Recikliranje elektronskog otpada je iznenađujuće unosan posao

U Lagosu, najnaseljenijem gradu u Nigeriji, Tijjani Abubakar vodi neočekivan i unosan posao: on prodaje smeće iz jedne od najsiromašnijih zemalja u svetu nekim od najbogatijih zemalja. 

Abubakarova radionica, koju čini lavirint prostorija u zapuštenoj betonskoj zgradi blizu ogromne pijace s elektronskom robom, jeste groblje odbačenih mobilnih telefona. Radnici naoružani šrafcigerima i čekićima vade mobilne telefone iz plastičnih kesa i razbijaju ih poput oraha. Njihovi uvežbani prsti vade zelene štampane ploče, a onda telefone bacaju na gomilu kraj svojih nogu. 

Štampane ploče sadrže vrlo male količine bakra, nikla, zlata i drugih vrednih metala. Razbiti telefon je jedna stvar, a izdvojiti te metale sasvim druga. Rastavljanje ploča i separacija njihovih komponenti zahteva sofisticiranu, skupu opremu. U Africi ne postoji nijedno postrojenje koje bi moglo da izvede ovaj podvig. Zato Abubakar prodaje svoje štampane ploče bolje opremljenim kompanijama za reciklažu u inostranstvu. Gotovo sve se nalaze u Evropi ili Kini, ponekad baš u onim zemljama koje ih proizvode. 

Problem odlaganja elektronskog otpada iz bogatih zemalja u siromašne zemlje dobro je dokumentovan. Manje se, međutim, zna o kretanju digitalnog otpada u suprotnom smeru, koje podstiče biznis preduzetnika na globalnom jugu.  Elektronski otpad, poznat i kao e-otpad, odnosi se na širok spektar odbačenih proizvoda s kablom ili baterijom. U to spadaju kompjuteri, telefoni, gejmerski kontroleri i drugi uređaji koje svi koristimo i bacamo u sve većim količinama. Prema podacima Ujedinjenih nacija (UN), u svetu se svake godine proizvede više od 68 miliona tona elektronskog otpada, što je dovoljno da se napuni konvoj kamiona koji bi opasao ekvator. 

Pitanje kako se nositi sa svim tim otpadom postaje sve važnije. To je posebno problematična vrsta otpada. Ako ih tek tako bacite na deponiju, u zemlju i vodu mogu dospeti toksične hemikalije iz ovih uređaja. Litijum-jonske baterije mogu se zapaliti i izazvati požar na deponiji. UN procenjuju da se samo 22 odsto sveg elektronskog otpada prikuplja i reciklira. Ostatak tog otpada se baca, spaljuje ili jednostavno ostaje zaboravljen u kući ili na poslu. 

Bloomberg Businessweek

 

Bacanje e-otpada, osim što je štetno za životnu sredinu, ujedno je i veliko traćenje resursa. U digitalnim uređajima ima više vrednih metala, poput bakra u štampanim pločama i kablovima i litijuma, kobalta i nikla u baterijama. Prema podacima UN, svet trenutno godišnje baca metale iz e-otpada u vrednosti od više od 60 milijardi dolara. 

U bogatim zemljama, većina ljudi ne može lako da reciklira stare iPhone i kontrolere za Xbox pa završavaju u đubretu ili skupljaju prašinu u nekoj od fioka. U SAD i Evropi tek približno svaki šesti odbačeni mobilni telefon se reciklira. Stvari drugačije stoje u zemljama u razvoju. Kad živite sa dva dolara na dan, mogućnost da zaradite 10 centi na odbačenoj električnoj četkici za zube vredna je truda. 

Prema podacima UN, manje od jedan odsto od tri miliona tona elektronskog otpada, koliko se godišnje proizvede u Africi, recikliraju licencirane, registrovane firme. U Nigeriji, kao i mnogim drugim zemljama u razvoju, postoji iznenađujuće efikasna mreža koja okuplja desetine hiljada neregistrovanih skupljača otpada koji na crno sakupljaju pokvarene telefone, laptopove, rutere za bežični internet i drugi digitalni otpad i prodaju ih lokalnim posrednicima poput Abubakara. Procenjuje se da se u Nigeriji 75 odsto elektronskog otpada prikupi za neku vrstu reciklaže. U Indiji procene idu i do 95 odsto. 

Abubakar kupuje i prodaje sve vrste elektronskog otpada, ali se specijalizovao za mobilne telefone, kojih ima u izobilju. U zemljama u razvoju, mobilni telefoni su postali toliko uobičajeni koliko i majice. Gotovo svaki stanovnik u Nigeriji, zemlji sa 210 miliona ljudi, ima registrovan korisnički nalog za telefon. Mobilni telefoni, kao i drugi slični uređaji, s vremenom se istroše pa ih vlasnici, željni novijih modela, bacaju. U svetu se godišnje baca više od pet milijardi mobilnih telefona. 

Niko tačno ne zna koliko elektronskog otpada stiže iz siromašnih zemalja u bogate zemlje, ali ova trgovina očigledno cveta. Kupci iz kineskih i evropskih kompanija poput belgijskog giganta za reciklažu Umicore, aktivno pretražuju tržišta otpada u Africi, Aziji i Latinskoj Americi u potrazi za materijalima pogodnim za reciklažu koje bi poslali u usvoje matične zemlje. Abubakar kaže da sarađuje s više stotina ljudi i da se dovoljno obogatio da može da donira školske knjige ili stoku porodicama koji žive u siromašnoj provinciji iz koje je potekao. 

Industrija elektronskog otpada donosi i druge koristi. Kompanije poput Abubakarove, time što preusmeravaju otpad sa deponija, smanjuju potrebu za rudarenjem metala i stvaraju priliku hiljadama ljudi da nađu preko potreban posao. Nažalost, to nije sve. Pošto se štampane ploče recikliraju, ostali delovi digitalnih uređaja se često nepropisno odlažu, što doprinosi zagađenju. Električni kablovi se jednostavno spaljuju na otvorenom, pritom ispuštajući otrovne materije. Litijumske baterije se bacaju na deponije gde, osim što mogu izazvati požar, postoji opasnost od curenja otrovnih materija iz njih. Radnici koji spaljuju ili bacaju otpad obično zarađuju tek nekoliko dolara na dan i rade bez zaštitne opreme, izloženi korozivnim hemikalijama i otrovnim isparenjima. 

Štetne posledice ovakvog delovanja su dobro dokumentovane. U Nigeriji su na mestima gde se rastavlja elektronski otpad utvrđene visoke koncentracije teških metala i drugih toksičnih materija u zemljištu. Istraživanja u Guijuu, gde se nalazi najveći kompleks za recikliranje e-otpada u Kini, otkrila su izuzetno visoku koncentraciju olova u krvi dece koja žive u okolini. Istraživanje koje je 2019. sprovela nevladina organizacija u Indiji pokazalo je da u okolini Delhija postoji oko 10 nelicenciranih centara za recikliranje e-otpada gde radi oko 50.000 ljudi. Na tim mestima, radnici rade bez zaštitne opreme, izloženi hemijskim isparenjima, metalnoj prašini i curenju kiseline. 

Od ove vrste recikliranja e-otpada mogu se ostvariti veće koristi i istovremeno smanjiti štetne posledice. Većina sakupljača sekundarnih sirovina radi u neregulisanoj, neformalnoj ekonomiji. Njima bi koristilo da ne budu više nevidljivi. Razvoj njihovih veština i kapaciteta, uz povećanje plata i regulisanje ekoloških uslova na radnom mestu, donelo bi koristi svima. U nekim zemljama u razvoju, sakupljači sekundarnih sirovina organizovani su u sindikate i vlasti podržavaju njihov rad.  

Ovi radnici su negde prepoznati i kao preduzetnici koji rade posao od značaja za zajednicu. U više desetina gradova u Kolumbiji, na primer, vlasti isplaćuju sakupljačima sekundarnih sirovina deo opštinskih naknada za smeće kao dodatak na ono što zarade prodajući otpad pogodan za recikliranje. U indijskom gradu Pune hiljade sakupljača otpada rade od vrata do vrata i članovi su zadruge u vlasništvu radnika. Oni dobijaju male naknade od domaćinstava kojima pružaju usluge, uključujući ona u nehigijenskim naseljima koje komunalna preduzeća zanemaruju. Pritom prikupe više od 1.000 tona otpada dnevno. Budućnost elektronskog otpada mogla bi biti u prepoznavanju njegove velike vrednosti. 

Izvor: Penguin Random House 

Korišćen materijal iz knjige "Power Metal: The Race for the Resources That Will Shape the Future", objavljene 19. novembra. Autorska prava © Vince Beiser. Objavljeno sa dozvolom Riverheada, izdavačkog ogranka Penguin Random Housea.