Veliki povratak nafte

Energetski šok koji je prerastao u privredni potres dogodio se početkom marta ove godine nakon što su Izrael i SAD napali Iran, što je izazvalo zastoje u redovnom transportu nafte i prirodnog gasa sa Bliskog istoka kroz Ormuski moreuz.

 

Ta blokada izazvala je veliki rast cena ovih energenata, što nas je podsetilo na 2022. godinu, kada je počela velika energetska kriza izazvana ruskim napadom na Ukrajinu. Jasno je da će od trajanja ratnih događanja u Iranu i normalizacije protoka energenata kroz Ormuski moreuz zavisiti da li će svet doživeti reprizu još jedne energetske krize. Još je jasnije da su i nafta i gas ponovo postali glavni pokretači privrede. Opet se pokazalo da od njihove cene zavisi doslovno sve – rast BDP-a, visina inflacije, kretanja na tržištu kapitala i generalno svi makroekonomski i monetarni trendovi u svetu. Zbog toga ne treba da nas iznenađuje što su ovi energenti u fokusu velikih sila, pre svega SAD, koje su spremne i oružjem da uspostave i održe energetsku prevlast u svetu. 

Malo istorije 

Poznato je da je istorija najbolja učiteljica. Zato je potrebno vratiti se unazad da bismo bolje razumeli aktuelne geopolitičke događaje i vojni napad na Iran. Naime, u Iranu se 1953. godine dogodio državni udar koji su finansirale SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo. Tim udarom sa vlasti je svrgnut Mohammad Mosaddegh, a monarh Mohammed Reza Pahlavi vraćen je kao šah Irana. 

"Britannica" beleži da je Iran, zbog svog strateškog položaja i ogromnih rezervi nafte, bio vrlo važan za SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i druge sile. 

"Velika Britanija je uspostavila prisustvo u zemlji tokom Drugog svetskog rata kako bi zaštitila vitalni put snabdevanja svog saveznika, Sovjetskog Saveza, i sprečila da nafta padne u nemačke ruke. Nakon rata, Ujedinjeno Kraljevstvo je efikasno zadržalo kontrolu nad naftom u Iranu osnivanjem Anglo-iranske naftne kompanije", piše "Britannica". 

Međutim, taj aranžman se promenio 1951. godine kada je iranski parlament, predvođen nacionalističkom i demokratski izabranom Mossadeghovom vladom, izglasao nacionalizaciju naftne industrije u zemlji. Videvši da su njihovi interesi ugroženi, Velika Britanija je započela tajnu kampanju slabljenja i destabilizacije Mossadegha. U početku je britanska vlada pokušala da ubedi šaha da smeni Mossadegha izmišljanjem parlamentarnog dekreta, što nije uspelo, a zapravo je poboljšalo Mossadeghov ugled i istovremeno smanjilo ugled šaha. 

Kent Nishimura/Bloomberg

 

"Kada je pritisak za smenu Mossadegha prerastao u ideju državnog udara za rušenje vlade, Velika Britanija je, ne želeći sama da preuzme odgovornost, ubedila SAD da udruže svoje snage igrajući na kartu straha iz perioda Hladnog rata, tvrdeći da je Mossadegh, iako proglašen antikomunistom, povezan sa Tudehom, Iranskom komunističkom partijom", navodi "Britannica". 

U suštini, SAD su preuzele vodeću ulogu u toj tajnoj operaciji nazvanoj "Operacija Ajax", u kojoj je CIA finansirala agente da podstiču nemire u Iranu. 

Ova događanja kulminirala su u avgustu 1953. godine kada su Mossadegh i njegova vlada srušeni, a Mohammed Reza, prozapadni monarh, vraćen na vlast. Mossadegh je bio zatvoren tri godine, a ostatak života proveo je u kućnom pritvoru. 

 

SAD ne krije želju za energetskom dominacijom 

Koncept "energetske dominacije" već neko vreme ponovo je u središtu američke geopolitičke strategije. Cilj politike koju promoviše administracija Donalda Trumpa jeste da pretvori energetsku moć SAD u sredstvo privrednog i geopolitičkog uticaja. Povećanjem domaće proizvodnje nafte i gasa, olakšavanjem regulativa i aktivnom spoljnom politikom prema državama poput Irana i Venecuele, Vašington pokušava da učvrsti svoj položaj vodećeg igrača na globalnom energetskom tržištu. 

Službena strategija Bele kuće, "Američka energetska dominacija" (American Energy Dominance), podrazumeva agresivno proširenje domaće energetske industrije, povećanje izvoza energenata i smanjenje zavisnosti od stranih resursa. Svrha toga nije samo privredni rast, već i korišćenje energetske moći kao sredstva za geopolitički uticaj. U okviru ove politike, 2025. godine osnovano je Nacionalno veće za energetsku dominaciju, čiji je zadatak koordinacija federalnih institucija i ubrzavanje razvoja novih energetskih projekata. 

Energetska dominacija SAD (print screen)

 

Američka strategija se oslanja na činjenicu da SAD u poslednjoj deceniji postaju najveći svetski proizvođač nafte i gasa. Prema analizama Međunarodne agencije za energetiku, proizvodnja nafte u SAD dostigla je istorijske nivoe zahvaljujući tehnološkim inovacijama, naročito u eksploataciji škriljca. Ovaj rast značajno je promenio globalnu energetsku kartu i smanjio zavisnost države od uvoza energenata. 

Velik udar na Kinu 

Poznato je da su SAD i Kina već duže u svojevrsnom trgovinskom ratu i borbi za prvo mesto na listi najjačih svetskih ekonomija. Istovremeno, SAD kontinuirano smatraju Kinu jednom od najvećih bezbednosnih pretnji. Indikativno je da su SAD napadom na Iran i zaustavljanjem protoka nafte kroz Ormuski moreuz zapravo naneli težak energetski udarac Kini. Naime, čak 34  odsto nafte koja je 2025. godine prolazila kroz Ormuski moreuz završilo je u Kini. 

Ovaj vodeni put je ključan i za tržište  tečnog  prirodnog gasa. Oko petine svetskih zaliha tečnog gasa, uglavnom iz Katara, prošle godine prošlo je kroz ovaj kanal. Azijske zemlje takođe kupuju veći deo ovog goriva koje se isporučuje sa Bliskog istoka. 

Nakon napada na Iran, kineska vlada bila je primorana da naloži najvećim rafinerijama nafte u zemlji da obustave izvoz dizela i benzina, jer je eskalacija sukoba u Persijskom zalivu poremetila dotok sirove nafte iz jedne od najvećih proizvodnih regija na svetu. 

Od rafinerija je zatraženo da prestanu da potpisuju nove ugovore i da pregovaraju o otkazivanju već ugovorenih isporuka. Izuzetak je napravljen za avionsko gorivo i lož-ulje koji se čuvaju u carinskim skladištima, kao i za isporuke u Hongkong i Makao. 

Kina je poslednjih godina aktivno pokušavala da diverzifikuje snabdevanje ugljovodonicima, ali i dalje dobija gotovo polovinu uvoza nafte iz Zaliva, uključujući skoro sve isporuke iz Irana. 

Šok za ceo svet, uključujući i SAD 

Ali ovakva strategija SAD ima i svoju cenu. Globalno tržište nafte izuzetno je osetljivo na političke sukobe, naročito na Bliskom istoku. Pokazalo se da svaka eskalacija tenzija sa Iranom može izazvati naglo poskupljenje nafte, što direktno utiče na privrede širom sveta. Čak i kada SAD proizvode velike količine nafte, cene na globalnom tržištu i dalje zavise od stabilnosti regiona poput Persijskog zaliva. 

MMF je nedavno objavio da bi povećanje cena energije za 10  odsto tokom jedne godine povećalo globalnu inflaciju za 40 baznih poena i usporilo ekonomski rast. To bi značilo novi inflatorni talas, što je najveća briga donosilaca odluka u Adria regionu i širom sveta, s obzirom na to da je nakon energetske krize 2022. godine inflacija dostigla rekordne nivoe, a mnoge zemlje se i dalje bore da je spuste na željenih dva odsto. 

Bloomberg

 

U suštini, pokazuje se da koncept "energetske dominacije" ne znači potpunu energetsku nezavisnost. Iako su SAD vodeći proizvođač, i dalje su deo globalnog energetskog sistema. Sukobi, sankcije ili poremećaji u snabdevanju mogu izazvati cenovne šokove koji se osećaju i na američkom tržištu. 

To je potvrđeno u prošlosti, a i danas se vidi. Embargo arapskih zemalja 1973. godine naglo je podigao cene nafte. Godine 1979. Iranska revolucija i nastanak Islamske Republike ponovo su izazvali snažan rast cena. U SAD to je dovelo do dvocifrene inflacije i primoralo Fed da pooštri monetarnu politiku. Posledice su bile nezaposlenost od skoro 11 odsto  i recesija u privredi. Danas, zbog aktuelnih događanja u Iranu i blokade izvoza nafte iz zemalja Bliskog istoka, ponovo dolazi do poskupljenja nafte i gasa i na američkom tržištu. 

U suštini, strategija energetske dominacije predstavlja pokušaj da se iskoristi ekonomska moć američke energetske industrije za postizanje šireg geopolitičkog uticaja. Odnosi sa Iranom, globalna stabilnost tržišta nafte i klimatska politika samo su deo složene jednačine koja oblikuje budućnost ove strategije. 

U narednim godinama biće jasno da li koncept energetske dominacije zaista može učvrstiti položaj SAD u globalnoj politici ili će naići na ograničenja sve složenijeg i međuzavisnog energetskog sistema. Ono što je sigurno – energija ponovo postaje jedno od glavnih oružja u geopolitičkoj igri velikih sila. 

Nafta će biti još dugo u igri  Međunarodna agencija za energetiku predviđa da će globalna potražnja za naftom do kraja 2030. godine dostići 105,5 miliona barela dnevno (mb/d). S druge strane, predviđa se da će svetski kapacitet proizvodnje nafte do 2030. godine porasti za 5,1 mb/d na ukupno 114,7 mb/d, rastom kojim dominira silna dobit kod tečnih gasova i drugih nesirovih tečnih energenata, a podstaknutim najviše od dva najveća svetska dobavljača - Saudijske Arabije i SAD.   "Strateški okret prema povećanom kapacitetu proizvodnje ne-sirove nafte podstaknut je snažnom globalnom potražnjom za petrohemijskim sirovinama i razvojem resursa gasom bogatih tečnostima", navode iz agencije.  Očekuje se da će proizvođači koji nisu članice OPEC+ obezbediti približno dve trećine globalnog rasta, povećavajući kapacitet za 3,1 mb/d, dok će OPEC+ dodati gotovo 2 mb/d kapaciteta u periodu prognoze do 2030. godine.   "Sjedinjene Američke Države će nastaviti da predvode povećanje proizvodnje izvan članica OPEC+, podstaknuto snažnim rastom kod NGL-a. Saudijska Arabija predvodi povećanje kapaciteta unutar OPEC+, gotovo isključivu u NGL-u. Saudijska Arabija i Sjedinjene Američke Države će zajedno doprineti sa 40 odsto ukupnog rasta globalnog naftnog kapaciteta u prognoziranom periodu", navode iz agencije.

Kako sukob u Iranu utiče na tržište gasa 

Prema Bloomberg News, tržištu preti najveći šok otkako je ruska invazija na Ukrajinu narušila globalnu trgovinu gasom i primorala Evropu na brzu potragu za alternativnim izvorima. Fjučers ugovori za gas u Evropi gotovo su se udvostručili u danima nakon početka sukoba u Iranu, dostigavši tako najviše nivoe od 2023. godine. 

Bliski istok je značajan dobavljač tečnog prirodnog gasa (LNG), zahvaljujući Kataru, koji je u prethodnoj godini bio drugi najveći proizvođač nakon SAD. Quatar Energy obustavio je rad u najvećem svetskom izvoznom postrojenju za LNG nakon što je ono bilo meta iranskog napada bespilotnim letelicama. Fabrika Ras Laffan čini oko jednu petinu globalne snabdevenosti. 

Veći deo izvezenog tečnog prirodnog gasa sa Bliskog istoka kupuju zemlje u Aziji. Ako ti kupci ne budu u mogućnosti da nabave robu sa Bliskog istoka, bilo zbog prekida u isporuci ili proizvodnji, to povećava konkurenciju za gas proizveden drugde i podiže cene širom sveta. 

To bi bile loše vesti za Evropu. Iako se na kontinentu bliži kraj zime i zbog toga je manja potreba za grejanjem, sezona se završava neuobičajeno niskim zalihama gasa. Zbog toga Evropa mora da uvozi velike količine tečnog prirodnog gasa kako bi popunila svoja skladišta, što će biti skuplje ako konkurencija iz Azije bude veća. 

Proizvođači tečnog prirodnog gasa u SAD mogli bi imati koristi od zastoja na Bliskom istoku, ali dobici će verovatno biti ograničeni jer njihovi izvozni terminali već rade gotovo punim kapacitetom. Nova postrojenja za  tečni prirodni gas koja bi trebalo da počnu da rade ove godine, mogu samo delimično zameniti katarski gas, pa će neki potrošači možda morati da smanje potrošnju ili pronađu zamenu, ako je to moguće.