.webp){kind=icon}
Odbor za monetarnu politiku centralne banke ima jedan cilj, kojem je sve ostalo podređeno: da zadrži ukupnu potrošačku inflaciju na dva odsto. Međutim, prošlo je godinu dana otkako je stopa inflacije bila tako niska i priča je od tada išla u pravcu nemilosrdnog i dramatičnog rasta. Inflacija potrošačkih cena je sada devet procenata. Banka predviđa da će dostići 10 odsto. Možda, iako su ukupne plate porasle za sedam procenata u prvom kvartalu, dodajući inflatornim pritiscima.
Ove nedelje, guverner Centralne banke Engleske Andrew Bailey i nekoliko njegovih kolega pozvani su pred izborni komitet trezora Donjeg doma da objasne neuspeh u obuzdavanju inflacije. „Nismo mi krivi“, bila je suština odgovora. Bailey je tvrdio - pogrešno - da je 80 odsto povećanja cena bilo van kontrole Komiteta za monetarnu politiku (MPC). Dramatični šokovi ponude koji povećavaju troškove energije i robe kojima se trguje nisu se mogli predvideti, a banka ionako nije mogla mnogo da uradi u vezi sa njima. MPC nije mogao ni da shvati da je tržište rada u Ujedinjenom Kraljevstvu tako nategnuto kao što se ispostavilo. Svako ko tvrdi drugačije, radi to pomoću retrospektiva.
Stvarno? Mnogi verodostojni glasovi rekli su da će inflacija uskoro porasti. Mervyn King, koji je bio na čelu BOE od 2003. do 2013. i koji je saradnik Bloomberg Opiniona, nije se stideo da kaže da su centralne banke napravile grešku štampajući previše novca.
Međutim, iza ovog rasipanja novca kriju se fundamentalni problemi o tome šta centralne banke pokušavaju da postignu. Kao i njegove kolege iz centralne banke širom sveta, Bejli se žali da BOE ne može i ne bi trebalo da uradi ništa u vezi sa nepredvidivim i nepovoljnim šokovima u snabdevanju. Imao bih više simpatija za ovaj argument da ne pokazuje kako nedoslednost koja oduzima dah, tako i nespremnost da se kaže očigledno: ciljanje ukupne inflacije je glupo.
Bejli je u pravu da centralne banke imaju malo kontrole nad pokretačem velikih kolebanja ukupne inflacije u razvijenim zemljama sveta u poslednjih nekoliko godina, a to su brze promene cena robe i energije kojima se trguje. Ovo čini oko trećinu inflacije u Velikoj Britaniji. Ubrzo nakon završetka globalne finansijske krize do sredine 2020. godine, globalne cene robe kojima se trguje padale su na prilično konzistentan način zbog pada izvoznih cena iz Kine, i uopšte iz Azije. Zbog toga je inflacija u Velikoj Britaniji bila skoro nula u 2015.
Domaća inflacija — deo nad kojim centralne banke imaju daleko veću kontrolu — bila je stabilna. Od 2014. do 2019, na primer, cene usluga u Ujedinjenom Kraljevstvu kretale su se između dva i tri odsto, što je malo niže od raspona od otprilike tri do pet odsto u prethodnih nekoliko decenija. Cene usluga u SAD i zoni evra bile su na sličan način stabilne, doduše, nešto više i niže, respektivno.
Da biste makar malo bili u skladu sa njihovim sadašnjim argumentom, možda ste očekivali da će centralne banke dobro istražiti ovu benignu uvezenu inflaciju. Nisu. BOE je zadržala osnovnu stopu na 0,5 odsto od početka globalne finansijske krize do 2016, kada ju je smanjila na 0,25 odsto. Godine 2020. smanjila je stopu na nulu i, kao i svaka druga velika centralna banka, znatno je pojačala kvantitativno popuštanje. Jednostavno rečeno, BOE i druge centralne banke provele su mnogo godina do sadašnjeg porasta inflacije, pokušavajući da podstaknu ukupnu inflaciju kako bi se suprotstavili efektima ogromnog i sveukupno korisnog pozitivnog šoka ponude nad kojim takođe nisu imali kontrolu i na koji nije trebalo da reaguju. Naravno, njihove reakcije na pandemiju kovida 19 bile su zbog šoka potražnje. Ipak, njihova sredstva za borbu protiv inflacije bila su tako siromašna upravo zato što su centralne banke ciljale na ukupnu inflaciju.
Ova strategija monetarne politike bila je daleko od besplatne, osim što je pomogla da se podstakne sadašnji porast inflacije. Kao prvo, centralne banke su izgradile čitavu eksperimentalnu monetarnu strukturu iz koje se veoma teško izvlače. Supertankeri ne mogu odmah da promene pravac. S druge strane, ova politika je dovela cene imovine do nivoa na kojem je investitorima prilično garantovano da će izgubiti novac, posebno kako su stope inflacije rasle. To je ono što se dešavalo poslednjih nekoliko meseci.
Da su centralne banke ciljale samo na domaću inflaciju — indeks roba i usluga kojima se ne trguje, na primer — kamatne stope bi barem bile mnogo veće širom razvijenog sveta i sumnjam da bi uradile nešto u istoj meri kao i kvantitativno popuštanje.
Još bolje bi bilo potpuno ukidanje ciljeva, jer svi imaju svoje mane. Centralnim bankama treba dati mnogo širi i nejasniji zadatak zaštite unutrašnje i eksterne vrednosti svojih valuta. Takođe bi trebalo da se manje oslanjaju na ekonomiste, a više na ljude sa daleko više iskustva na finansijskim tržištima. Trebalo bi i da odbace ideju da njihove akcije treba da budu predvidljive i transparentne, pošto i jedno i drugo podstiče uticaj i rizik. Ništa od ovoga ne bi rešilo sadašnje probleme, ali bismo počeli na boljem mestu.
Kontakt autora ovog teksta:
Richard Cookson e-mail Richard@racookson.org
