.webp){kind=icon}
Iznova i iznova, evropski lideri su se obavezivali da će se suočiti sa pretnjom Uniji - prevelikim javnim dugom. Ipak, iznova i iznova se dešavaju stvari koji pogoršavaju problem - prvo pandemija, a sada i energetski šok u vezi sa ratom.
To ne može da traje večno. U nekom trenutku, neka velika vlada će verovatno postati nelikvidna. Evropska unija mora mnogo bolje da se pripremi.
Kada različite ekonomije dele valutu, a ne dele kasu, neuravnoteženosti se uvek javljaju. Nemački izvoz i štednja, na primer, izazivaju dugove u drugim zemljama. Pre deceniju, takva neravnoteža - zajedno sa lošim upravljanjem - dovela je do grčkog finansijskog debakla koji je umalo pocepao evrozonu i nametnuo patnju milionima ljudi. Umesto da se pozabave korenom problema formiranjem fiskalne unije, evropski lideri su ponovili staro obećanje: s vremenom će nastojati da dovedu dugove vlada na sigurniji nivo.
Depositphotos
Nismo te sreće. Usred hitnih izdataka za ublažavanje posledica pandemije i ublažavanja efekata promenljivih cena energije, teret duga je mahom krenuo u suprotnom smeru. Od 2021. godine, kombinovani bruto dugovi vlada evrozone iznosili su 95 odsto bruto domaćeg proizvoda, u odnosu na 86 odsto u 2010. i znatno iznad dogovorenog cilja od 60 odsto.
Dakle, dolazi li još jedna kriza? To će zavisiti od toga da li investitori misle da evropske vlade mogu da stave svoj odnos duga u odnosu na BDP pod kontrolu. Donekle će pomoći ovogodišnji skok inflacije, povećanjem imenioca. Ipak, rastuće kamatne stope će otežati državama da smanje konačni procenat.
Uzmite u obzir Italiju, gde je odnos duga prema BDP-u na 151 odsto. Zvanične projekcije pokazuju da će se teret duga znatno smanjiti u narednoj deceniji. Međutim, to je pod pretpostavkom da su troškovi pozajmljivanja samo oko dva odsto. Ako se, umesto toga, dug Italije vrati uz trenutnu kamatnu stopu od oko četiri odsto, izgledi će biti manji. Samo da bi održala stabilan odnos duga, vlada bi morala da se angažuje na trajnim merama štednje, održavajući prosečan primarni budžetski suficit (isključujući otplate duga) od skoro 1,5 odsto BDP-a - nešto što bi, iako nije bez presedana, moglo da izazove nemire i da naruši javnost ulaganja. Smanjenje duga na 60 odsto BDP-a, čak i tokom dve decenije, zahtevalo bi održivi primarni suficit veći nego što je bilo koja zemlja ikada postigla.
Ako u nekom trenutku tržišta odluče da je dug Italije neodrživ, zvaničnici će imati samo dve opcije: otpisati dug na račun privatnih investitora ili spasti Italiju na račun poreskih obveznika EU. U sadašnjim uslovima, prva bi verovatno izazvala finansijsku krizu, jer su italijanske banke među najvećim vlasnicima duga svoje vlade. Drugi je politički teško izvodljiv, posebno u relativno dobrostojećim zemljama kao što je Nemačka.
Bloomberg
Na kraju krajeva, samo Unija, gde je rizik zaista zajednički - u kojoj fiskalni transferi uravnotežuju asimetrične šokove - može da obezbedi dugoročnu održivost evra. U međuvremenu, Evropa mora barem da stvori uslove za relativno uredno restrukturiranje državnog duga. U tom cilju, trebalo bi da donosioci odluka ubrzaju diverzifikaciju bankarskih udela dalje od dugova njihovih matičnih vlada, zahtevaju više kapitala koji apsorbuje gubitke i završe reforme bankarskog sektora - kao što je harmonizacija osiguranja depozita i racionalizacija nadzornih ovlašćenja, potrebne da se osigura da se neuspesi mogu rešiti uz minimalnu kolateralnu štetu.
Osim toga, Evropi je potreban mehanizam suverenog bankrota. Cilj bi trebalo da bude da se osigura da se, kada se vlada pokaže da nije u stanju da plati svoje dugove, gubici nametnu privatnim poveriocima što je brže i pravednije moguće - čime se minimizuje umešanost poreskih obveznika i izbegava ona vrsta serijskih spasavanja koja je nanela toliko štete u Grčkoj.
Kao što je ekonomista Herbert Stein prikladno rekao: "Ako nešto ne može da traje zauvek, prestaće". Evropa bi morala da bude spremna.
