Problem privatnog kreditiranja nisu mediji, već iluzija lake isplate

Marc Rowan, izvršni direktor kompanije Apollo Global Management Inc., nikada ne propušta priliku da okrivi medije za svaku zabludu i strah po pitanju toga šta je privatno kreditiranje i koje rizike predstavlja. Glavni problem s tom interpretacijom jeste to što je pogrešna.

Rowanova jedinstvena misija da redefiniše privatno kreditiranje kao nešto mnogo veće i šire nego što je opšteprihvaćeno ima smisla za Apollo i njegovu osiguravačku granu Athene. Ali to ne pomaže investitorima, regulatorima ili političarima da se uhvate ukoštac sa specifičnim problemima koje to tržište predstavlja. A to je važno tokom ključne faze u kojoj će se odlučivati o njegovom mestu u privredi – i u američkim penzionim računima.

Uzmimo za primer poziv o zaradi u prvom kvartalu održan u sredu. "Dopustite mi da se sada okrenem raspravi o privatnom kreditiranju", rekao je Rowan u svojim uvodnim napomenama. "Tržište, zapravo mediji, ostaje fiksirano na isečak od dva biliona dolara ovog tržišta, koji bi trebalo da se zove kreditiranje polugom (levered lending)". Apollo i Athene poseduju neke od rizičnijih zajmova koji se često koriste za finansiranje otkupa putem privatnog kapitala (private-equity buyouts) na koje on ovde misli. Ali kompanija je više usredsređena na dug investicijskog rejtinga kompanija, potrošača i drugde, za šta tvrdi da je potencijalno tržište od 40 biliona dolara.

"Opsesija ovim vrlo uskim segmentom tržišta, ovim isečkom od dva biliona dolara kreditiranja polugom, iskreno je nedostatak mašte", rekao je Rowan.

Ipak, Odbor za finansijsku stabilnost (FSB), grupa vodećih svetskih finansijskih regulatora, otvorio je istog dana svoj detaljni izveštaj o "Ranjivostima u privatnom kreditiranju", definišući tu klasu imovine kao "nebankovno direktno kreditiranje srednjim preduzećima ugovoreno na bilateralnoj osnovi... procenjeno na između 1,5 i dva biliona dolara".

A ako regulatorima nedostaje mašte, pretpostavljam da nedostaje i bankarima. U nizu objava o tome koliki je rizik privatnog kreditiranja u njihovim knjigama, JPMorgan Chase & Co., Goldman Sachs Group Inc. i drugi vodeći američki zajmodavci raščlanili su svoju izloženost fokusirajući se na taj isti isečak. "Naš je osećaj da su ljudi zainteresovani upravo za te stvari tipa zajmova polugama", rekao je finansijski direktor JPMorgana Jeremy Barnum analitičarima i investitorima tokom nedavnog poziva o zaradi. Direktori u Blackrocku Inc. i drugim menadžerima alternativne imovine koristili su tu frazu da označe isto tržište. To je jednostavno uobičajena upotreba.

Rowanovo neslaganje s medijima nije samo pitanje definicija. Takođe je napao medije zbog onoga što se događa s troškovima zaduživanja za kompanije – i povratima za investitore. Viši troškovi zaduživanja izražavaju se kao širi rasponi u odnosu na neku bezrizičnu stopu, poput prinosa od trezorskih obveznica. "Rekao bih da se gotovo celo širenje raspona kojem smo svedočili dogodilo u medijima, a ne na tržištu", izjavio je. "Uz izuzetak softvera ispod investicijskog rejtinga i, u određenoj meri, softvera investicionog rejtinga."

Ponovo, ovo je u suprotnosti s drugim velikim kompanijama. Evo šta je prošlog meseca rekao Larry Fink, izvršni direktor BlackRocka: "Zapravo, potražnja institucija se ubrzava. Oni povećavaju alokaciju u privatno kreditiranje jer širi rasponi povećavaju potencijal povrata."

Ili David Solomon, izvršni direktor Goldman Sachsa: "Jedna od zanimljivih stvari koje vidimo, a koja je prilično konstruktivna za naše poslovanje, jeste to da rasponi postaju povoljniji za zajmodavce." Ted Pick, izvršni direktor Morgan Stanleyja, istakao je isto.

Rowan nije sasvim sam u odabiru medija kao svog dežurnog krivca. Drugi direktori u upravljanju imovinom takođe su proteklih meseci kritikovali naslove koji šire strah, ali oni su, za razliku od Apolla, često bili u firmama koje su pod većim pritiskom zbog povlačenja sredstava malih ulagača, poput Blue Owl Capital Inc. Ljudi napadaju kada pate.

Naravno, mogli biste me videti jednostavno kao novinara iritiranog ljudima iz finansija koji upućuju kritike medijima. Ali to promašuje suštinu: ovde se vodi važna rasprava koja će uticati na stvarne političke odluke i propise o ulozi privatnog kreditiranja u privredi, načinu na koji se ono nadzire, ko mu ima pristup i u kojem obliku.

Izveštaj FSB-a deo je tekućeg rada usmerenog na razumevanje koji su podaci i nadzor potrebni kako bi centralne banke i njihove vlade imale snažan uvid u to kako se privreda finansira i koje rizike javni i privatni oblici duga predstavljaju za finansijski sistem u celini.

Kao štose u izveštaju navodi, izazovi s podacima sprečavaju efikasno praćenje privatnog kreditiranja – kako god ga definisali. Centralne banke uključene u FSB žele bolje informacije kako bi mogle proceniti veze između banaka i privatnog kreditiranja, kao i nesklad između toga koliko je lako prodati zajmove i koliko lako investitori mogu tražiti svoj novac natrag. To su stvarne slabosti koje mogu uticati na život kompanija i radna mesta ljudi. Veća transparentnost je ključna.

Banka Engleske trenutno sprovodi svojevrsni stres-test kako bi pokušala da dokuči kako bi veliki problemi u privatnom kreditiranju uticali na banke i menadžere fondova – te na širu privredu. To može učiniti samo uz direktnu pomoć velikih igrača na tržištu, i treba priznati da je Apollo uključen u tu vežbu. (Firma takođe obećava dnevne cene za zajmove koje poseduje i kojima povremeno trguje s drugima – iako je određivanje cena samo jedan od problema povezanih sa transparentnošću.)

Ipak, ovo će samo delimično pomoći u odlučivanju o budućem nadzoru ovog tržišta. Sloboda s kojom fondovi mogu poslovati i zaštitni mehanizmi koji bi trebalo da pomognu u zaštiti malih ulagača, dok se podstiču da ulažu novac u privatno kreditiranje, zavisiće mnogo više od političkog raspoloženja i rasprave, posebno u SAD.

Oslanjanje na trampovski trend potkopavanja medija na svakom koraku verovatno će osiromašiti tu raspravu, učiniti je plitkom i verovatno pristranom. To takođe neće poboljšati transparentnost. Energija bi se mnogo bolje utrošila na raspravu o rizicima za male ulagače i ispravnim vrstama struktura za posedovanje privatnih zajmova polugom srednjeg tržišta.

Kao što sam pisao mnogo puta (u potpunom saglasju s Rowanom), daleko je bolje da ova vrsta duga bude u rukama investitora nego banaka. Ali samo dok ti investitori nisu u zabludi da mogu dobiti svoj novac nazad kad god požele. A upravo je ta zabluda ono što je zapravo podstaklo nedavne medijske naslove – i te rastuće troškove privatnog zaduživanja.