Veća potrošnja goriva sprečiće da avio-saobraćaj skuva planetu

Avio-kompanije nisu uvek najbolji saveznici u borbi protiv klimatskih promena. Ali u jednom prednjače u svetu - u svojim fanatičnim naporima da smanje potrošnju nafte.

Na avionsko gorivo uglavnom otpada četvrtina troškova većine avio-prevoznika. Sve što im omogućava da manje troše gorivo pomaže im da povećaju profit i nadmaše konkurenciju u bespoštednoj borbi za putnike.   

Poboljšanja u cilju veće efikasnosti koja su se zbog toga razvijala tokom decenija, zaista su impresivna. Savremeni avioni mogu da prevezu putnike na  dvostruko veće razdaljine sa istom količinom goriva kao avioni 1960. godine. Uporedite Airbus SE A320neo ili Boeing Co. 787 pod punim opterećenjem sa hibridnim automobilom Prius kompanije Toyota Motor Corp. sa samo jednim ili dva putnika, i u većini slučajeva potrošnja goriva i emisije ugljen-dioksida (CO2) po putniku, po kilometru, biće manja u slučaju aviona. 

Da bi pronašle rešenje za jedan od najštetnijih uticaja avio-saobraćaja na klimu, avio-kompanije će možda morati da pristanu da troše više kerozina. Razlog za to je što zagrevanju planete ne doprinose najviše emisije CO2 iz motora aviona, već kondenzacioni tragovi koji se formiraju prilikom leta. 

Svako ko je gledao u nebo u blizini aerodroma mogao je da vidi trag u vidu niza belih oblaka, koji generiše oko 15 odsto letova. Obično nastaju kada avion prođe kroz hladna, vlažna područja na vedrom nebu gde je vodena para blizu granice mržnjenja. Oko čestica čađi koje ispušta motor, formira se led i tako stvara oblak na velikoj visini koji poput pokrivača sprečava toplotu da napusti Zemlju. 

Možda deluju bezopasno, ali ovi cirusni oblaci koje je stvorio čovek odgovorni su za više od polovine štetnog uticaja na klimu koji potiče od avio-saobraćaja i učestvuju sa dva odsto u globalnom zagrevanju koje je uzrokovao čovek. Pritom, 80 odsto ovih oblaka nastaje na jednom od 50 letova kroz takozvana "ledom prezasićena područja" ili ISSR, delove neba pogodne za formiranje belih tragova. Ako bismo mogli da predvidimo gde su ta područja i usmerimo avione da lete ispod, iznad ili oko njih, možda bismo trošili više goriva, ali bismo značajno smanjili uticaj avio-saobraćaja na klimu. 

Utvrđivanje lokacija ISSR-a je izazovno jer se o tim područjima još ne zna mnogo, mada problem može da se većim delom reši pomoću prikupljanja podataka. Ako postavite senzore za vlažnost na vrlo malom delu putničkog aviona, odmah ćete raspolagati  stotinama platformi za opservaciju koje će pomoći da se izgradi slika o formiranju ISSR-a u tačno onim područjima kroz koja avioni lete. Takođe, državni program puštanja meteoroloških balona u područja udaljenija od putanje leta, pomogao bi da se izgradi sveobuhvatnija slika o ulozi ISSR-a u klimatskom sistemu uopšte. 

Kada unapredimo znanje o ISSR-ima, sledeći izazov je kako da omogućimo da ih avioni izbegnu. Za većinu avio-kompanija najveći izdatak, posle goriva i plata, jesu usluge navigacije i sletanja koje moraju da plaćaju agencijama za kontrolu letenja (obično u državnom vlasništvu) i aerodromima. 

Depositphotos

 

ISSR-i se najverovatnije formiraju iznad regiona sa umerenom klimom na severnoj hemisferi, poput SAD i Evrope, i manje iznad severne Azije. Ova tri područja imaju gust avio-saobraćaj i razvijena regulatorna tela koja mogu da primoraju avione da zaobiđu ISSR ako ne žele da plate kaznu zbog štetnog uticaja na klimu. Avio-prevoznicima se možda neće svideti da rizikuju taj trošak, ali bi ih to verovatno daleko manje koštalo (i bilo korisnije u klimatskom smislu) od obaveze da kupuju održivo avio-gorivo koja će početi da se primenjuje u Evropskoj uniji od sledeće godine.  

Zasada, beli tragovi su klasičan primer neuračunate klimatske štete koja se ne rešava jer ne postoji obaveza nadoknade štete kojom bi se to popravilo. A ne mora da bude tako. Vazdušni prostor je u izuzetnoj meri regulisan. Kada bi se avio-prevoznici, osim koristi, suočili i sa troškovima zbog letenja kraćim putem kroz ISSR, učinili bi sve da ih izbegnu. Vazduhoplovna industrija bi, takođe, mogla da pronađe inovativna rešenja kako bi se smanjilo formiranje tragova, kao što je u proteklim decenijama uspela da smanji količinu goriva koje sagorevaju motori.   

Nema jednostavnog rešenja za problem uticaja avio-kompanija na klimu, posebno kada se zbog rasta prihoda više putuje avionom. Baš zbog te složene prirode problema moramo ozbiljno shvatiti kondenzacione tragove. Rešavanjem ovakvih lakše rešivih problema dobićemo na vremenu da se pozabavimo mnogo složenijim pitanjem emisije CO2 iz aviona, pre nego što situacija izmakne kontroli.