Južna Koreja prednjači u trci za izgradnju nuklearnih centrala

Mašina visine osmospratnice radi danonoćno u južnokorejskom lučkom gradu Čangvonu, obrušavajući se na masivne ploče usijanog čelika snagom 240.000 ljudi. Presa kompanije Doosan Enerbility, najveća takve vrste na svetu, oblikuje usijani, šišteći metal u osovine za brodove, valjke za čeličane i druge gradivne blokove globalne industrije. 

Ovih dana pravi mnogo delova za nuklearne reaktore.

Južna Koreja decenijama razvija sopstvenu nuklearnu tehnologiju, kako zbog rastuće domaće potrošnje energije, tako i zbog globalnog trenda prelaska sa fosilnih goriva na druge izvore energije. Ta industrija koja vredno radi bez mnogo publiciteta sada doživljava procvat na jugoistočnoj obali zemlje, kao i širom te zemlje na istoku Azije. Ujedno privlači pažnju zapadnih zemalja željnih da povećaju snabdevanje energijom sa niskim emisijama, iz stabilnih izvora i po pristupačnoj ceni bez uključivanja Rusije ili Kine, najvećih graditelja nuklearnih postrojenja u svetu. 

Svetska nuklearna industrija se preporodila poslednjih godina zbog klimatskih promena i nepresušne potrebe novih tehnologija 21. veka za energijom. Reaktori obezbeđuju skoro desetinu električne energije u svetu, ali prognoze ukazuju da proizvodnja iz nuklearnih elektrana mora da se utrostruči do 2050. godine kako bi se sprečile ili ublažile najteže posledice zagrevanja planete. Više od 30 zemalja obavezalo se da će pomoći u ostvarenju tog cilja. Računarstvo u oblaku (engl. cloud) i veštačka inteligencija (AI) dodatno pojačavaju taj pritisak: prema proceni jedne od najvećih globalnih banaka Morgan Stanley iz prošle godine, generativna AI mogla bi do 2027. da koristi onoliko energije koliko je Španiji bilo potrebno 2022. godine. Energija vetra i solarna energija mogu pomoći u smanjenju emisija ugljen-dioksida (CO2) povezanih sa rastom potrošnje dok troškovi skladištenja energije opadaju, ali ovi izvori energije ne mogu da obezbede redovno snabdevanje energijom sa niskim emisijama CO2 kao što to mogu nuklearne elektrane. 

"Potražnja za energijom raste, a ljudi traže čistu energiju koja je dostupna 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji", kaže Jongwoo Kim, potpredsednik kompanije Doosan. "Nuklearna energija je jedina opcija koja pruža i jedno i drugo." 

Pošto se kompanije kao što su Amazon.com, Microsoft i Meta Platforms pripremaju da više koriste energiju iz nuklearnih centrala, poruka je jasna: potrebno je još više reaktora, i to hitno. Prema podacima Clean Air Task Force, neprofitne organizacije koja se bavi klimatskim pitanjima, biće potrebno uložiti čak devet biliona dolara u nuklearne kapacitete u narednih četvrt veka kako bi se oni utrostručili, što je otprilike 250 milijardi dolara godišnje.

Depositphotos

 

Ono što je manje očigledno jeste ko će sve to izgraditi, s obzirom na to koliko se već industrija u kojoj nekoliko kompanija dominira tržištem, smanjila pod pritiskom visokih troškova, dugih rokova, stroge regulative i političkog otpora. Iskustva SAD i Francuska, nekadašnjih stubova te industrije, obeležila su prekoračenja budžeta i kašnjenja. Rusija i Kina, giganti u tom sektoru, imaju poteškoće da privuku zapadne kupce zbog briga oko nacionalne bezbednosti. (Velika Britanija je nedavno odlučila da nastavi s nuklearnim projektom bez kineske podrške, što odražava njen oštriji stav prema toj zemlji.) Japan još pokušava da nadoknadi propušteno od katastrofe u Fukušimi 2011. godine. U tim okolnostima, pred Južnom Korejom, relativno novim igračem na polju izvoza nuklearne energije, otvaraju se mogućnosti da iskoristi tu unosnu priliku. 

Prema analizi planova i predloga za izgradnju više od 400 nuklearnih reaktora širom sveta koju je sproveo Bloomberg Businessweek, Južna Koreja je u poziciji da dobije čak 43 odsto tih poslova, što će joj omogućiti da postane jedan od najvećih izvoznika atomske tehnologije u narednoj deceniji. Kina, koja će oko 2030. postati najveći proizvođač energije iz nuklearnih elektrana na svetu, biće glavni snabdevač, ali prvenstveno za domaće tržište. 

"Možemo da isporučimo nuklearnu elektranu na vreme i u okviru budžeta", kaže Kum Yong Jang, vršilac dužnosti gradonačelnika Čangvona. "Zato je ostatak sveta zainteresovan za korejsku tehnologiju." 

Test - projekat u Evropi 

Južna Koreja se 2022. obavezala da će do kraja decenije izvesti 10 reaktora. Njen prvi poduhvat u inostranstvu bio je projekat Barakah u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), vredan 20 milijardi dolara; ugovor je dobijen 2009, a završen 2023. godine. Pažnju veterana industrije je privuklo to što je to urađeno sa malim kašnjenjem, što je izuzetan uspeh u sektoru poznatom po ogromnim prekoračenjima rokova. "Ljudi su bili vrlo skeptični", kaže Chanho Ahn, direktor odeljenja za nove izvore energije u kompaniji Hyundai Engineering & Construction, koja je bila odgovorna za izgradnju četiri reaktora. "Radili smo potpuno isto kao što smo do sada radili na korejskim projektima." 

Sledeći test biće projekat u Evropi. Južnokorejska grupa predvođena kompanijom Korea Hydro & Nuclear Power (KHNP) izabrana je prošlog leta za izvođača češkog projekta, pobedivši francusku kompaniju Électricité de France SA (EDF) na tenderu za izgradnju dva nuklearna reaktora u okviru projekta vrednog 18 milijardi dolara. Češki sud je početkom maja privremeno zabranio vladi da potpiše sporazum pošto je EDF osporio ishod. Evropska komisija je takođe izrazila zabrinutost. 

Prednost Južne Koreje je delom u tome što ima mrežu inženjerskih firmi, građevinskih kompanija, komunalnih preduzeća, dobavljača goriva i banaka koje rade zajedno unutar usko povezane industrije. Neke su u državnom vlasništvu, druge su privatne, a mnoge imaju koristi od državnog finansiranja i zajmova. Takav pristup ne razlikuje se mnogo od onog u Kini ili Rusiji, gde se domaći lanci snabdevanja koriste da bi se zaključivali i realizovali međudržavni poslovi. "Imaju ogromne prednosti zahvaljujući vrlo uređenom pristupu u stilu ’reprezentacija Koreje", kaže Mark Nelson, izvršni direktor kompanije Radiant Energy Group i konsultant koji prvenstveno sarađuje sa zapadnim klijentima iz nuklearne industrije. "U zemlju klijenta dolaze kao jedinstven tim. Još jedan element je doslednost", ističe Bum-Jin Chung, profesor inženjerstva u oblasti nuklearne energije na Univerzitetu Kjung Hi, koji učestvuje u vladinim savetodavnim telima i direktor je u kompaniji NuScale Power Corp. koja se bavi malim modularnim reaktorima. 

I pre nego što je počela da izvozi tehnologiju, Južna Koreja je već pola veka testirala svoje umeće u oblasti nuklearne energije. Nakon što se Korejski rat završio 1953. godine, prvi posleratni predsednik Syngman Rhee je u reaktorima video oruđe za obezbeđivanje energije potrebne za obnovu zemlje; prva komercijalna elektrana počela je da se gradi 1971. pomoću američke tehnologije. (Južna Koreja je kasnije razvila sopstvenu tehnologiju reaktora.) Danas ta zemlja ima 26 reaktora, a očekuje se da će ih još nekoliko biti pušteno u rad do 2038. 

Bloomberg

 

"Gradimo nuklearne elektrane više od 50 godina", kaže Chung. "Nikada nismo prestali." 

Nasuprot tome, razvoj nuklearne energije u SAD praktično je stao nakon nesreće na Ostrvu Tri Milje 1979. godine, u blizini Harisburga u Pensilvaniji. Francuska industrija morala je da se suoči sa protivljenjem javnosti posle katastrofe u Černobilju u Ukrajini 1986. godine. Japan je doživeo veliku havariju 2011. godine. Svi su prošli kroz godine zastoja i opadanja stručnosti; Južna Koreja je do sada izbegla takvu sudbinu. Dizajn njenih reaktora sertifikovan je u skladu sa standardima Evropske unije za nuklearne elektrane (engl. European Utility Requirements), a decenije iskustva stvorile su vojsku kvalifikovanih radnika koji znaju kako da grade složene energetske sisteme, a da pri tome ne prekoračuju troškove i izbegnu kašnjenja koji se javljaju kod drugih projekata. 

I pored sveg tog entuzijazma, južnokorejska industrija je imala i svoje padove. Postavljala su se pitanja o njenoj spremnosti da koristi jeftinu migrantsku radnu snagu dostupnu na Bliskom istoku, što je jedan od ključnih razloga zašto je Barakah uspeo da ostane u okviru budžeta, prema rečima Kyoungsook Choi, koordinatorke za energetiku i klimatske promene pri Korejskoj federaciji ekoloških pokreta. To, međutim, otežava realizaciju takvog projekta u Češkoj, gde vlada očekuje da KHNP angažuje lokalne radnike koji će tražiti veće plate. "Projekat u UAE nije priča o uspehu", kaže Choi. (KHNP je odbio da komentariše, ali glavni izvođač radova na projektu, Korea Electric Power Corp, navodi da dogovor s UAE treba smatrati retko uspešnim, s obzirom na česta kašnjenja i prekoračenja troškova u velikim nuklearnim projektima.) 

Turbulencije i političke promene

Južna Koreja, takođe, i dalje zaostaje za industrijskim gigantima. Kina, vodeći graditelj nuklearnih centrala, ima 30 reaktora u izgradnji, skoro polovinu ukupnog broja u svetu, i koristi uglavnom domaću tehnologiju. Njen vodeći reaktor Hualong 1 može da se izgradi po znatno nižoj ceni od zapadnih jedinica, iako je do sada izvezen samo na jednu lokaciju, u Pakistan. Rusija je godinama usavršavala sopstvenu tehnologiju i izvozila reaktore kupcima u Indiji, Iranu i drugim zemljama. 

Turbulencije i političke promene u zemlji takođe bi mogle da ometaju južnokorejske ambicije. U aprilu je Ustavni sud jednoglasno potvrdio opoziv predsednika Yoon Suk Yeola, koji je tvrdokorni pristalica nuklearne energije. Nakon Yoonove smene, favorit za njegovog naslednika je Lee Jae-Myung, lider glavne opozicione Demokratske stranke. Lee još nije dao zvaničnu izjavu o svojoj politici prema nuklearnoj energiji. U prošlosti je, ipak, obećavao da neće graditi nove reaktore i da će postojeće jedinice biti povučene iz upotrebe po isteku njihovog radnog veka. To bi moglo da ukazuje na oprezniji pristup države, posebno kada je reč o pitanjima poput finansijskih garancija. "Ko je spreman da preuzme ogroman finansijski rizik izgradnje? Nuklearni projekti su gotovo uvek previše veliki da bi ih jedna kompanija, dobavljač ili banka mogli sami finansirati", kaže Nelson iz kompanije Radiant. "Južna Koreja preuzima ogroman finansijski rizik kao država kako bi ponudila atraktivne pakete zainteresovanim zemljama." 

Jedina olakšavajuća okolnost jeste to što se i druge zemlje bore sa problemima, možda i više. Uzmimo kao primer nuklearnu elektranu Hinkley Point C u Velikoj Britaniji koji gradi EDF. Dva reaktora trebalo bi da budu završena i puštena u rad oko 2030. godine, posle višestrukih kašnjenja i uz očekivani trošak od skoro 48 milijardi funti (64 milijarde dolara) prema aktuelnim cenama. Ili slučaj SAD, gde su dva reaktora u elektrani Vogtl u Džordžiji, koje razvija kompanija Westinghouse Electric, kasnila sedam godina i premašila budžet za više od 100 odsto. U međuvremenu, Doosan, vlasnik prese u Čangvonu, očekuje da će se vrednost još neisporučene nuklearne opreme utrostručiti na 20,6 biliona vona (14,4 milijarde dolara) do 2029. godine. Kompanija je napravila delove za elektranu u Džordžiji i isporučivaće komponente za NuScale, jedini dizajn malog modularnog reaktora koji je do sada odobren u SAD. 

"Kada bih savetovao neku zemlju da gradi velike reaktore, preporučio bih joj Korejce", kaže Kris Gadomski, vodeći analitičar za nuklearnu energiju u BloombergNEF-u. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar