Diskriminacija u prihodima – imati sve je samo san

Žene provode dva puta više vremena u neplaćenom radu kod kuće, odnosno 20 u odnosu na 11 odsto, koliko za to izdvajaju muškarci. Te podatke Ujedinjenih nacija verovatno je svako od nas nekad čuo ili, ako nije, zna da je otprilike tako. Surova stvarnost koju otkrivaju brojke postaje još surovija kada promene ne dolaze brzo. U manje razvijenim zemljama u našem regionu možda i uopšte ne. S druge strane, žene su često primorane da biraju manje zahtevna radna mesta ili da se povuku sa tržišta rada.

Čak su i žene bez dece diskriminisane zbog pretpostavki o porodiljskom odsustvu. Rodni jaz u platama je druga strana priče. U Sloveniji žene zarađuju pet odsto manje po satu. U Hrvatskoj razlika iznosi od 14 do 15 odsto, a najveća je u "najboljim godinama" za karijeru (od 35 do 44 godine). U BiH je slično, kao i u Severnoj Makedoniji. Pritisak je emotivan, socijalno ponižavajući. S druge strane, gubici za ekonomije su veliki. 

Profesorka poslovne ekonomije i javne politike na Wharton Schoolu u SAD Corinne Low objašnjava da kombinovanje punog radnog vremena, dece i kućnih obaveza ostavlja mnoge žene iscrpljenima i "izgorelim". Do sredine tridesetih, žene koje su odrasle sa očekivanjem da mogu "imati sve" često se suočavaju sa surovom realnošću: dan ima ograničen broj sati. Low kaže da se to jasno vidi u podacima o korišćenju vremena, koje prikuplja američka vlada od domaćinstava: "Primećuje se brdo sati posvećenih brizi o deci i kućnom radu, istovremeno dok se žene trude da ulažu u svoje karijere." Kod muškaraca, uticaj tih preklapanja u korišćenju vremena izgleda više kao "mali mravinjak", dodaje ona. 

Prema knjizi profesorke "Low Having It All: What Data Tells Us About Women's Lives and Getting the Most Out of Yours", stege u kojima se žene nalaze ostaju dugo nakon što deca izađu iz pelena. Kod prosečne Amerikanke, vreme provedeno kod kuće dostiže vrhunac pre nego što to učine prihodi. To znači da žene ne mogu sebi da priušte da prebace zadatke poput čišćenja ili pripreme hrane na druge, kako bi oslobodile više sati za napredovanje u poslu. Njihove karijere mogu da trpe: neke prelaze na manje zahtevna i slabije plaćena radna mesta ili se potpuno povlače sa tržišta rada. Druge nastavljaju da naporno rade, ali ih zaobilaze pri unapređenjima. Low navodi istraživanje sa podacima iz Švedske, koje je pokazalo da kompanije ne daju jednaka unapređenja ženama kao muškarcima, čak ni ženama koje nikada nemaju decu, kako bi se izbegli mogući prekidi i troškovi zbog potencijalnog porodiljskog odsustva. 

Bloomberg

 

Manje novca za isti posao 

I ne samo da obavljaju neplaćeni rad, statistika je nemilosrdna i kada je reč o punom radnom vremenu. Žene, za isti posao, zarađuju manje od muškaraca. To je opšti zaključak za sve zemlje Adria regiona. Jaz između zarade muškaraca i žena najmanji je u Sloveniji, pet odsto, što znači da su žene u proseku zarađivale 95 odsto prosečne bruto plate po radnom satu muškaraca. 

U brojevima: u Sloveniji je prošle godine prosečna bruto plata obračunata po satu iznosila 12,98 evra. Muškarci su zarađivali 13,28 evra, a žene 12,61 evro po satu, pokazuju podaci slovenačkog zavoda za statistiku za 2024. godinu. 

Ipak, sami proseci ne prikazuju celu sliku. Razlika u platama znatno varira u zavisnosti od profesije, a generalno je nešto veća u isplativijim i bolje plaćenim zanimanjima. Najveća razlika u platama između muškaraca i žena jeste u finansijskim i osiguravajućim delatnostima, kao i u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, gde su plate relativno visoke. 

Jedina tri sektora u kojima žene imaju veće plate od muškaraca (snabdevanje vodom, upravljanje otpadnim vodama i otpadom i zaštita životne sredine; transport i skladištenje; kao i građevinarstvo) nalaze se pri dnu lestvice kada je reč o visini plata po delatnostima. 

 

 

Razlikovanje među polovima ide u dva smera, vertikalno, kada više pozicije obično zauzimaju muškarci, i horizontalno, jer se žene češće zapošljavaju u "feminiziranim" delatnostima i zauzimaju slabije plaćena radna mesta. To je utvrdio Ured za makroekonomske analize i razvoj (UMAR) u ovogodišnjem izveštaju o kvalitetu života u Sloveniji. 

Žene su često manje plaćene čak i kada obavljaju sličan posao, kada su zaposlene u istim preduzećima, na sličnim radnim mestima, sa istim ili sličnim obrazovanjem, godinama i profesijom kao i muškarci. Razlozi za tu pojavu? Duboko ukorenjeni društveni i kulturni obrasci, veća briga i kućni rad, privremena odsustva sa tržišta rada zbog rađanja dece, radna atmosfera, netransparentnost plata u organizacijama, različiti motivi, upornost i ambicije u razvoju karijere, modeli funkcionisanja tržišta rada, kao i diskriminacija žena, navode u UMAR-u. 

Podaci pokazuju da razlike u platama među polovima postoje već na početku karijernog puta, a ubrzo se još malo povećavaju, što se poklapa s periodom rađanja prvog deteta, dok karijerni put muškaraca u tom periodu obično nije prekinut.  

"Razlika u platama među polovima postoji već na samom početku ženskih karijera i povećava se i s napredovanjem prema gore na platnoj lestvici, kod najviših plata iznosi već 15 odsto" stoji u izveštaju UMAR-a. 

Žene u Hrvatskoj zarađuju manje od muškaraca uprkos rastu plata 

Prema analizi portala MojPosao, žene u Hrvatskoj u proseku zarađuju 14 odsto manje od muškaraca, jer je prosečna neto plata muškaraca u prethodnoj godini iznosila 1.498 evra, dok su žene zarađivale prosečno 1.289 evra. U prvom tromesečju 2025. godine prosečna mesečna isplaćena neto plata iznosila je 1.396 evra za žene, a 1.437 evra za muškarce. 

Iako plate žena rastu, razlika u odnosu na muškarce i dalje  postoji. Evrostat je još 2019. godine zabeležio rodni jaz u bruto satnici od 11,5 odsto u korist muškaraca, a noviji podaci portala MojaPlaća potvrđuju da se ta razlika ne smanjuje – u drugom tromesečju 2025. muškarci su prosečno zarađivali 1.640 evra neto, a žene 1.426 evra, što je oko 15 odsto manje. 

Bloomberg

 

Analiza pokazuje da jaz postoji u svim starosnim grupama: žene od 17 do 24 godine zarađuju 13 odsto manje, kod onih od 25 do 34 godine razlika je 14 odsto, dok je najveći jaz u grupi od 35 do 44 godine, gde muškarci zarađuju čak 21 odsto više. U dobi od 45 do 54 godine razlika iznosi 19 odsto, a tek nakon 55. godine jaz se nešto smanjuje na 12 odsto. 

U BiH na najplaćenijim pozicijama samo šest odsto žena 

Rodni jaz u platama u Bosni i Hercegovini iznosi 13,2 odsto. Muškarci tamo u proseku zarađuju 1.925 konvertibilnih maraka mesečno, dok žene primaju 1.701 KM. Preračunato na godišnjem nivou, muškarci ostvare prihod od 23.100 KM, a žene 20.412 KM, što znači da žene godišnje zarađuju oko 2.700 KM manje. 

Samo šest odsto žena nalazi se na najplaćenijim rukovodećim pozicijama, što dodatno ograničava ravnotežu ukupnih prihoda. 

Vanja Spaho, partnerka kompanije Women in Adria u BiH, u razgovoru za Bloomberg Businessweek Adria objašnjava da žene često balansiraju između posla i kućnih obaveza. To ih stavlja u neravnopravan položaj, zbog čega je njihovo vreme "rascepkano", dok muškarci imaju više prostora da se posvete karijeri ili ličnim interesima. 

"U najvećem broju slučajeva prihodi muškaraca rastu s godinama i iskustvom, dok se žene često suočavaju sa tzv. staklenim plafonom. Kada uđu u godine kada formiraju porodicu, kod žena rast prihoda često usporava ili stagnira. To je posledica rodnih stereotipa i manjih mogućnosti za napredovanje, jer preuzimaju veći deo porodičnih obaveza. Dakle, dok muškarci u 40. i 50. godinama beleže vrhunac karijere i prihoda, žene se često bore da uopšte zadrže ravnotežu između posla i porodice. Napredak u karijeri kod žena najčešće dolazi tek kada deca i porodične obaveze više nisu toliko zahtevne ili su dobro organizovane uz podršku porodice", kaže Spaho. 

U Severnoj Makedoniji svaka druga žena uopšte ne traži posao 

Severna Makedonija je prošle godine prvi put dobila predsednicu – profesorku Gordanu Siljanovsku-Davkovu. Međutim, nakon tih izbora, u svim ostalim segmentima učešće žena je opalo. U Sobranju Republike Severne Makedonije zastupljenost žena pala je sa 42,5 na 39,2 odsto, prema podacima državnog zavoda za statistiku. U Vladi, nakon izbora 2024, ima samo tri ministarke među 18 ministarstava i pet zamenika predsednika vlade, što znači da je zastupljenost žena 12,5 odsto – jedna žena manje nego u prethodnoj vladi. Na lokalnim izborima 2021. godine, od 81 gradonačelničkog mesta, samo dve žene su bile izabrane. 

Prema statistici, u 2023. godini žene su činile samo 27,2 odsto ukupnog broja poslodavaca u zemlji. Među samozaposlenima, 78,5 odsto su muškarci, a samo 21,5 odsto žene. 

 

 

Briga o kući i deci jedan je od glavnih razloga zbog kojih žene ostaju van tržišta rada. Stopa aktivnosti žena iznosi samo 43 odsto, kaže Blagica Petreski, jedna od autorki studije instituta Finance Think "Behind the Curtain: Cultural Norms, Gender Stereotypes and Work Attitudes Shaping Women's Labour-Market Inactivity in North Macedonia". 

"Stopa aktivnosti žena na tržištu rada daleko je ispod stope aktivnosti muškaraca (62 odsto) i ispod proseka žena u EU (oko 70 odsto). Taj jaz se produbio nakon pandemije, delimično zbog povećanih obaveza za negu u porodici. Nedovoljno uključivanje žena na tržište rada znači i da porodice gube stabilne prihode. Rodni jaz u platama, iako nema novih računica, prema podacima pre pandemije iznosi oko 12 odsto, što na godišnjem nivou predstavlja izgubljen prihod jednak 1,5 do dve mesečne plate", objašnjava Petreski. 

Prevedeno, taj jaz od 12 odsto znači da na svakih 1.000 denara koje zaradi muškarac, žena zaradi 880 denara. Taj jaz u platama se dalje prenosi i na penzije – koje su čak 16 odsto niže za žene. Dakle, na svakih 1.000 denara koje prima penzioner, penzionerka primi 840 denara. 

Žene imaju bolje obrazovanje – i niže plate 

Kada je reč o rodnoj nejednakosti u platama u Srbiji, direktorka Akademije za žensko preduzetništvo Jana Hudecova kaže da je razlika u bruto platama 2024. godine iznosila 19 do 20 odsto u korist muškaraca, dok je 2022. bila oko 15 odsto. "Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), jaz je najveći u starosnoj grupi od 35 do 39 godina. Do te dobi razlika raste, a potom se postepeno smanjuje." 

Docent Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dragan Aleksić napominje da jednostavna razlika prosečnih vrednosti nije dovoljna, te da je bolji pokazatelj razlika u platama između muškaraca i žena sa sličnim karakteristikama. "Prilagođena razlika je još veća jer žene u proseku imaju bolje obrazovanje od muškaraca." 

Objašnjenja su različita. Aleksić posebno ukazuje na nejednak tretman muškaraca i žena u okviru istih zanimanja, što se najčešće pripisuje diskriminaciji. 

"Utvrđeno je postojanje takozvanog efekta staklenog plafona – nevidljivih barijera koje sprečavaju žene da napreduju do najplaćenijih pozicija. S druge strane, rodna segregacija (različita zastupljenost muškaraca i žena po zanimanjima) nema značajan uticaj na ukupnu razliku u platama. Naprotiv, sadašnja raspodela muškaraca i žena po zanimanjima čak blago smanjuje razliku u zaradama", navodi on. 

Bloomberg

 

Ipak, koordinatorka udruženja za radnička prava Roza, Sara Lupšor Ćurčin, ističe da segregacija koja utiče na razlike u platama i dalje postoji. "Često se kaže da žene biraju slabije plaćene poslove, ali istina je da su one uglavnom gurnute u sektore koji su manje vrednovani: trgovina, usluge, tekstil, nega..."

U tom smislu, Hudecova smatra da će pomaka biti tek kada se uvede obavezna transparentnost plata, više uloži u sistem brige o deci i dosledno primenjuju zakoni. 

Neravnopravnost žena države košta milijarde 

Ekonomski gubici zbog rodne nejednakosti ne mere se samo kroz lične bilanse. Ne radi se samo o pravdi, već je ravnopravnost preduslov za ekonomski razvoj, jer neiskorišćen potencijal žena u ekonomiji, nauci i IT sektoru direktno usporava privredni rast, inovacije, produktivnost i konkurentnost. Države bi bile mnogo bogatije kada bi ženama pružile poštenu šansu. Brojevi to jasno pokazuju. 

Na nivou EU, Evropski institut za rodnu ravnopravnost procenjuje da bi smanjenje rodnih nejednakosti moglo povećati BDP Unije za gotovo 10 odsto do 2050. godine, odnosno za 3,15 milijardi evra. Hrvatska konkretno gubi jer su žene, iako obrazovanije od muškaraca (više ih završava fakultet), slabije zastupljene na tržištu rada. 

Velike kompanije koje su na berzi od juna 2026. godine moraće da imaju najmanje 40 odsto žena u upravnim odborima ili 33 odsto na direktorskim pozicijama. U Hrvatskoj se to odnosi na nešto više od 20 kompanija, a neki upozoravaju da će kvote biti teško ostvarive jer u određenim sektorima radi manje žena. 

 

 

Dvanaest godina evropske države pokušavale su da se suoče sa neverovatnom činjenicom da su žene u većini zemalja procentualno obrazovanije, ali se to jednostavno ne odražava na rukovodećim pozicijama. "Zašto je to tako? Verovatno postoji mnogo razloga", kaže Nataša Novaković, direktorka za ESG u Hrvatskom udruženju poslodavaca (HUP). 

"Naravno da ima dovoljno žena. Ako se već osvrnemo na te sektore, recimo tekstil – tamo uglavnom rade žene, a ipak su u upravama najčešće muškarci. Na kraju krajeva, ne mora svaki član uprave biti iz tog sektora, ne mora biti inženjer, može biti član zadužen za finansije", dodaje ona. 

Prema podacima Hrvatske narodne banke iz 2023. godine, stopa zaposlenosti žena od 20 do 65 godina iznosi samo 60 odsto, što Hrvatsku svrstava među tri zemlje EU sa najnižom stopom ženske zaposlenosti. Guverner Boris Vujčić naglasio je da bi povećanje te stope direktno podstaklo rast BDP-a. Svetska banka, u izveštaju Human Capital Review za Hrvatsku, procenjuje da bi bolje iskorišćenje ljudskog kapitala, posebno ženskog, moglo udvostručiti prosečan privredni rast sa 1,6 na tri odsto godišnje. 

Kada bi se u bruto domaći proizvod uračunao neplaćeni rad žena, ukupna vrednost ekonomije BiH bila bi znatno veća. Procene Evropske komisije pokazuju da bi poboljšanje rodne ravnopravnosti u proseku moglo doneti rast BDP-a po glavi stanovnika od gotovo 10 odsto. To znači da se BiH, prepuštajući žene dvostrukim obavezama i slabijim primanjima, zapravo odriče dela svog ekonomskog potencijala. 

Niže plate za žene znače i manje poreza za državu 

Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Aleksandra Anić u izjavi za Bloomberg Businessweek Adria navodi da je istraživanje iz 2020. godine pokazalo kako niža stopa zaposlenosti žena u poređenju s muškarcima Srbiju godišnje košta oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda. "Za poređenje, taj nivo odgovara stanju u Grčkoj, a daleko je veći od gubitaka koje ima Švedska (jedan odsto)", dodaje njen kolega Aleksić. 

Takođe, pomenute niže plate kod žena znače manji porez na dohodak, manje uplaćenih doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, kao i za osiguranje u slučaju nezaposlenosti. 

"To dalje znači niže penzije u starosti, što povećava rizik od siromaštva", ističe profesorka Anić i dodaje da "manji budžetski prihodi znače i manje prostora za ulaganja, za zdravstvo, obrazovanje...". 

Drugim rečima, zanemarivanje ženskog doprinosa vodi ka manjem fiskalnom kapacitetu i slabijim javnim uslugama, što dodatno otežava oslobađanje vremena za njihov profesionalni razvoj i stvara začarani ekonomski krug. 

Neplaćeni rad u Severnoj Makedoniji "pojede" četvrtinu BDP-a 

U Severnoj Makedoniji 2023. godine, prema zvaničnoj statistici, najveći broj neplaćenih porodičnih radnika čine žene iz ruralnih sredina – ukupno 9.387 osoba. I nezavisne studije potvrđuju taj trend – žene u Severnoj Makedoniji i dalje nose najveći deo tereta neplaćenog rada u domaćinstvu i brige o deci i starijima. Prema Petreskom iz Finance Thinka, žene provode tri puta više vremena od muškaraca u neplaćenim aktivnostima, dok su u plaćenom radu angažovane dvostruko manje. 

"Ta neravnoteža ima ekonomske posledice. Vrednost rada žena domaćica procenjuje se na osam odsto BDP-a, a ako se uzme u obzir ukupno vreme koje žene troše u neplaćenoj brizi i kućnim obavezama, to dostiže čak 25,3 odsto BDP-a. To predstavlja izgubljeni ekonomski potencijal koji bi, kada bi se pretvorio u plaćenu aktivnost, doprineo znatno većem rastu i većem doprinosu porodičnom budžetu", kaže.

Prema podacima Evropskog instituta za ravnopravnost polova, žene u Sloveniji nedeljno u proseku obavljaju 16 sati kućnih poslova, a muškarci samo šest. Žene za negu i vaspitanje u proseku izdvajaju 29 sati nedeljno, a muškarci 18. Kada bi se neplaćeni sati kućnog rada preračunali u platu, žene bi nedeljno zarađivale dodatnih 200 evra ili oko 800 mesečno. Muškarci pak 78 evra nedeljno ili nešto više od 300 mesečno. 

Prema podacima UN Womena, žene u BiH prosečno svakodnevno obavljaju više od šest sati kućnih poslova i brige za decu. Muškarci za iste obaveze troše samo oko tri sata. To jasno pokazuje da žena koja radi puno radno vreme zapravo ima i "drugi posao" kod kuće. Kada se na to doda prosečni radni nedeljni fond od oko 40 sati, postaje jasno da pritisak dvostrukih obaveza znatno utiče na kvalitet života i profesionalni razvoj. 

Bloomberg

 

Podaci Državnog zavoda za statistiku Hrvatske pokazuju koliko nejednako muškarci i žene raspoređuju svoje vreme na kućne i porodične obaveze. Prosečna žena u Hrvatskoj dnevno provede četiri sata i četiri minuta na brigu o domaćinstvu i porodici, dok muškarci za iste aktivnosti troše samo dva sata i 26 minuta. Razlika od gotovo dva sata dnevno jasno ilustruje da žene i dalje preuzimaju većinu neplaćenog rada u domaćinstvu, što dugoročno utiče na njihovu dostupnost za plaćeni rad i profesionalni razvoj. 

Kako rešiti pitanje neplaćenog rada 

Rodna nejednakost u obavljanju plaćenih i neplaćenih poslova nije se značajno promenila poslednjih godina, kaže profesorka Aleksandra Anić. Poslednji zvanični izveštaj o tome objavljen je krajem prošle godine, a posmatran je period od aprila 2021. do aprila 2022. 

"Prema podacima iz Istraživanja o korišćenju vremena RZS-a, nešto se smanjila razlika u 2021–2022. u odnosu na 2010–2011, ali to je verovatno kratkoročni efekat promenjenog načina života većine ljudi tokom pandemije. U 2010–2011. žene su u proseku radile 155 minuta više neplaćenog rada u poređenju sa muškarcima, dok je u 2021–2022. ta razlika iznosila 126 minuta. U 2010–2011. žene su u proseku radile 98 minuta manje na plaćenom poslu, a u 2021–2022. razlika je bila oko 93 minuta", nabraja Anić. 

Njen kolega sa Ekonomskog fakulteta Aleksić dodaje kako se, prema rezultatima Ankete o radnoj snazi RZS-a, jasno vidi duboko ukorenjena rodna podela radnih uloga, jer žene čine više od 95 odsto neaktivnih osoba koje se brinu o deci, članovima porodice i rodbini. Istovremeno, iako u zemlji živi više žena nego muškaraca, većinu zaposlenih čine muškarci. "Razlike između muškaraca i žena u Srbiji u pogledu stope zaposlenosti daleko su veće nego u zemljama Evropske unije."

U Akademiji za žensko preduzetništvo i udruženju Rosa podsećaju da je Srbija prošle godine usvojila Pravilnik o metodologiji za proračun neplaćenog kućnog rada, što smatraju važnim prvim korakom. "Sledeće je operativizacija Pravilnika. Sudska praksa već prepoznaje neplaćeni rad kao ekonomski relevantan doprinos, ali ostvarivanje novčane naknade za neplaćeni rad još uvek je otežano u praksi", kaže Hudecova. 

Dodaje da bi pravno izvodiva i realna rešenja obuhvatala: priznavanje prava na zdravstveno i penzijsko-invalidsko osiguranje na osnovu neplaćenog rada, priznavanje novčane naknade za neplaćeni rad pri prestanku (izvan)bračne zajednice, kao i pravedan proračun vrednosti neplaćenog rada – za koji Pravilnik predviđa da se računa na osnovu minimalne plate, ali Hudecova upozorava da ta cena ne odražava realnu tržišnu vrednost poslova koje žene obavljaju. 

Sagovornici ističu kako su potrebne zakonske reforme i u drugim oblastima, uključujući omogućavanje majkama s malom decom da rade skraćeno radno vreme i(li) od kuće, bolju regulaciju javnih usluga nege (jaslice, vrtići, domovi za starije i nemoćne…), uvođenje obaveznog odsustva za očeve radi brige o detetu i drugo. 

Kazna za majčinstvo 

Žene širom sveta suočavaju se s "kaznom zbog rađanja deteta". Rezultati na prvi pogled mogu izgledati iznenađujuće: u SAD, primera radi, roditeljstvo smanjuje stopu zaposlenosti žena za 25 odsto, dok je u Namibiji taj pad samo 11 odsto. Takve razlike, kaže profesorka Low, odražavaju privilegiju žena u razvijenim zemljama, koje češće mogu izabrati vreme s decom umesto rada. Ipak, postoje i drugi delovi sveta, poput Švedske i Norveške, gde velikodušne politike roditeljskog odsustva i druge državne potpore pomažu majkama da ostanu zaposlene. 

 

 

U Hrvatskoj majka može iskoristiti šest meseci porodiljskog plus šest meseci roditeljskog, a muškarci dva meseca koji su neprenosivi na majku, ili mogu ići na kombinaciju 4-4, ali majka ne može dobiti ta dva meseca od oca. Sledi roditeljsko odsustvo koji traje osam meseci za prvo i drugo dete ili 30 meseci za blizance te treće i svako sledeće dete. 

Naime, do marta 2025. naknada je bila ograničena na 995 evra neto mesečno, ali izmenama zakona limit je povećan na tri hiljade evra – čime žene (i muškarci) sa platama do tog iznosa dobijaju punu naknadu. To je veliki korak napred za finansijsku sigurnost u najranijoj fazi roditeljstva. 

Ipak, istraživanja EIGE-a i Evrostata pokazuju da se primanja žena nakon povratka sa odsustva sa porodiljskog ne vraćaju nužno na nivo pre porođaja. Efekat tzv. "kazne za majčinstvo" meri se kroz rodni jaz u zaradi koji se povećava kod roditelja. Prema podacima Evropskog instituta za ravnopravnost polova iz 2022. godine, kod parova sa decom žene u Hrvatskoj zarađuju 26 odsto manje od muškaraca, dok je kod parova bez dece taj jaz 23 odsto. Drugim rečima, prekid karijere i manja dostupnost za rad i napredovanje imaju trajne posledice. 

U Srbiji Zakon o radu propisuje da zaposlena žena može da počne porodiljsko odsustvo najranije 45 dana, a obavezno 28 dana pre termina za porođaj. Porodiljsko traje do tri meseca, a zatim žena ima pravo na odsustvo radi nege deteta do isteka 365 dana od početka porodiljskog. 

Aleksić kaže da su u Srbiji zabeleženi brojni slučajevi žena koje su bile zaposlene na određeno vreme, a kojima nakon povratka sa porodiljskog odsustva ugovor nije produžen. Neke su pak premeštene na lošija radna mesta. 

"One koje su se uspešno vratile na posao, u najboljem slučaju zadržale su isti prihod kao i ranije. Pošto plate žena stagniraju tokom odsustva (osim obaveznog povećanja za minuli rad), dok plate njihovih kolega rastu, jasno je da će one zaostajati po povratku na posao", objašnjava on. 

 

Aleksić ukazuje i na rezultate istraživanja za period od 2014. do 2018., koje je utvrdilo postojanje "kazne za majčinstvo" kod majki sa malom decom. "Drugim rečima, majke sa decom do dve godine zarađuju oko pet odsto manje od žena sa sličnim karakteristikama koje nemaju decu ili imaju decu stariju od dve godine."

Iz udruženja Rosa naglašavaju da podaci Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokazuju kako su upravo trudnoća i roditeljstvo najčešći razlozi za žalbe u oblasti radnih odnosa. Kao ilustraciju, evo nekoliko citata žena koje su se obratile udruženju: 

"Zaposlena sam na neodređeno kod poslodavca. Završilo mi se porodiljsko. Poslodavac mi je rekao da dođem kad mi se završi godišnji odmor da potpišem sporazumni raskid ugovora."

"U septembru sam ostala bez posla, naime, ugovor mi nije produžen zato što je gazda saznao da se pripremam za vantelesnu oplodnju."

Makedonske poljoprivrednice nemaju pravo na porodiljsko – država dobila tužbu 

U skladu sa zakonskom regulativom, u Severnoj Makedoniji postoji devetomesečno porodiljsko odsustvo, ali nedostatak dečjih vrtića i ograničeni fleksibilni radni modeli često dovode do toga da žene duže ostaju van tržišta rada, kaže Petreski. 

Prema Zakonu o radnim odnosima, radnica tokom trudnoće, porođaja i roditeljstva ima pravo na plaćeno odsustvo od devet meseci neprekidno, a ako rodi više dece odjednom (blizance, trojke i više), ima pravo na odsustvo od 15 meseci. Radnica može započeti odsustvo zbog trudnoće, porođaja i roditeljstva 45 dana pre porođaja, a obavezno 28 dana pre porođaja. 

Prema zakonu, radnik je dužan poslodavcu najaviti vreme početka i završetka korišćenja roditeljskog odsustva 30 dana pre njegovog početka. Naknada za porodiljsko odsustvo ide na teret Fonda za zdravstveno osiguranje (FZO). FZO isplaćuje 100 odsto osnovne plate majke. 

Ipak, nemaju sve žene mogućnost porodiljskog odsustva. Ovog leta Komisija za sprečavanje i zaštitu od diskriminacije (KSZD) zajedno sa Helsinškim odborom za ljudska prava i slobode podnela je prvu tužbu od javnog interesa protiv tamošnje vlade i ministarstva zdravlja jer registrovane individualne poljoprivrednice nemaju pravo na porodiljsko odsustvo. 

"Trudne poljoprivrednice savijene su na polju sa velikim stomakom do poslednjeg dana, do porođaja. Kada rode, odmah se vraćaju na polje, što je prerano i opasno, ali one nemaju devetomesečno plaćeno porodiljsko odsustvo kao ostale radnice u državi i prinuđene su da rizikuju svoje i zdravlje novorođenčadi kako bi obezbedile egzistenciju", navode podnosioci tužbe. 

Tužbom se traži da sud naloži vlastima izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju i da se u njega uključe poljoprivrednice kao osiguranice, koje bi ostvarivale pravo na plaćeni porodiljsko odsustvo i plaćeno bolovanje. 

"Poljoprivrednice nisu prepoznate kao radnice u Zakonu o radnim odnosima, ali one imaju prihod i stoga plaćaju doprinose. Ipak, kada se nađu u stanju bolesti, povrede, trudnoće, majčinstva ili porođaja, isto kao i ostali radnici, nisu sposobne da obavljaju svoj posao i ne mogu ostvarivati prihod", izjavio je tada predsednik KSZD-a Igor Jadrovski. 

Komisija više puta godišnje odlučuje i po predstavkama žena koje su dobile otkaz jer su ostale trudne. 

Poslednja odluka KSZD-a je iz juna prošle godine. Zaposlena na određeno vreme u privatnoj firmi obavestila je sektor za ljudske resurse da je trudna, dobila je odgovor da će poslodavac biti obavešten, a sledećeg dana joj je rečeno da joj ugovor o radu neće biti produžen. Trudnica je KSZD-u dostavila i lekarsku dokumentaciju da joj je nakon otkaza bila potrebna i psihijatrijska pomoć. 

Među poslednjim slučajevima u kojima je Komisija utvrdila diskriminaciju na osnovu pola, starosti i majčinstva bio je slučaj objavljenog oglasa za posao finansijskog menadžera. U oglasu je bilo navedeno da kandidati treba da budu žene u dobi od 24 do 40 godina, da ne studiraju i da nemaju malu decu. 

 

 

BiH: Prava porodilja variraju od kantona do kantona 

Veliki izazov predstavlja i period majčinstva u Bosni i Hercegovini. Formalno, zakoni omogućavaju do 12 meseci porodiljskog odsustva, a u Republici Srpskoj taj period može trajati i do 18 meseci u slučaju blizanaca, trećeg deteta ili svakog narednog deteta. Ipak, praksa se razlikuje po entitetima i kantonima. Prava porodilja značajno variraju od kantona do kantona i često zavise od mesta prebivališta, radno-pravnog statusa i finansijske moći lokalnih vlasti, odnosno spremnosti da izdvoje sredstva za porodiljske naknade. 

Tokom korišćenja porodiljskog odsustva, zaposlena porodilja ima pravo na naknadu u visini prosečne plate koju je ostvarila u poslednjih 18 meseci. Taj primer nije univerzalan i žene koje imaju prebivalište u Republici Srpskoj, a radni odnos zasnovan u Federaciji BiH (FBiH), ostaju nevidljive pred zakonom. 

Zbog toga mnoge majke osećaju "kaznu za majčinstvo", pad prihoda i sporiji napredak u karijeri, što je dobro dokumentovan trend i u razvijenim zemljama. U praksi se često dešava da poslodavci izbegavaju obavezu isplate pune naknade tokom porodiljskog odsustva, iako je zakonom predviđeno da oni isplaćuju platu, a novac im se refundira iz kantonalnih fondova. U takvim slučajevima teret direktno prelazi na budžet, a majke ostaju bez sigurnosti redovnih prihoda, što ih često primorava da se ranije vrate na posao. 

Jelena Bjelica, predsednica Udruženja Moje dete, kaže da muškarci brže napreduju u karijeri, što donosi veća primanja, dok žene imaju prekid u karijeri zbog porodice, posebno tokom trudnoće i dok su deca mala. 

"Neretko se dešava da poslodavci i ne žele da zaposle mlade žene upravo zbog mogućnosti da će otići na porodiljsko odsustvo, a to, naravno, utiče na njihov sporiji napredak u karijeri", kaže Bjelica. 

Kako dodaje, postoje slučajevi kada zaposlene porodilje u BiH ne mogu ostvariti pravo na platu tokom porodiljskog odsustva jer entitetski fondovi i dalje nisu povezani. To predstavlja ogroman stres i problem za trudnicu. 

"Ona ostaje bez redovnih prihoda upravo kada su joj najpotrebniji, jer je dobila novog člana porodice o kojem se treba i finansijski brinuti. To je problem koji ženi nakon porođaja nikako nije potreban i nadam se da će se što pre rešiti. Često tada nemaju ni zdravstveno osiguranje, pa su prinuđene da daju otkaz kako bi imale zdravstvenu zaštitu kao nezaposlene osobe. To sigurno utiče i na njihovu karijeru i na odluku da se ponovo vrate na posao." 

Odsustvo za očeve omogućeno je od 2016. godine, kada je na nivou cele BiH izmenjen i dopunjen Zakon o radnim odnosima, odnosno kada su usklađene odredbe sa Zakonom o ravnopravnosti polova u BiH. 

Spaho kaže da je to vrlo problematično jer žene stavlja u neizvesnu i nesigurnu poziciju upravo u periodu kada im je najpotrebnija finansijska stabilnost. Sistem u kome naknade zavise od kantona ili entiteta stvara neravnopravnost, jer dovodi do toga da neke žene imaju potpunu podršku, dok se druge bore sa nedostatkom prihoda. Poslodavci bi morali biti partneri u toj tranziciji i obezbediti da roditeljstvo ne znači finansijsku kaznu za žene. 

U izradi teksta učestvovali su Urban Červek, Ana Ristović, Nejra Džaferagić i Martina Raguž. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar