Kako da bolje doživite krizu srednjih godina

Milenijalci pokušavaju da prožive svoje četrdesete drugačije od prethodnih generacija. Oni zapravo i nemaju drugi izbor.

Godine 2023. 3,6 miliona Amerikanaca će napuniti 40 godina i, ako već nisu, odmah će poludeti. To će biti treća grupa milenijalaca koja će dostići takav značajan momenat. Ipak, ta grupa se verovatno neće buniti poput svojih roditelja, koji su u svojim četrdesetim i pedesetim kupovali sjajne brodove ili rezervisali letove za Bali nakon skoka sa korporativnih lestvica. Oni se sada ne razvode od svojih bračnih drugova (nikada ih nisu ni imali), niti idu da se tetoviraju (jer su to već uradili). Ne, ta generacija će drugačije proći kroz krizu srednjih godina. Pripadnici te generacije nemaju drugi izbor. 

Izveštaj istraživačkog centra New America koji se ne bavi politikama iz 2019. godine "Nesrazmera u bogatstvu milenijalaca" (engl. Emerging Millennial Wealth Gap), pokazuje da osobe rođene između 1981. do 1996. zarađuju 20 procenata manje nego što su u njihovim godinama zarađivali pripadnici bebi-bum generacije. Podaci Federalne banke rezervi (engl. Federal Reserve Bank) iz Sent Luisa kažu da njihova imovina u proseku iznosi 162.000 američkih dolara (oko 17.660.000 dinara), u poređenju sa 198.000 američkih dolara (oko 21.580.000 dinara) za generaciju X u istom životnom dobu. 

Milenijalci u srednjim godinama mnogo su siromašniji od svojih prethodnika zbog kombinacije nekoliko faktora. Najvažniji od tih faktora koji su oblikovali njihove početke na poslu su nagli pad ulaganja u internet industriju i finansijska kriza koja je usledila 2008. godine. Nacionalni biro za ekonomska istraživanja (engl. National Bureau of Economic Research) navodi da ljudi dožive 70 procenata ukupnog rasta plate tokom prve dekade svog poslovnog života; ako se taj period preklapa sa padom, verovatno će doći do smanjenja od devet procenata na duge staze. Izveštaj Centra za istraživanja u oblasti penzija (engl. Center for Retirement Research) iz 2021. naveo je da milenijalci između 28. i 38. godine života imaju manji količnik neto bogatstva i prihoda od bilo koje prethodne generacije. 

Oni manje zarađuju i štede, ali je ta generacija ipak preplavljena signalima da treba odvažnije da postupa. Sve više stručnjaka navodi da svi mi treba da pronađemo neku novu karijeru svakih dvanaestak godina, a tokom 2021, perioda u kome je veliki broj ljudi davao otkaze, mesečni broj otkaza u SAD dostizao je rekordne nivoe. Industrija velnesa i nege o sebi je porasla na više od četiri biliona dolara (više bilijardi dinara) godišnje na svetskom nivou. Iako imaju više pristupa fitnes alatima i tehnologiji od bilo koje prethodne generacije, prema studiji sa 5.000 milenijalaca koju je sproveo Technogym, mnogi od njih su imali osećaj „nedostatka velnesa”. Samo je 52 procenta ocenilo svoj ukupni nivo velnesa kao „dobar” ili „odličan”. 

„Osećaju se zarobljeno i nisu zadovoljni time, ali zapravo nemaju mnogo opcija”, kaže Steven Mintz, istoričar sa Univerziteta Teksas u Ostinu i autor knjige "Najbolje godine života: istorija modernog odraslog doba" (engl. The Prime of Life: A History of Modern Adulthood). „Oni ne mogu samo da ispišu ček i da odu dalje.” 

„Kriza srednjih godina” je i sama ušla u mirnu luku - ove godine puni 58 godina. Ovu pojavu, toliko ismevanu mešavinu stomačića i panike, američkoj javnosti je prvi put predstavio psiholog Elliott Jaques 1965. godine, u radu depresivnog naslova „Smrt i kriza srednjih godina” (engl. Death and the Mid-Life Crisis). Istraživanje koje je obavio Jaques koji je tada imao 48 godina pokazalo je da kreativci poput kompozitora i umetnika pokazuju nagle padove ili promene oko 35. godine. Kako navodi Jaques, u tom trenutku ljudi menjaju optimistično merenje vremena pesimističnim pristupom – „vreme od rođenja” postaje „vreme do smrti”. 

Rad koji je on predstavio ostvario je trenutni uticaj, pokrećući knjige, televizijske emisije, pa čak i radnu grupu vlade koja je istraživala samoubistva muškaraca u srednjim godinama. Kliše pojave ustanovljen je na početku: Bila je to isključivo stvar belaca, muškaraca i srednje klase. Otprilike u isto vreme, široko rasprostranjeni društveni preokret je učinio da se na razvod od žene kako biste se oženili mlađom ženom gleda sa manjim prekorom (od 1960. do 1969. stopa razvoda je porasla sa 2,2 procenta na 3,2 procenta; dostigla je vrhunac od 22,6 procenata 1980. godine), a komercijalizam bez ikakvih stega bio je na generacijskom vrhuncu. Kupovina brzog automobila podjednako je predstavljala i patriotizam i pokazivanje. Predstavljanje automobila "chevrolet camaro" 1966. godine bilo je pun pogodak. 

Prva grupa koja je iskusila krizu srednjih godina, kako ju je Jaques definisao, bila je tiha generacija, ili oni rođeni desetak godina pre Drugog svetskog rata; njihovi potomci, bumeri, vukli su brojne iste poteze kada su 1980-ih napunili 40 godina. Generacija X je preuzela tron tokom 2000-ih. Ta banda koju je oblikovala Nirvana dodala je dozu svog karakterističnog bunta mešavini – da je Ben Affleck napunio 40 godina 1960-ih, teško da bi se odlučio na tetovažu preko celih leđa. 

To nas dovodi u sadašnjost i milenijalce u srednjim godinama. „Mapa puta života se raspala”, kaže Mintz. „Vodič koji vam je govorio šta da radite sa 25 ili sa 35 ili sa 50? Potpuno je izbledeo.” 

Kako onda ovi novopečeni četrdesetogodišnjaci preispituju život? Trošeći manje, naravno. Umesto da kupe novi auto, oni će kupiti bicikl i izaći napolje, na put – i usput će poboljšati svoje zdravlje i produžiti život. Umesto da idu na plastičnu operaciju, oni će početi da se bave avanturističkim hobijem. 

„Prisutna je ideja da ne treba da budete stari u srednjim godinama”, da možete da ostanete mladi tako što ćete vežbati i putovati, kaže Mark Jackson, autor knjige "Srušeni snovi: intimna istorija krize srednjih godina" (engl. Broken Dreams: An Intimate History of the Midlife Crisis). Takve vrste razonode imaju svoju cenu, „ali su mnogo jeftinije nego da kupite "porsche" ili "ducati" ili da imate ljubavnicu”. 

Zahvaljujući fleksibilnim načinima rada zbog pandemije, stari način ostavljanja porodice za sobom se pretvorio u čupanje celog klana iz korena i zajedničko preseljenje na mesta sa boljim kvalitetom života za isti novac. „Ako želite da se preselite na Aljasku, to više nije maštarija”, kaže Mintz. „Sa radom na daljinu, to sada možete uraditi.” 

Umesto razvoda, mnogi parovi ponovo razmišljaju o monogamiji i načinu na koji dele prostor. Francis Sultana, dizajner enterijera koji živi i radi u Londonu, kaže da takozvana soba za hrkanje, ili drugi prostor za spavanje, sada predstavlja redovnu karakteristiku domova koje dizajnira za klijente u dugačkim vezama. On i njegov partner imaju odvojene spavaće sobe barem deset godina. „To je dobar način, posebno ukoliko su vaša radna vremena ili vremena buđenja različita”, kaže on. „Nekada su odvojene spavaće sobe bile uobičajene.” 

Mnogi ne žele nikakve agresivne promene. Lucia Knight, koja vodi nešto što sama naziva „konsultantska kancelarija za dizajn karijere u srednjim godinama” pod nazivom Midlife Unstuck, to objašnjava na sledeći način: „U rukama nosite previše tanjira koje ne smete da ispustite” kada želite da usvojite novu putanju. „Onda pregovarate sa svakim od deset tanjira života kako biste uspeli.” 

Ona radi sa klijentima kako bi progresivno podesili svoje živote, umesto da ih uruše iznutra. Na primer, jedna direktorka banke je pretvorila heklanje, hobi kojim je počela da se bavi kako bi smanjila anksioznost, u profitabilan dodatni posao. Njena druga klijentkinja, medicinska sestra, počela je da radi skraćeno radno vreme kako bi mogla da pohađa kurs tapaciranja i razmišlja o prelasku na izradu nameštaja. Knight kaže da su 40 procenata njenih klijenata žene. Ta pojava, kaže ona, više nije tipična za muškarce. 

„Mislim da se niko nije ni trudio da razmišlja o krizi srednjih godina kod žena davnih 1960-ih”, kaže Annabel Rivkin, suosnivač sajta za žene srednjih godina Midult. „Njih bi samo napuštali, pa je sve bilo reaktivno, a ne aktivno.” 

Rivkin više voli termin „raskrsnica srednjih godina”, nadajući se da će pomoći da dijalog o ovoj fazi života prestane da se vrti oko seksa, odvajanja ili kupovne moći. 

Milenijalci uopšte ne bi trebalo da paniče zbog dolaska u srednje godine života. Nedostatak novca da prenaduvate svoj život može zapravo predstavljati olakšanje, kažu neki savetnici. Ako se kriza na kraju svede na ponovno uspostavljanje kontrole nad sopstvenim okolnostima i sudbinom, postoji jedna valuta nad kojom svi imaju kontrolu: sopstveno vreme. 

Sarah Knight, najprodavaniji autor časopisa "New York Times" koja je napisala niz priručnika kao što je "I za to me zabole" (engl. The Life-Changing Magic of Not Giving a F*ck), predlaže da o svom vremenu, energiji i novcu razmišljamo kao o emocionalnoj gotovini i da na osnovu njih stvorimo svoj „j… budžet”.„Trošite svoje j… pare na stvari i ljude koji vas čine srećnima – ili bar na one od kojih na neki način imate koristi. Nemojte da pristajete da ih trošite na bilo šta drugo”, kaže ona. 

Zamenite „Da, naravno!” sa „Razmisliću i javiću vam se!” Prestanite da mislite da vam treba opravdanje da odbijete pozivnicu, sastanak ili ponudu za posao. Nikome ne dugujete nikakvo objašnjenje nakon „Ne, hvala”. Nemojte toliko da brinete o tome da li će vas drugi smatrati finim: „Ako ste iskreni i ljubazni, nigde ne grešite”, kaže Knight. 

Rivkin iz kompanije Midult zove srednje godine vašim periodom „izvlačenja iz s…” u kome žene prestaju da budu popustljive. „Moj džep nije dubok, a moj život je vrlo gladan”, kaže ona. „Mislim da postoji nova sposobnost da se kaže j… ga.” 

Kada se kriza srednjih godina prvi put pojavila kao koncept, „bila je uglavnom posmatrana kao vreme depresije”, kaže Jackson iz kompanije Broken Dreams. Ipak, naša očekivanja su se drastično promenila. „Navikli smo da menjamo poslove. Stupamo u brak kasnije i imamo manje dece, i to u kasnijem životnom dobu. Takođe i živimo duže, tako da su srednje godine produžene.” 

Ti duži rasporedi će nam pomoći da preoblikujemo ritam krize srednjih godina. Umesto jednog momenta preokreta u kome će se život promeniti, Jackson misli da novu normalu predstavljaju stalna, tiha ponovna procena i ponavljanje, što omogućava milenijalcima i onima koji dolaze kasnije da se vrate na pravi put, a da ne moraju da potpuno preokrenu svoje živote. 

Prvi pripadnici generacije Z će napuniti 40 godina 2037. Tada to možda nećemo ni primetiti, kaže Rivkin. „Generacija Z prolazi kroz krizu identiteta svakih 30 sekundi”, kaže ona. „Više nema mnogo pravila o tome kada bismo mogli da razmotrimo resetovanje svojih života.”