Evropska unija (EU) ponovo se našla u ćorsokaku. Dok Rusija smanjuje isporuke gasa, vlade moraju da pronađu načine da ublaže šok od visokih cena, zaštite ugrožene, obeshrabre potrošnju i ubrzaju prelazak na alternativnu energiju.
Nažalost, zvaničnici EU se poigravaju sa idejom koja će verovatno pogoršati stvari: ograničavanje cena.
Bez sumnje, visoke cene energije predstavljaju pretnju. U referentnoj Holandskoj instituciji za prenos imovine, prirodni gas košta nešto više od 130 evra po megavat-satu, što je manje od rekorda iz avgusta, kada je iznosio više od 300 evra, ali je i dalje znatno iznad proseka pre krize od oko 20 evra. Pored rastuće krize troškova života, ovaj porast bi mogao da učini grejanje i struju u zimskom periodu nedostupnim za mnoge Evropljane.
Međutim, ograničavanje cena je jedan od najgorih mogućih odgovora. Kao prvo, malo je verovatno da će funkcionisati onako kako se reklamira: ako dobavljači ne mogu da dobiju tržišnu cenu, prodaće onoliko koliko mogu negde drugde, što će pogoršati nestašice. Što je još gore, u meri u kojoj je ograničenje obavezujuće, to će podstaći potrošnju, iscrpljujući dragocene rezerve i potencijalno zahtevajući racionalizaciju koju nameće vlada.
Dobro je, dakle, što evropski lideri do sada nisu uspeli da se dogovore oko obavezujuće gornje granice. Prvobitni predlog Evropske komisije, koji podržavaju zemlje poput Nemačke i Holandije, postavlja ograničenje toliko visoko da je malo verovatno da će ikada biti sprovedeno. Ipak, taj pristup je, s druge strane, razbesneo zemlje, uključujući Italiju i Poljsku, pogoršavajući podele u trenutku kada je jedinstvo pred ruskom agresijom ključno.
Umesto da pristanu na nesrećni kompromis kada se ponovo sastanu, zvaničnici bi trebalo da u potpunosti odbace ideju o ograničenjima cena i razmotre bolje mogućnosti.
U idealnom slučaju, vlade bi dozvolile tržištu da odredi cene i ublaže bol direktnim subvencijama najugroženijim potrošačima, čime bi se očuvao cenovni signal, obeshrabrila potrošnja i ohrabrio prelazak na zelenija goriva. Ako se to pokaže kao izazov, drugo najbolje rešenje je nemačka "kočnica cene gasa", koja subvencioniše cene do određenog procenta tipične potrošnje (80 procenata za domaćinstva, 70 procenata za industriju), ali inače dozvoljava da prevladaju pune tržišne cene. Iako nije dobro usmeren na siromašne, ovo bar nudi izvesno olakšanje uz zadržavanje podsticaja za očuvanje, što je dobro i za Nemačku i za njene susede.
Izazov je navesti druge evropske vlade da usvoje takve politike. Jedan od razloga zašto zemlje poput Italije podržavaju ograničenja cena je taj što ne mogu da priušte mehanizme poput nemačkog, za koji se očekuje da će koštati 54 milijarde dolara do aprila 2024. To govori u prilog stvaranju fonda za energetsku krizu širom EU. Slično fondu koji je uspostavljen za borbu protiv pandemije virusa korona, on bi ublažio određeni šok koji različito utiče na različite države članice. Mogla bi se koristiti za podršku subvencijama dizajniranim da smanje potražnju za gasom i za finansiranje investicija u veću energetsku nezavisnost od Rusije.
Umesto da se svađaju oko kontraproduktivnih politika, evropski lideri bi trebalo da iskoriste ovu priliku i da naprave korak ka jačoj uniji.
.webp){kind=icon}
