Zašto Francuzi besne zbog plana za odlazak u penziju sa 64 godine

Više od četvrt veka nije bilo francuskog predsednika koji nije pokušao da promeni državni penzijski sistem zemlje, pa tako izuzetak nije ni Emmanuel Macron. Francuski čelnik, koji je lane izabran za drugi petogodišnji mandat, pokušava da izbriše deficit penzijskog sistema i podstakne privredu podizanjem minimalne dobi za traženje penzije.

Kao i svi njegovi prethodnici, mora da se suoči sa sindikatima koji štrajkovima i masovnim protestima pokazuju odlučnost da osujete promene. Donosimo vam odgovore na sedam ključnih pitanja u vezi sa penzijskom reformom koja je već u par navrata potpuno paralizovala Francusku.

Zašto Macron želi da promeni penzijski sistem

U smislu načina na koji funkcioniše, francuski penzijski sistem je jedinstven u Evropi. Nameti radnicima i poslodavcima plaćaju penzije. Problem predstavlja što Francuzi manje vremena provode radeći, a više vremena u penziji od većine svojih evropskih kolega. To dovodi do manjka finansiranja sistema koji povećava javni dug, a sve starije stanovništvo pogoršava problem. Bez reforme, nacionalni penzijski deficit mogao bi da naraste na čak 0,8 odsto godišnje privredne proizvodnje do 2030. godine, prema navodima tamošnjeg Savetodavnog veća za penzije. To je obaveza koju vlada teško da može da priušti u zemlji koja već ima jedan od najvećih tereta javnog duga u Evropi.

Kakav je vladin plan

Minimalno doba za odlazak u penziju u Francuskoj od 62 godine jedno je od najnižih u Evropi. Francuskinje u penziji u proseku provedu 26,7 godina, a muškarci 22,2 godine, u poređenju s 21,4 i 18,4 godina u Nemačkoj. Podizanje minimalne dobi na 64 godine i povećanje minimalnog perioda uplaćivanja doprinosa za pristup punoj penziji ukloniće deficit sistema do kraja decenije. To bi smanjilo pritisak na javne finansije i vladi dopustilo više ulaganja u digitalne tehnologije, finansiranje prelaza na privredu s niskim nivoom ugljenika, te podsticanje zapošljavanja i rasta. Podizanje najniže dobi za odlazak u penziju takođe bi moglo da poboljša niske stope zaposlenosti među starijim radnicima, kao što su to učinile prethodne penzijske reforme. Politički, Macron ima malo da izgubi jer ne može da se kandiduje za treći mandat, te je odlučan u nameri da zapečati svoje nasleđe proposlovnog reformatora i postigne pobedu za svoj centristički pokret protiv populista desnice i levice.

Zašto se sindikati protive planu

Radničke organizacije kažu da će promena starosnih granica nepravedno pogoditi niskokvalifikovane i najmanje bogate koji su ranije počeli da rade. Čak je i jedan od umerenijih francuskih sindikata, CFDT, istupio protiv plana i udružio se s radikalnijim organizacijama kako bi organizovao štrajkove i proteste za ukidanje mera. Sindikati smatraju da postoje bolji načini za povećanje zaposlenosti među starijim radnicima i rebalans sistema, poput povećanja poreza, što je Macron odbacio. Vlada je ponudila izuzeće u kom bi neki radnici i dalje mogli da odu u penziju sa 62 godine i obećanje da će povećati minimalnu penziju za najslabije situirane. To nije bilo dovoljno da se sindikati umire.

Kako bi protesti mogli da utiču na privredu

Poslednji put kad je Macron 2019. pokrenuo temeljnu reviziju penzijskog sistema, izazvao je jedne od najdužih štrajkova u francuskoj istoriji. Ti protesti su usledili nakon protesta "Gilets Jaunes" (Žuti prsluci), protiv njegovog predloga povećanja poreza na gorivo, koji su blokirali puteve i skladišta goriva i doveli do najgorih nereda u Francuskoj od studentskih protesta u maju 1968. Trenutna pozadina tek je nešto bolja budući da se privreda bori s najjačom inflacijom od osamdesetih godina prošlog veka, a privredni rast se vrti oko nule. Ipak, iskustvo iz prošlosti bi Macronu moglo dati samopouzdanje u odnosu na sindikate. Izbijanje virusa korona, a ne protesti, naveli su ga na zaustavljanje penzijske reforme. Dugotrajni štrajkovi 1995. protiv promena penzija i socijalnog osiguranja oduzeli su samo 0,2 procentna boda rasta jednog kvartala, prema podacima nacionalne agencije za statistiku Insee.

Može li Macron svoj plan da provuče kroz parlament

Narodna skupština je raspravu o merama započela početkom februara. Iako je Macron lane na parlamentarnim izborima izgubio svoju apsolutnu većinu, konzervativna Republikanska stranka saopštila je da bi mogla da podrži zakon o penzijama pod određenim uslovima, čime bi mu osigurala dovoljno veliku većinu u donjem domu. Ako to ne učini, još bi mogao da upotrebi kontroverzni član u ustavu koji dopušta usvajanje zakona bez glasanja. Međutim, to bi moglo dodatno razbesniti njegove protivnike, a ministri su rekli da žele da izbegnu takvu provokaciju.

Može li se Macron ipak povući

Skorija istorija sugeriše da će biti potrebno više od neprijateljski raspoloženih sindikata da bi se poremetili Macronovi planovi. Njegov socijalistički prethodnik François Hollande uneo je promene u penzijski sistem 2014. uprkos protivljenju sindikata. Pre njega Nicolas Sarkozy sproveo je plan o podizanju minimalne dobi za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine posle višemesečnih protesta u kojima su učestvovali milioni ljudi. Hoće li Macron napraviti zaokret, moglo bi da zavisi od toga hoće li sindikati moći da okupe širu populaciju za svoju stvar. Ankete krajem januara pokazale su da predsednik možda gubi bitku s javnim mnjenjem, a sve veći broj ljudi smatra da su promene nepotrebne, nepoštene i neefikasne.

Da li je ovo isključivo problem Francuske

Teško. Očekuje se da će se svetska populacija ljudi u dobi od 60 godina i starijih, do 2050. godine udvostručiti, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, dok su stope plodnosti u dugoročnom padu. Finansijski pritisak u pitanje dovodi sisteme podrške za starije osobe i mnoge zemlje stavlja pred teške izbore o podizanju dobi za penzionisanje, smanjenju naknada ili podizanju poreza. Nedostajući novac za penzije iznosiće oko 23 odsto ukupne svetske proizvodnje do 2050. godine, procenjuje konsultantska kuća Grupe 30. Jedan od ključnih parametara je odnos broja starijih ljudi u poređenju s radno sposobnim stanovništvom. U Evropi i Severnoj Americi taj će odnos biti oko 50 na 100 do 2050. godine, što je skok s nivoa od 30 na 100 iz 2019. godine, prema podacima Ujedinjenih nacija. Ukratko, na putanji smo prema manjem udelu ljudi koji plaćaju poreze i većem udelu onih koji povlače penzije. Do 2035. osnovni američki sistem, takozvano socijalno osiguranje više neće moći da pokriva isplate, što će dovesti do smanjenja naknada za 20 odsto, prema navodima njegovih poverenika.

 

- U pisanju teksta pomogla Anchalee Worrachate.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar