Claude Code i velika panika oko produktivnosti 2026.

Takozvano vajb-programiranje (engl. vibe coding, intuitivno ili AI-podržano kodiranje, prim. prev.) trebalo je da omogući programiranje na opušten način. Bivši istraživač u kompaniji OpenAI Andrej Karpathy uveo je ovaj termin u kulturološki leksikon u februaru 2025. kako bi opisao novu vrstu programiranja, u okviru koga inženjeri mogu da razvijaju stvari ćaskajući sa modelima veštačke inteligencije (AI). To je bio razvoj softvera "gde se potpuno prepuštate vajbu (engl. vibe; u modernom žargonu koristi se da se opiše utisak ili osećaj koju neka situacija, prostor ili osoba ostavlja, prim. prev.)". 

Međutim, godinu kasnije, vajb je, što bi se reklo, postao loš. 

 

Umesto da inženjerima obezbede život u dokolici, sve sposobniji AI agenti za programiranje (autonomni sistemi koji mogu samostalno da izvršavaju složene razvojne zadatke, prim. prev.), uključujući Claude Code kompanije Anthropic PBC i OpenAI-jev Codex, pokrenuli su u proteklih nekoliko meseci svojevrsnu paranoju produktivnosti među rukovodiocima i, samim tim, među ljudima koji rade za njih. Ovi agenti rade više od samog generisanja teksta ili slika, kao što to čine četbotovi namenjeni širokom spektru korisnika. Umesto toga, oni planiraju, izvršavaju i dovršavaju zadatke u ime svojih ljudskih korisnika, i čak kreiraju sopstvene agente da obave posao za njih. To može uključivati izgradnju i otklanjanje grešaka u aplikaciji, zakazivanje sastanka ili kupovinu pantalona, i to sve uz minimalan ljudski nadzor. Činjenica da AI agenti mogu proizvesti više programskog kôda za manje vremena nego ljudi stvorila je osećaj da se to podrazumeva. Kako je predsednik OpenAI-ja Greg Brockman nedavno objavio na X-u, "svaki trenutak kada vaši agenti ne rade deluje kao protraćena prilika". 

Deluje proračunato? Nesumnjivo. Ako iko ima koristi od kompulzivne povezanosti ljudi sa agentima za programiranje, to je onda OpenAI. Međutim, Brockmanova objava dotakla je pitanje nove i rastuće vrste maksimalne produktivnosti koja dodatno podstiče radoholičarske tendencije već rasprostranjene u tehnološkom sektoru. 

"Dešavalo se da moja žena siđe u osam ujutru i pita: ‘Koliko dugo si budan?’ A ja kažem nešto poput: ‘Ustao sam u pet ujutru, samo pišem kôd’", kaže Alex Balazs, glavni tehnološki direktor kompanije Intuit Inc. Ili je, bar, nagovarao AI agenta da piše umesto njega, a ovaj proces ga je, kako kaže, uveo dublje u Intuitov kôd nego ikada pre. 

Prema jednoj studiji Univerziteta Kalifornije u Berkliju koja se trenutno sprovodi u organizaciji sa 200 zaposlenih, ljudi, iako prebacuju deo posla na AI agente, istovremeno rade duže. Neki inženjeri takođe otvoreno govore da osećaju "AI zamor" koji se javlja zbog stalno prisutnog straha da će propustiti sledeći veliki proboj koji deluje kao da je tu, nadohvat ruke. "Gotovo da osećate da ste zavisni od toga", kaže Andrew Wirick, potpredsednik za proizvode u DocuSketchu, softverskoj kompaniji koja nudi alate za procenu štete pre svega u industriji sanacije objekata. "To je kao, ‘bože, moram da imam još nekoliko ovakvih interakcija svakog dana. Kako da ih još par odradim pre spavanja?’" 

Kao i mnogi drugi, Wirick kaže da se "navukao" na Claude krajem novembra, kada je testirao najnoviji model kompanije Anthropic, Opus 4.5. Naložio mu je da radi na prototipu za jednu funkciju u aplikaciji DocuSketch, što bi obično prepustio nekom od svojih inženjera. Dvadeset minuta kasnije, pošto je pratio kako model raščlanjuje i izvršava zadatak, Wirick kaže da je imao osećaj kao da mu se mozak resetovao. "Odjednom imate utisak da ste u drugom svetu", kaže on. 

To je promenilo očekivanja od inženjera u DocuSketchu. Sada, kaže Wirick, kompanija prati "dnevne interakcije" inženjera sa agentima za kodiranje. Polazi se od pretpostavke da je, što je broj interakcija veći, to i produktivnost tima veća. Pored toga, kompanija takođe prati koliko su te interakcije efikasne. Claude Code jednom nedeljno objavljuje izveštaj za svakog inženjera, i to o svim slučajevima kada su zapali u neproduktivne petlje sa agentom (neproduktivne petlje su situacije u kojima AI i korisnik ne mogu da reše problem već se vrte ukrug, prim. prev.) i nudi savete o tome kako da to izbegnu. 

Alex Salazar, izvršni direktor i suosnivač AI startapa Arcade.dev, kaže da redovno gleda račune kompanije za Claude Code, čija visina zavisi od toga koliko inženjeri Arcadea koriste taj alat, i potom opominje ljude što ne troše dovoljno novca. "Ja njima kažem: ‘Ljudi, ne trudite se dovoljno’", navodi on. Nakon prvog ovakvog razgovora bez uvijanja, primećuje Salazar, računi kompanije za usluge agenata za kodiranje uvećali su se desetostruko. Taj trošak on smatra znakom napretka. 

Ta grozničava energija oko AI agenata bar jednim delom potiče od viših rukovodilaca poput Balazsa, Wiricka i Salazara, koji se već dugo ne bave svakodnevnim zadacima u kodiranju, a sada koriste AI agente da bi nešto sami napravili, bilo iz praktičnih razloga ili zabave. "Meni, lično, to je zamenilo video-igre", kaže Salazar, koji je nedavno odgovorio na zahtev službe za korisničku podršku jednog velikog klijenta iz finansijskog sektora tako što je praktično od nule napravio demo aplikaciju. 

Kada se najviši rukovodioci oduševe time koliko je lako praviti prototipove, to se automatski odražava na očekivanja od svih zaposlenih. Takođe, rukovodioci mogu steći i pogrešnu sliku o tome koliko zaista AI doprinosi boljem učinku. Prema nedavnom istraživanju konsultantske firme Section, više od 40 odsto direktora reklo je da im AI alati štede najmanje osam sati nedeljno, dok je 67 odsto zaposlenih koji nisu na menadžerskim pozicijama reklo da im je AI uštedeo manje od dva sata, ako im je uopšte uštedeo neko vreme. 

Salazar priznaje da taj nesklad u percepciji može jednim delom poticati od toga što se zaposleni suočavaju sa nečim novim. Kada pravite sami nešto, to može delovati produktivnije od delegiranja i donošenja odluka, čime se obično rukovodioci bave. Ipak, on takođe kaže da zaposleni možda potcenjuju potencijal ovih alata, delimično zato što su upravo oni ti koji moraju iz korena da promene način na koji rade. "Od njih se prećutno traži da pronađu vreme za istraživanje i eksperimentisanje, ali njihove radne obaveze ostaju iste, pa nemaju prostora za to", kaže on. 

Da ne govorimo o usađenom strahu od gubitka posla. Salazar kaže da je nedavno planirao da promeni eksternu veb-agenciju koja im održava sajt, ali je odlučio da to ne uradi, pošto je njegov marketinški tim počeo samostalno da koristi AI agente za ažuriranje sajta kompanije. 

Nisu samo najviši rukovodioci ti koji, naoružani AI agentima, izlaze iz svojih tradicionalnih okvira. U Intuitu podstiču menadžere proizvoda i dizajnere da sami vajb-programiraju sopstvene funkcije u QuickBooksu, kaže Balazs (QuickBooks je softver za vođenje finansija i knjigovodstvo koji je razvila kompanija Intuit; prim. prev.). Intuit još uvek nije pustio ove prototipove korisnicima, ali, kako dodaje Balazs, "menadžer proizvoda bar sada može da dođe kod inženjera i kaže: ‘Želim nešto ovako’." 

U najboljem slučaju, to skraćuje put od ideje do primene. Zapravo, Balazs kaže da su inženjeri Intuita sada i do 30 odsto produktivniji, kada se gleda brzina kojom prave i isporučuju kôd. Ipak, priznaje da to može zakomplikovati radne odnose. "Ove uloge su ranije bile vrlo strogo razdvojene po pitanju odgovornosti, uz tačno utvrđenu proceduru primopredaje zadataka", kaže on. "Sada vidimo da mnoge od tih uloga postaju hibridne." 

Istraživači sa Berklija su u svojoj studiji nazvali ovu dinamiku "ekspanzijom zadataka". Otkrili su da to može dodatno opteretiti inženjere, jer moraju da troše vreme na sređivanje onoga što su vajb-programirale njihove kolege koje nemaju stručno znanje. 

Pitanje koje se prirodno nameće jeste da li sve to kreiranje stvara neku vrednost ili se svodi na generisanje stvari bez vrednosti. Ako se ne kontroliše, ova panika produktivnosti podstaknuta AI-jem mogla bi dovesti do softverskog ekvivalenta "izmišljanja posla": sitnih ažuriranja sajta koja niko ne bi primetio, kontrolnih panela prilagođenih samo jednom korisniku, polovičnih demo verzija koje je napravio marketinški direktor, a koje inženjeri potom moraju da dovrše. Sve to može imati svrhu u datom trenutku, ali će veći deo toga neminovno završiti na otpadu. U ovoj budućnosti potrošnog kôda, najveći trik, kada je reč o  produktivnosti, može biti upravo sposobnost da se razluči šta uopšte ne treba praviti i razvijati.