Radi i budi srećan, pogotovo ako si mali

Tako kaže poznati hrvatski književnik Mate Balota, pravog imena Mijo Mirković, koji je imao i svoju mračnu stranu. Naime, bio je ekonomista koji je izneo zanimljivu misao – da kao mali narod „moramo raditi više nego ostali i biti srećni“ kako bismo ostvarili svoju sudbinu i afirmaciju. 

Iako ta misao zvuči distopijski, Mirkovićeva izjava zapravo je aktuelna i danas, 60 godina nakon njegove smrti, naročito u kontekstu sve snažnijeg trenda deglobalizacije. Tu je misao prvi put napisao u svom delu „Glavni uzroci privredne zaostalosti slovenskih naroda“. 

Mogu li mali narodi poput naših pronaći bolje mesto pod svetskim privrednim suncem i zašto to nismo učinili do sada? Mirković je smatrao da ekonomsku produktivnost svakog naroda čine dva najbitnija faktora - prirodni uslovi i osobine ljudi. 

Iako nismo bogati naftom, ne možemo se nazvati regijom siromašnom resursima, naprotiv. Dakle, ostaju nam ljudi kao ključan problem. Ili rešenje.  

Protestantska etika i duh kapitalizma vs. fjaka 

Vratimo se nakratko opet Mirkoviću, koji se na studijima u Nemačkoj, gde je i odbranio doktorsku disertaciju o slovenskoj ekonomoskoj (ne)svesti, zarazio učenjem filozofa Maxa Webera sažetim u njegovom nadaleko poznatom delu „Protestantska etika i duh kapitalizma“. 

Pošto je Martin Luther svoje teze prikovao na crkvena vrata nešto severnije, na našim prostorima protestantizam nije zaživeo, a ni duh kapitalizma baš ne cveta, iako smo već tridesetak godina formalno u tom sistemu.   

Mirković je smatrao da se kod Slovena formirao sistem vrednosti koji je bitno različit od zapadnog racionalizma pa se najbolji i najenergičniji ljudi ne posvećuju privrednom životu. Dok je Zapad razvijao slobodu pojedinca i napredak tehnike, dotle su Sloveni prezirali poslovnog, racionalno orijentisanog čoveka. 

Iako u vlastitim državama slovimo za neproduktivne, dijaspora s ovih prostora poprilično je uspešna i cenjena u svetu. Zašto? 

Psihološkinja i komunikološkinja Ivana Conjar smatra da tome kumuje više faktora, od toga da su naši radnici više cenjeni i plaćeni napolju, do toga da i oni sami žele da se dokažu jednom kad ostave sve iza sebe, pa se više i trude.  

Nećemo ako ne moramo 

„U našem DNK kao da je zapisano – nećemo ako ne moramo, ali ako moramo, bićemo dobri. Kad smo prisiljeni da krenemo u neki posao, onda se stvarno potrudimo i shvatimo da nam je tako zapravo bolje. Možda se to skriva iza Balotine rečenice 'radite puno i budite srećni' jer nije smisao života ne raditi ništa, već raditi pametne stvari koje su u skladu s našom ličnošću i spletom talenata. Smatram da se svaki čovek oseća dobro kad se pronađe u poslu koji radi jer mi kao vrsta nismo dizajnirani da ne radimo ništa i doprinos društvu nam daje svrhu“, pojašnjava Conjar.  

Dobro je biti puno plaćen, iako je to u regionu retko jer se više ceni nepotizam. Ali nije bitan samo novac.  

„Ja radim s ljudima koji su bili jako dobro plaćeni, ali su svejedno zamenili taj siguran korporativni život za karijeru koju sami kontrolišu i kroz koju se ostvaruju. Kada tek krenete, puno je rizika i malo novca, ali zauzvrat dobijate mir, slobodu i osećaj ostvarenja“, ističe Conjar.  

Naglašava da kroz svoj rad vidi sve veću potrebu ljudi da se izraze i ostvare kroz posao. Posebno je to postalo izraženo nakon pandemije virusa korona koja je izmakla tlo pod nogama mnogima i naterala ih da se okušaju u privatnom biznisu. Međutim, ima i drugačijih priča. 

Bolje 100 sati za sebe nego 40 za drugog 

„Neki su izgubili posao i nisu imali izbora, a drugima je prekipelo da rade za korporaciju pa su odlučili da upregnu svoje kompetencije, resurse i talente u nešto svoje, po onoj krilatici Elona Muska – radim 100 sati nedeljno za sebe kako ne bih morao raditi 40 sati za nekog drugog. Tako da ne bih rekla da smo kao narod nepreduzetni“, kazala nam je Conjar. 

Da probamo dati odgovor na pitanje s početka: možemo li se, ako radimo više, ekonomski afirmisati i biti srećni. Po svemu sudeći, i u ekonomiji važi isti princip kao i u ljubavi – moraš prvo dovesti u red sebe kako bi bio privlačan drugima. Dakle, treba složiti sisteme u svojim državama pa ćemo biti produktivniji i zanimljiviji stranim investitorima. Dotad se možda bolje držati one stare: bolje su dve u hladu, nego jedna na suncu. 

Tekst je prevela Jelena Stjepanović.