i da će kratkoročni efekti politike dominirati.

Obrazloženje šta bi bili blagotvorni dugoročni efekti je da će carina države, uključujući neke relativno siromašne zemlje, kao što je Indija, naterati da se okrenu ka zelenijoj energiji bržim tempom. To bi moglo da se desi. Ipak, pogledajte samu EU tokom protekle godine. Njene cene energije su porasle zbog ruskog napada na Ukrajinu, ali EU se nije okrenula ka zelenijoj energiji, kao što je više nuklearne energije ili energije vetra. Kretala se ka prljavijoj energiji, delom zato što su se domaće interesne grupe protivile korisnijim prilagođavanjima.

Dakle, uprkos tome što je imala otprilike najveći mogući podsticaj - rat - EU je napravila štetno, a ne korisno prilagođavanje. Sada se očekuje da mnogo siromašnije zemlje, često sa lošijom strukturom upravljanja, budu bolje. Ne samo da je ovo naivno, već je i protekcionističko.

Bloomberg

Rezultati ovoga su zaista neizvesni. Ali lako je zamisliti da Kina i Indija neće poboljšati svoju energetsku politiku zbog carina EU. Oni, kao i EU, imaju domaće grupe za pritisak koje često stoje na putu do boljih rešenja. Generalno, pokušaji Zapada da oblikuju te države više su propali nego što su uspeli. Dakle, opet negativni kratkoročni rezultati politike - veća upotreba uglja u Evropi - mogli bi nadmašiti sve dugoročne koristi.

Čak su i pozitivni dugoročni efekti neznanica. S jedne strane, povećanje carina daje podsticaj da se krene ka zelenijoj energiji. S druge strane, to čini zemlje izvoznice siromašnijim nego što bi inače bile. Siromašnije nacije su manje zainteresovane za poboljšanje svoje životne sredine, pošto je čista životna sredina u velikoj meri luksuzno dobro. A ekstremno siromaštvo pogoršava druge globalne probleme, uključujući pitanja koja proizilaze iz migracije. Da li politika EU treba da otežava industrijalizaciju Afrike?

Neko se takođe mora zapitati da li je obećanje nižih carina u zamenu za zeleniju energiju verodostojno. Jednom kada su protekcionističke mere na snazi, teško ih je poništiti. EU bi ubirala prihode od carina, a domaće industrije EU bi dobile zaštitu u trgovini. Svaka reklasifikacija uvoza kao suštinski „zelenijeg” zahtevala bi prekograničnu istragu i odobrenje koje bi moralo da prođe kroz više nivoa birokratije. Takve promene neće biti lako ostvariti, posebno u eri u kojoj su sve popularnija ograničenja trgovine.

Bloomberg

Tačan odgovor nije, naravno, ne raditi ništa. Umesto toga, EU bi trebalo da se stavi u poziciju da marginalne promene u njenom sopstvenom snabdevanju energijom podrazumevaju pre manje nego više uglja. Nuklearna energija može biti primarno sredstvo ka tom cilju, ali sam cilj je važniji od metode. Pomeranje EU ka manjoj upotrebi uglja je ne samo samo po sebi poželjno, već bi učinilo i buduće promene politike EU, uključujući porez na ugljenik, pre više nego manje efikasnim.

U međuvremenu, najverovatniji scenario će se odigrati sam od sebe: EU će okretati svoje točkove, prepuštajući se protekcionizmu i osećajući se dobro kada razmišlja o sebi - sve na račun budućnosti naše planete.