Pridnjestrovlje: U potrazi za šerifskim komunizmom i ruskim vojnicima

Nekada su crvene zastave sa srpom i čekićem lepršale nad polovinom Starog kontinenta. Ali od haosa i bezakonja koje je usledilo nakon raspada Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih država, mnogo se toga promenilo. Promene su se dogodile skoro svuda osim u maloj nepriznatoj pobunjeničkoj republici na beskrajnim ravnicama istočne Evrope. 

Pridnjestrovska Moldavska Republika uska je i izdužena traka teritorije, smeštena između reke Dnjestar na istoku Moldavije i granice s Ukrajinom. Pobunjenički separatistički region, koji ne priznaje nijedna članica Ujedinjenih nacija, obuhvata 4.160 kvadratnih  kilometara ili 12 odsto teritorije Moldavije, jedne od najsiromašnijih i najmanje posećenih evropskih zemalja. 

Pobunjenička republika, koju je američki pisac Tyrone Shaw nazvao "neželjenom republikom", ima sve atribute koje biste očekivali od suverene države: pasoše, valutu, vojsku, granice i parlament. 

Turistička atrakcija Moldavije 

Razloga za posetu Moldaviji nema mnogo. U zemlji bez izlaza na more, koju mi je cinični lokalni stanovnik opisao kao "pazuh Evrope", nalaze se tri najveća vinska podruma na svetu i nekoliko prelepih pravoslavnih hramova, ali popis atrakcija se tu praktično i završava. 

Na vrhu liste je upravo Pridnjestrovska Republika, svojevrsna država unutar države, koja ostaje verna svom komunističkom nasleđu i Rusiji. U tu istočnoevropsku niziju bogu iza nogu uputio sam se u potrazi za duhovima Sovjetskog Saveza, gde, na moju sreću, organizovane  ture vodi neobičan sredovečni Italijan Rubens, koji je svoje dom pronašao u Moldaviji. 

Rubens prezire visoke poreze, vakcinaciju  i mlitave evropske vođe koje vidi kao lutke novog svetskog poretka. U moldavskoj prestonici Kišinjevu, sivom postsovjetskom gradu, gde se preselio iz Italije pre više od deset godina, stvorio je svoj mali raj. 

Pričljivi Italijan me u vruće avgustovsko poslepodne dočekao s osmehom na licu u svom hostelu u mondenskom delu inače pustog Kišinjeva, gde poslednjih godina traju opsežni radovi na ulepšavanju okoline. Hostel, koji je nazvao po svojoj kćerki tinejdžerki Ioniki, godinama je opremao starim kartama sveta iz 20. veka  i klasičnim putničkim kičem, te je svojim dugogodišnjim trudom stekao naziv najboljeg hostela u zemlji. 

Ionika je danas neobično stecište mladih Ukrajinaca, koji uspešno izbegavaju mobilizaciju, iskusnih zapadnih putnika koji traže nešto više od tradicionalnog turističkog aranžmana i povremenih čudaka koji traže sreću s moldavskim devojkama. 

U subotnje jutro, dok se polumilionska prestonica još budila, Rubens je na travnjaku ispred hostela okupio goste Ionike koji su pretežno sa Zapada. Budući da je interesovanje za posetu  Pridnjestrovlju bilo veće nego inače, za pomoć u organizaciji obilaska zamolio je svoju suprugu. Napunili smo dva  automobila i zaputili se prema graničnom prelazu pobunjeničke republike. 

Granica kao svaka druga 

Dolazak u Pridnjestrovsku Republiku ne razlikuje se od dolaska u bilo koju drugu državu. Granične prelaze čuvaju ruski vojnici, a posetilac j dobija posebnu ulaznu dozvolu, budući da bi pridnjestrovski pečat mogao stvoriti probleme na drugim graničnim prelazima. 

Zahvaljujući Rubensu, ulazna kontrola bila je munjevito brza. Tokom  godina izgradio je lični odnos s brojnim graničnim policajcima i vojnicima, koji su, prema njegovim rečima, uvek isti. Pričljivi Italijan  mi je nekoliko puta strogo naglasio da ni pod kojim uslovima ne smem da izgubim ulazni papir, jer nije hteo da me spasava iz zatvora. 

Prva stanica vođenog obilaska bilo je groblje carske ruske vojske i žrtava Drugog svetskog rata. Pažljivo uređeno groblje kvare obližnji dotrajali stambeni blokovi, koji se na prvi pogled čine nepromenjeni od vrhunca Hladnog rata. 

"Sve je prazno2, rekao mi je Rubens o belo-plavim šestospratnim blokovima. "Stan u takvom bloku koštaće te sedam hiljada evra. Ako  želiš da ga iznajmiš, platićeš 50 evra mesečno", odgovorio mi je Italijan s osmehom. 

MIHAEL ŠMIRMAUL/PRIVATNA ARHIVA

 

U pretežno rusofilskoj enklavi, prema podacima, živi oko 400 hiljada ljudi, zvanični Kišinjev navodi da je 360 hiljada  njih moldavskih državljana. Rubens, međutim, sumnja u njihove podatke i tvrdi da ih nema više od 250 hiljada. "Svako ko može, ide da radi u Kišinjev", rekao je. 

Čak mi se i ta procena činila previsokom. Ulice Tiraspolja i Bendera, najvećih gradova Pridnjestrovlja, gde se u vreme Sovjetskog Saveza iz brojnih fabrika izvijao crni industrijski dim, potpuno su prazne. Čovek povremeno vidi samo neku dotrajalu "ladu" i starije stanovnike koji znatiželjno gledaju u nepoznate strance. 

"Ovo je glavna avenija grada Bendera", rekao je Rubens i prstom pokazao duž ulice bez žive duše. Lenjinova ulica, jedna od mnogih u pobunjeničkoj republici, povezuje glavnu železničku stanicu i kulturni dom Bendera, koji je četvrti po veličini grad u Moldaviji. Železnička stanica, izgrađena u staljinističkom neoklasicističkom arhitektonskom stilu, zatvorena je za putnički saobraćaj od početka rata u Ukrajini. Na prašnjavim prozorima nekada  užurbane železničke stanice danas visi papir koji na engleskom upozorava posetioce da ne hodaju po šinama. "To je zbog mojih obilazaka", hvali se Rubens. 

Od snova o nezavisnosti  do ruske stvarnosti 

"Jabuka razdora, koja je uzrokovala sukob između Moldavije i Pridnjestrovlja, bila je politička retorika o ujedinjenju Moldavije s Rumunijom. Ta ideja bila je aktuelna početkom devedesetih godina 20. veka i izazvala alarm u Pridnjestrovlju, jer su se bojali ponovne okupacije Rumunije", rekao je za Bloomberg Adriju Urban Jakša, istraživač i poznavalac  postsovjetskog prostora. 

Trideset godina kasnije, malo poznati pridnjestrovski region ne priznaje nijedna članica Ujedinjenih nacija  – čak ni njen pokrovitelj Rusija, koja ima oko 1.500 vojnika u državi. Ruske snage su u Pridnjestrovlju od početka devedesetih godina, a njihovi glavni zadaci su, prema Moskvi, održavanje mira i zaštita skladišta municije. Moldavska predsednica Maia Sandu ih je već nekoliko puta pozvala da odu, tvrdeći da njihova nezakonita prisutnost krši suverenitet i neutralnost njene zemlje. 

Priča o pridnjestrovskoj težnji za nezavisnošću počela je nekoliko godina pre raspada Sovjetskog Saveza. Napetosti između Moldavije i Pridnjestrovlja, tada dela Moldavske Sovjetske Socijalističke Republike, pojavile su se već 1988. godine, kada je deo stanovništva Republike počeo da zagovara nacionalističke politike i nezavisnost  od Sovjetskog Saveza. 

MIHAEL ŠMIRMAUL/PRIVATNA ARHIVA

 

Još pre raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, Pridnjestrovlje je želelo da ostane delom umiruće konfederacije kao samostalna republika, pa je 1990. godine proglasilo nezavisnost od Moldavije. Pridnjestrovlje se 1992. godine sukobilo s Moldavijom, koja je godinu ranije proglasila svoju nezavisnost. 

"Za rusku spoljnu  politiku Pridnjestrovlje i dalje ima veliki značaj, prvenstveno kao prepreka uključivanju Moldavije u evroatlantske integracije", kaže Jakša. "Za Rusiju je takođe važno da većina stanovništva u Pridnjestrovlju govori ruski, zbog čega se oseća dužnom da zaštiti te ljude ili to iskoristiti kao izgovor za vojnu intervenciju, kao što smo videli na istoku Ukrajine."

"Pridnjestrovska Republika spaja najgore aspekte komunizma bez prednosti socijalne bezbednosne mreže. Malo je ideologije, osim uverenja da rešenje države leži u istočnoj orijentaciji prema Moskvi", rekao je za Red Line pisac Shaw. 

Jedine neoštećene zgrade nepriznate republike krasi blistava zlatnožuta šerifova zvezda, koja priča priču o divljoj privatizaciji sovjetskog raspada. 

Dolazak šerifa donosi red na divlji istok 

O Pridnjestrovlju je teško govoriti bez preterane upotrebe klišea. Državicu pokreće nostalgija za prošlim vremenima sovjetskog bratstva, kada je svaki građanin imao obezbeđen stan i posao. Iako stanovnici nekada industrijski bogate državice nisu imali mnogo, prema njihovim rečima, bili su srećni. Teško je trezveno razmišljati o prošlim vremenima bez preterane nostalgije, ali pridnjestrovska stvarnost 2024. godine nije blistava, pa domaćinima ne možete zameriti veličanje njihove proleterske prošlosti. 

Danas je dostupan besplatan ruski gas koji pridnjestrovske vlasti izvoze u Moldaviju, a sveprisutan je poslovni konglomerat Sheriff. Istraživačka organizacija RISE Moldova, koja je Pridnjestrovlje nazvala "Sheriffovom republikom", utvrdila je da je do 2015. godine trećina svih budžetskih  sredstava separatističke enklave bila isplaćena kompanijama u vlasništvu Sheriffa. Njegove kompanije danas širom Evrope izvoze robu od tekstila do građevinskog materijala, a kavijar sve do Sjedinjenih Američkih Država i Japana. 

Kao i u ostalim postsovjetskim državama, kapitalizam je zamenio petoletke, a privatizacija okrunila novu kastu oligarha, koji više podsećaju na mafijaške šefove nego na neokaljane poslovne ljude. 

MIHAEL ŠMIRMAUL/PRIVATNA ARHIVA

 

 

Logotip kompanije  sveprisutan je. Od super i hiper marketa, benzinskih stanica, megalomanskog fudbalskog  kompleksa i televizijskih stanica do destilerija, pa čak i agencija za oglašavanje. Budno šerifovo oko, koje je zamenilo srp i čekić, nadzire zarobljeno stanovništvo postsovjetske ostavštine. 

U američkim vesternima dolazak šerifa u malo bezakonito mesto obično donosi prekopotreban red. Tu se metafora može proširiti i na Pridnjestrovlje, gde konglomerat Sheriff kontroliše skoro sve oblike profitabilnog privatnog poslovanja. Uključio se čak i u politiku i sport, gde je pre tri godine izazvao senzaciju kada je fudbalski  klub konglomerata u madridskom Bernabeu pobedio Real Madrid s dva prema jedan. 

Kompaniju  Sheriff osnovali su početkom devedesetih bivši agenti obaveštajne službe KGB Viktor Gušan i Ilja Kazmali. Gušan je s dugogodišnjim pridnjestrovskim predsednikom Igorom Smirnovim izgradio blisku vezu, čime je utro put uspostavljanju monopola. 

"Sheriff je nastao prestrukturiranjem sovjetskih preduzeća u vreme divlje privatizacije i postao klasična oligarhijska kompanija, koja kontroliše različite sektore. Započeli su s preprodajom gasa i nafte, a kasnije su diverzifikovali portfelj s većim industrijskim pogonima", rekao je Jakša. 

Vadim Krasnoselski, sadašnji vođa Pridnjestrovlja, čiju je predsedničku kampanju finansirao Sheriff, kompaniju je nazvao "glavnim poreskim obveznikom" u regionu. "Oni stvaraju nova radna mesta i ulažu", rekao je predsednik za AFP. "Pouzdan su partner, možemo da im verujemo." 

Sovjetske zvezde 

Ali nije samo logotip oligarhijskog konglomerata sveprisutan. Posetioce takođe mrko pozdravljaju brojni kipovi osnivača Sovjetskog Saveza Vladimira Lenjina i mnogi spomenici vojnih heroja. "Još jedan spomenik Drugom svetskom ratu?", gunđali su učesnici ture pred kraj razgledanja. "Poslednji za danas, kunem se", stalno ih je umirivao Rubens, koji je u tišini uživao u nezadovoljstvu turista. 

S tolikim brojem spomenika u čast veličanstvenoj prošlosti, čovek zaboravi na sadašnjost, a kamoli na budućnost. Osim Lenjinovih i Marksovih ulica, za turiste je najuzbudljivija ulica 25. oktobra, jedina živahna saobraćajnica. Uz nju se nalaze pridnjestrovski parlament, Park carice Katarine Velike i nekoliko važnih spomenika, među kojima je i spomen na nuklearnu katastrofu u Černobilju. 

Uprkos  tome što Rubens pokušava turistima da u ograničenom vremenskom okviru pokaže što više znamenitosti, čovek brzo gubi dodir s realnošću života na tom području. Celokupna tura ubrzo postaje svojevrsni sovjetski safari, gde bedna siva stvarnost postaje predmet ismevanja zapadnih turista. Takođe, brojne specijalizovane turističke agencije nude aranžmane razgledanja koji prkosnu republiku prikazuju kao sovjetski zoološki vrt. 

Nejasna budućnost sa stanovništvom prožetim komunizmom 

Kako izgleda sadašnjost nepriznate republike, zarobljene između antagonističkih komšija čije je mlado stanovništvo u potrazi za prilikama pobeglo ili na istok ili na zapad? "Glavna reč kojom bih danas opisao republiku je normalizacija", kaže stručnjak Jakša. "S jedne strane, normalizacija ekonomskih odnosa, a s druge strane, normalizacija stavova međunarodne zajednice prema takozvanim de fakto državama. Ako su te tvorevine 1990-ih godina viđene kao privremeni izuzeci, sada su nakon tri decenije prihvatljive." 

MIHAEL ŠMIRMAUL/PRIVATNA ARHIVA

 

Jakša smatra da je u interesu Pridnjestrovlja očuvanje statusa kvo – izvoza robe u EU i uvoza gasa iz Rusije. "Ekonomski pragmatizam je jedan od glavnih alata kojima možemo da razumemo spoljnopolitičku orijentaciju Pridnjestrovlja." 

Pridnjestrovlje je u svojoj spoljnopolitičkoj orijentaciji zarobljenik geografije. Zarobljeno između trenutno prozapadno orijentisane Moldavije na zapadu i ratom pogođene Ukrajine na istoku, nepriznata država mora biti oprezna u izboru svojih partnera i neprijatelja. Na mnogim tačkama širom zemlje posetilac može da vidi i Moldaviju i Ukrajinu, a prema nekim izveštajima, u jasnoj i mirnoj noći povremeno se čuje rusko granatiranje ukrajinske Odese. 

Uprkos  izraženoj proruskoj orijentaciji državice, prisutnosti ruske vojske i brojnim zastavama Ruske Federacije, nije sve crno-belo. O tome svedoči i priča mlade domaćice koju sam video kako se ponosno šeta pored ogromne ruske zastave noseći ukrajinski brošić. 

"Što se tiče rata u Ukrajini, Pridnjestrovlje je odlučilo da bude neutralno, jer bi, šta god da odaberu, trećina stanovništva bila nezadovoljna", kaže stručnjak za postsovjetski prostor Jakša. Etnička struktura republike je otprilike trećinski ruska, ukrajinska i moldavska. "Pridnjestrovlje danas izvozi tri puta više robe u Evropsku uniju nego u Rusiju, a rat u susednoj Ukrajini učinio je republiku još više zavisnom od Moldavije i EU." 

"U tri decenije  razvio se relativno snažan pridnjestrovski identitet koji nije postojao prilikom proglašenja nezavisnosti", rekao je Jakša. 

Ekonomski i vojno oskudna moldavska vojska trenutno nema kapacitet za vojnu aneksiju Pridnjestrovlja. "Aneksija regiona u kratkoročnom smislu nije verovatna", kaže Jakša, upozoravajući na moguću iscrpljenost Rusije zbog rata u Ukrajini. "Stanje se može promeniti ako dođe do narušavanja unutrašnje  stabilnosti Rusije i smanjenja njene sposobnosti za intervenciju, pod uslovom da Moldavija dobije dodatnu pomoć u oružju i vojnoj obuci", dodaje. 

"Održavanje statusa kvo dugoročno nije izvodljivo jer ga neprekidno menja ishod rata u Ukrajini. Takođe je moguće da dođe do rešavanja teritorijalnog sukoba pre završetka rata", smatra Jakša. 

Povratak u budućnost 

"Volim da se vraćam u Pridnjestrovlje", rekao je Rubens na kraju vođene ture. Neki učesnici ture su pritom rekli da  država još uvek nije korumpirana. Koliko god bila netaknuta snažnim tokovima  globalizacije, takođe je imuna na poboljšanje ekonomskog i društvenog položaja svojih stanovnika. Prosečna plata u Pridnjestrovlju iznosi oko 250 evra mesečno, a zbog pritisaka državom sponzorisane oligarhije, o ekonomskoj slobodi ne možemo govoriti. 

"Čini mi se da je to potpuno druga država", rekao mi je mladi Moldavac kad sam ga upitao što misli o Pridnjestrovlju. "Između Kišinjeva i Tiraspolja postoji ogromna razlika. Stari ljudi u Moldaviji kažu da je život u Sovjetskom Savezu bio bolji, a stanovnici Pridnjestrovlja i dalje veruju u to." 

Budućnost, saglasni su  se mnogi stručnjaci, neizvesna je i mutna. Nesigurna situacija, koju dodatno komplikuje rat u susednoj Ukrajini, nudi mnoge prilike pridnjestrovskoj eliti, ali zaboravlja često zarobljene domaće stanovnike koji, osim nostalgije i sećanja, nemaju ništa.