Kakva budućnost čeka venecuelansku naftu

Priča o dvjema naftnim silama 

Izvori: Američka Uprava za informacije u oblasti energetike (EIA),  PODE - godišnji statistički izveštaj o nafti i gasu Ministarstva nafte Venecuele, godišnji finansijski izveštaj Memoria Petrolera, sekundarni izvori Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC) 

Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome kada će svetska proizvodnja nafte dostići vrhunac, pre svega jer otkrića rezervi ispod mora i sve veća primena hidrauličkog frakturiranja ili frekinga obećavaju da će ovog fosilnog goriva još biti. Međutim, rast proizvodnje nafte iz škriljca, koja je SAD od uvoznika energije pretvorila u glavnog svetskog snabdevača, bliži se kraju. Očekuje se da će proizvođači sa brzim rastom na američkom kontinentu, Kanada, Brazil i Gvajana, dostići svoj maksimum do početka 2030-ih, a zatim će proizvodnja krenuti da opada. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju (IEA), globalna industrija moraće da izdvoji neverovatnih 540 milijardi dolara godišnje za istraživanje nafte i gasa samo da bi proizvodnju održala na trenutnom nivou do 2050. Ako se investicije ograniče samo na održavanje postojećih naftnih polja, proizvodnja će se do 2040. godine gotovo prepoloviti, navodi BloombergNEF. 

 

Istovremeno, potrošnja nafte i dalje obara rekorde, iako se svet suočava sa sve razornijim efektima klimatskih promena. Da bi se umanjila šteta, stručnjaci se slažu da društvo treba odmah da prestane da se oslanja na fosilna goriva. Iako je tokom pandemije delovalo da će potražnja za naftom da padne, potrošnja fosilnih goriva se od tada snažno obnovila. Do toga je jednim delom došlo jer se kapaciteti za obnovljive izvore energije sporo razvijaju, a potreba za energijom raste zbog veštačke inteligencije i sveopšte elektrifikacije. Kada se sve to uzme u obzir, u narednoj deceniji  tržište nafte, koje je danas prilično dobro snabdeveno, moglo bi da se suoči sa nestašicom. 

"Sjedinjenim Američkim Državama zasada nije potrebna ta nafta", kaže Marcelo De Assis, nezavisni konsultant za naftu iz Rio de Žaneira. Trumpov upad u Venecuelu više je "kao osiguranje za budućnost". 

Pre nego što su američke snage 3. januara nasilno odvele predsednika Vencuele Nicolása Madura, svet je uglavnom već otpisao tu zemlju, jednog od osnivača OPEC-a, kada je reč o snabdevanja naftom. Godine političkih previranja, korupcije i eksproprijacije dovele su do toga da Venecuela proizvodi manje od trećine svog nekadašnjeg maksimuma, bez mnogo nade da će se nešto promeniti. 

Potom je Trump naredio privođenje Madura i od novog rukovodstva zahtevao potpuni pristup venecuelanskim naftnim rezervama. Ambiciozno je govorio o tome kako će najveće svetske naftne kompanije pohrliti u ovu karipsku zemlju da bi u roku od 18 meseci popravile njenu industriju. (Samo preuzimanje kontrole i ukidanje sankcija na isporuke nafte donelo bi nekoliko marginalnih barela sadašnjem, prezasićenom tržištu sirove nafte, što bi potencijalno moglo da spusti cene tek nešto malo u odnosu na najnižu u poslednje četiri godine. To bi mogla da bude simbolična pobeda za Trumpa, koji je tokom svoje predsedničke kampanje više puta obećavao da će smanjiti troškove energije i koji se suočava sa problemom rasta troškova života pred izbore za Kongres, koji će se održati na polovini njegovog mandata kasnije ove godine.) 

Prvi talas kompanija željnih da se uhvate ukoštac sa zapuštenim naftnim operacijama u Venecueli biće sličan kompanijama koje su već prisutne, koje inače nisu toliko konvencionalne i spremne su na rizik: male proizvođače sa niskim operativnim troškovima koji mogu da ostvare profit ponovnim pokretanjem manjih naftnih polja. Jedna od njih je Maha Capital AB, švedska kompanija sa pravima na zanemareni naftni projekat koji bi mogao da naraste sa oko 2.000 barela dnevno na 40.000 do 2030. godine, kaže predsednik kompanije Paulo Mendonça. Iako bi to bio  neočekivani zgoditak za akcionare Mahe, to nije dovoljno da se Venecuela ponovo svrsta među vodeće proizvođače nafte. Ukupno gledano, ove vrste malih investicija povećaće proizvodnju za svega oko 300.000 barela dnevno tokom naredne dve do tri godine, na ukupno 1,4 miliona barela dnevno, procene su konsultantske firme Rystad Energy AS sa sedištem u Oslu. Da bi se proizvodnja vratila na tri miliona barela dnevno, koliko otprilike proizvodi Kuvajt, bilo bi potrebno uložiti 12 milijardi dolara godišnje i čekati do 2040. godine. 

Cena nafte će ostati stabilna na oko 100 dolara po barelu sredinom 2030-ih, sa tržištem kojim će potpuno dominirati Saudijci, kaže Schreiner Parker, direktor za tržišta u razvoju i nacionalne naftne kompanije u Rystadu. "Osim ako se ne pojavi protivteža toj proizvodnji sa zapadne hemisfere, a to je Venecuela." 

Povećanje proizvodnje nafte kakvo Trump ima u vidu zahtevalo bi da se velike naftne kompanije uključe u velikom obimu. Iako su najveće svetske naftne kompanije uvek željne da obezbede više rezervi nafte, a sada posebno jer se nazire vrhunac proizvodnje u SAD, mnoge su se ranije već opekle. Chevron je 1946. godine, kada je Trump rođen, otkrio jedno od najvećih naftnih nalazišta u Venecueli, polje Boskan. Tako se  pridružio kompanijama Exxon i Shell kao operater u Venecueli, tadašnjem drugom najvećem proizvođaču na svetu, čiji je udeo u globalnoj ponudi nafte bio te godine 15 odsto. Zatim je 1976. Venecuela  nacionalizovala svoju naftnu industriju usred šireg talasa zemalja bogatih naftom koje su želele da preuzmu kontrolu nad svojim prirodnim resursima. Chevron je izgubio svoje dragoceno polje Boskan; Exxon i Shell izgubili su još više. 

Michael Nagle/Bloomberg

Devedesetih godina prošlog veka Venecuela je ponovo pozvala naftne kompanije da dođu. Mnoge su se vratile, pri čemu je Chevron uložio milijarde dolara u razvoj regiona teške nafte u istočnoj Venecueli, zahvaljujući kome ta zemlja ima najveće rezerve nafte na svetu. Madurov prethodnik, Hugo Chávez, pokrenuo je još jednu kampanju nacionalizacije sredinom 2000-ih, primoravajući velike naftne korporacije da prihvate manji udeo u profitu pod pretnjom zaplene imovine. "Ogromna naftna infrastruktura nam je oduzeta kao da smo mala deca, a mi nismo ništa preduzeli povodom toga", rekao je Trump novinarima nakon Madurovog hvatanja. 

Chevron Corp. jedina je velika američka kompanija koja je odlučila da ostane. Exxon Mobil Corp. i ConocoPhillips su otišli; američke naftne kompanije i dalje imaju neizmirena potraživanja, vredna milijarde dolara, po osnovu arbitražnih presuda. "Za naftne kompanije, najsigurnije okruženje za investiranje biće kada i ako Venecuela bude imala demokratsku, stabilnu, tržišno orijentisanu i prozapadnu vladu", kaže Jimena Zuniga, analitičarka u Bloomberg Economicsu. "Nema bolje motivacije za kompanije nego kada imaju priliku za visoku dobit uz nizak rizik." 

Upitan o planovima za Venecuelu, portparol ConocoPhillipsa kaže da ova kompanija "prati dešavanja u Venecueli i njihove potencijalne implikacije na globalno snabdevanje energijom i stabilnost“, ali da bi bilo preuranjeno spekulisati o bilo kakvim budućim poslovnim aktivnostima ili investicijama. Exxon je odbio da komentariše. 

Chevron je odbio da komentariše da li planira da poveća svoje investicije u toj zemlji, navodeći da je "fokusiran na bezbednost i dobrobit zaposlenih, kao i na očuvanje imovine". Prema rečima američkog ministra energetike Chrisa Wrighta, američke naftne kompanije razmatraju kakvu bi ulogu mogle da imaju u Venecueli. "Neće sedeti skrštenih ruku", rekao je Wright za Fox Business Network. 

Veliki proizvođači imaju i druge razloge da postupaju oprezno. Međunarodni naftni giganti konsoliduju i racionalizuju poslovanje zbog niskih cena nafte, a proizvodnja sirove nafte pod postojećim uslovima u Venecueli skuplja je nego u Brazilu ili Gvajani. Procene se razlikuju, ali glavni ekonomista Rystada Claudio Galimberti izračunao je da bi cena po barelu trebalo da u proseku iznosi 80 dolara da bi se proizvodnja u Venecueli isplatila, što je zbog dugotrajnog nedostatka ulaganja znatno više nego u mnogim drugim basenima u Americi. Nafta iz Venecuele takođe ima veći sadržaj sumpora i gušća je od sirove nafte iz drugih regiona, što zahteva razređivače i posebnu opremu za njenu preradu, zbog čega se obično prodaje uz popust. Američke rafinerije nafte na obali Meksičkog zaliva naročito su uspešne u preradi ove vrste nafte. 

S obzirom na prepreke, šanse da bi sve ovo moglo da propadne, nisu  zanemarljive i naftne kompanije to znaju. "Trump bi želeo da vidi velike igrače, ali mislim da se njima ne žuri", kaže Carlos Bellorin, izvršni potpredsednik Welligence Energy Analytics, kompanije za analizu energetskog tržišta. "Poreske olakšice bi morale da budu toliko dobre da kompenzuju politički rizik." 

Ipak, ova prilika mogla bi privući velike naftne kompanije koje gledaju na duži rok. Uostalom, odustajanje SAD od električnih vozila i čiste energije pod Trumpom, moglo bi učiniti SAD zavisnim od spoljnih izvora nafte u narednim decenijama sa opadanjem proizvodnje iz škriljaca. Za kompanije koje su tokom protekle godine intenzivirale istraživanja u inostranstvu kako bi povećale proizvodnju nakon 2030. godine, otvaranje Venecuele moglo bi da predstavlja prekretnicu. Iako će vađenje i sagorevanje te nafte imati ogromne posledice po svetsku klimu, za energetske kompanije koje traže nove zalihe i pored toga žele da drže troškove pod kontrolom, to je jedinstven resurs: organske rezerve bez rizika koja nose istraživanja, kaže Parker iz Rystada. U očima velikih naftnih kompanija, to bi mogao biti "suviše veliki resurs da bi ga ostavili pod zemljom".  

– U suradnji s Kevinom Crowleyjem i Estebanom Duarteom