Najskuplje greške nisu uvek gubici - šta treba znati o novcu već sa 20 godina

Sa 20 godina malo ko ima mnogo novca, ali se baš tada stvaraju navike koje kasnije mogu biti presudne - ili plodotvorne ili fatalne. Prve plate donose osećaj slobode, prve investicije obećanje da novac može da "radi za nas", a prve greške obično shvatimo tek kada nas koštaju. Problem može biti to što se o upravljanju ličnim finansijama dosta toga nauči naknadno - kada već postoje kredit, ušteđevina ili dovoljno kapitala, tako da pogrešna odluka više ne deluje bezazleno ili kao "početnička omaška".

Stručnjacima koji se novcem i tržištem finansija bave iz različitih uglova postavili smo jednostavno pitanje - šta bi voleli da im je neko objasnio o novcu kada su imali 20 godina i tek počinjali s ulaganjem. Odgovori se razlikuju, ali je jedna stvar neupitna - nije dovoljno samo znati kako novac funkcioniše, jednako je važno znati šta činiti s novcem kada ga dobijemo, izgubimo ili nam se učini da možemo brzo da ga zaradimo.

Uroš Popović, specijalni savetnik predsednika Komisije za hartije od vrednosti, kaže da novac nije matematika, nego ponašanje.

"Sa dvadeset godina sam mislio da je novac problem koji se rešava znanjem: naučiš kako sistem radi i sistem radi za tebe. Ali me je desetogodišnja praksa naučila suprotno."

Tokom godina, kaže, gledao je ljude koji odlično razumeju finansijske instrumente, ali ipak donose loše odluke jer u ključnom trenutku prevagnu euforija, sujeta ili strah da će nešto propustiti. Istovremeno, ljudi sa mnogo skromnijim formalnim znanjem uspevali su da izbegnu ozbiljne greške zahvaljujući jednostavnom pravilu - nisu ulazili u ono što ne razumeju.

Slično iskustvo ima i Mihailo Đurđević, analitičar u Senzal Capitalu. On kaže da je osnove odnosa prema novcu počeo da gradi još kao tinejdžer, čitajući veliki broj knjiga, pa danas ne bi mnogo menjao ono što je tada mislio. Ipak, jednu grešku stavlja ispred ostalih - lošu kontrolu sopstvenih emocija.

"Kada sve ide dobro, ljudi zaboravljaju na rizik. Kako pristižu sve bolje vesti, dolazi euforija, a iz euforije pohlepa. A onda kada tržište ode u suprotnom smeru, javlja se panika."

Na tome su, podseća, padali i neki od najvećih investitora. Zato je važno unapred definisati pravila - zbog čega nešto kupujemo i pod kojim uslovima ćemo prodati. Kratkoročna kretanja tržišta veoma je teško predvideti, dok dugoročno, ipak, preovlađuju fundamenti.

Na manje-više istom tragu našao se i Đorđe Ostojić, ekspert za lične finansije. Iako je završio Ekonomski fakultet, naglašava da je tek kasnije shvatio koliko se akademsko znanje o ekonomiji razlikuje od znanja potrebnog za upravljanje sopstvenim novcem.

"Formalno obrazovanje nas uči kako funkcionišu kompanije i makroekonomija, ali ne i kako funkcioniše lični novac. Niko te na predavanjima ne uči kako da napraviš lični budžet, izgradiš fond za hitne slučajeve, kako funkcionišu porezi na zaradu i kapitalnu dobit ili kako da izbegneš visoke provizije."

Veći deo tih znanja, dodaje, stekao je tek kasnije, kroz praksu, samostalnu edukaciju i sopstvene greške.

Mihael Blažeković, glavni analitičar Bloomberg Adrije, prvu lekciju vezuje za nešto drugo - vreme. Sa investiranjem je počeo sa 22 godine, nakon prvog zaposlenja, a danas kaže da bi voleo da je počeo još ranije. Što se ranije počne, objašnjava, više vremena ostaje da se iskoristi efekat složenog prinosa.

Ipak, ni rani početak ne znači ulaganje bez plana. "Ključ investiranja je u znanju i prilagođavanju tog znanja sopstvenoj toleranciji na rizik. Konstantno treba učiti nešto novo, čitati finansijske izveštaje, pratiti kompanije", kaže Blažeković, dodajući da je važna i diverzifikacija portfelja.

Prvih 100 evra ne mora odmah na berzu

Sa 20 godina možda nije jednostavno imati na hiljade evra ušteđevine, ali "višak" od 100 ili 200 evra je skoro pa zagarantovan. Jedan poklon za rođendan ili posao preko zadruge može doneti sasvim dovoljno novca da, onaj kojeg privlači investiranje, poželi da nešto konkretno uradi s tim parama.

Danas je, pritom, potrebno svega nekoliko minuta da se otvori nalog i počne s investiranjem, ali to ne znači nužno da je berza najbolje mesto za počinjanje.

"Bolje je ulagati u svoje obrazovanje i podići svoju tržišnu vrednost nego investirati 100 evra mesečno, a žrtvovati dodatnu edukaciju", kaže Đurđević.

Popović do sličnog zaključka dolazi iz drugog ugla. Prvih 100 ili 200 evra neće dramatično promeniti nečiji život čak ni ako investicija bude izuzetno uspešna. Mnogo je važnije šta će početnik naučiti iz svega toga.

"Prva i najisplativija investicija osobe od dvadesetak godina jeste vreme, a ne novac. Tih prvih sto evra neće promeniti ničiji život ni ako se udvostruči ni ako nestane. Ali navike koje se tada stvaraju određuju sve kasnije odluke, kada ulozi postanu ozbiljniji."

Zato on početniku savetuje da pre ulaganja proba da uspešno odgovori na tri pitanja: šta je tačno kupio, koje pravo je time stekao i šta može poći po zlu.

Bloomberg

Da veliki početni kapital nije neophodan, smatra i Ostojić. Kada je imao 20 godina, berzu je zamišljao kao mesto rezervisano za "ljude u odelima na Wall Streetu". Danas bi, kaže, postupio drugačije.

"Da sam tada znao za pasivno indeksno investiranje, poput širokih UCITS ETF-ova koji prate indekse S&P 500 ili MSCI World, počeo bih sa 20 ili 50 evra mesečno", kaže sagovornik Bloomberg Adrije.

Prednost koju mladi imaju nije, dakle, veliki kapital, već vreme. Kako dalje objašnjava, "važnije je koliko dugo smo na tržištu nego to što pokušavamo da pogodimo pravi trenutak za kupovinu".

Blažeković je potpuno saglasan i takođe ukazuje na tu prednost, koju dvadesetogodišnjak ima čak i kada nema mnogo novca. Zato smatra da je pogrešno uverenje da je investiranje rezervisano samo za bogate, ističući da i 50 evra mesečno može biti dobar početak ako se ulaže redovno i dugoročno.

Kao primer navodi period od 40 godina. Ako bi neko svakog meseca ulagao 50 evra, ukupno bi za to vreme uplatio 24.000 evra. Uz pretpostavljeni prosečni godišnji prinos od osam odsto, vrednost investicije na kraju perioda bila bi oko 175.000 evra. "Vreme radi za vas", kaže Blažeković.

Najveći prinos obično dolazi sa najvećim "ali"

Jedna od prvih zamki pojavljuje se čim početnik počne da poredi koliko bi na različitim ulaganjima mogao da zaradi. Logika je primamljiva, jer ako već ulaže novac, zašto ne bi izabrao ono što nudi najveći prinos.

Ipak, Đurđević upravo potragu za što većim prinosom izdvaja kao jednu od tipičnih početničkih grešaka. Veći potencijal zarade, uglavnom, znači i veću neizvesnost, što se u dobrim vremenima lako zaboravlja. Isto važi za kompanije koje nude veoma visoke dividende. One isprva deluju kao sigurna i izdašna zarada, ali same po sebi ne govore da je kompanija dobra investicija.

Popović isti problem sažima nešto slikovitije. "Brza zarada i brz gubitak putuju istim vozom, samo niko ne čita red vožnje do kraja."

Prinos, kaže, investitor ne može da kontroliše. Može da kontroliše koliko je izložen, šta je potpisao i koliko može sebi da dozvoli da izgubi. Zbog toga razumevanje rizika ne vidi kao sklonost ka pesimizmu, već kao jedan od retkih sastavnih delova investiranja nad kojim pojedinac zaista ima kontrolu.

Bloomberg

Pad investicije nije razlog za prodaju

Pad cene često je trenutak u kojem počinje preispitivanje odluke, ali to što se ekran zacrveni ne znači samo po sebi da je investicija bila pogrešna.

Đurđević navodi primer pada akcije od 15 odsto. Ako su razlozi zbog kojih je kupljena i dalje validni, a cenu je oborio kratkoročni sentiment, sam pad ne mora da bude razlog za prodaju. Problem nastaje kada se investiciona teza promenila, a investitor to odbija da prihvati. Zato preporučuje jednostavnu naviku - vođenje dnevnika kupovina i, pri svakoj investiciji, kratko zapisivanje zbog čega je napravljena i u kojim okolnostima treba izaći iz nje. Tako odluku kasnije ne ocenjujemo samo prema tome da li smo trenutno u plusu ili minusu.

Popović se drži sličnog pravila, "izvučenog" iz greške koju je sam napravio. Kao mlad pravnik jednom se oslonio na procenu čoveka kojeg je uvažavao, umesto na sopstvenu analizu. "Nije me koštala bogatstvo, ali me je koštala dovoljno da zauvek zapamtim da 'poverenje nije analiza'. Možete verovati čoveku, ali svejedno morate proveriti brojke."

Od tada, kaže, potpis stavlja samo na ono što ume da objasni svojim rečima. "Ako ne umem da objasnim, ne znači da je loše, ali (još uvek) nije za mene."

Ponekad je opasnija investicija na kojoj ste zaradili

Finansijsku grešku lako je prepoznati kada izgubimo novac. Mnogo je teže uočiti je kada nam pogrešna odluka - donese zaradu. Đurđević iz Senzal Capitala upravo takve situacije smatra potencijalno najskupljim greškama.

"Možda sam najviše grešio u situacijama u kojima sam dobijao, a ne gubio. Loša odluka koja se završi dobrim rezultatom daje lažno samopouzdanje. Počnete da verujete da ste bili u pravu, iako je rezultat bio posledica sreće."

Dakle, jedan slučajni pogodak može dovesti u zabludu, ali je svaki sledeći put ulog sve veći, a rizik koji se prvi put previdi - ostaje isti. Tu se ponovo vraćamo na Popovićevu tvrdnju da je novac ponašanje. On kaže da inteligencija čak može da postane saučesnik u samoobmani.

"Pametan čovek će vam savršeno argumentovati odluku koju je već 'doneo stomakom'. Što je neko rečitiji, to ubedljivije obrazlaže sopstvenu grešku."

Zato finansijsku pismenost ne treba svoditi samo na sposobnost razumevanja proizvoda - ona podrazumeva i sposobnost da razumemo sopstveno ponašanje u trenutku kada nam se ponudi mogućnost zarade.

Visoka plata nije sinonim za sigurnost

Najvažnije lekcije naučene sa 20 godina možda nemaju mnogo veze sa izborom akcije, fonda ili neke druge investicije. Popović, pre svega, ističe razliku između prihoda i bogatstva. "Prihod je ono što vam stiže na račun, a bogatstvo je ono što ostaje kada prihod stane."

Visoka primanja lako prati i skuplji život. Rate, krediti i druge fiksne obaveze tada počivaju na pretpostavci da će i budući prihodi biti najmanje jednaki današnjim, ali "pravnički rečeno, oni su prodali svoju buduću zaradu, a zadržali samo rizik", dodaje sagovornik Bloomberg Adrije.

Zato je, umesto pitanja koliko neko zarađuje, korisnije postaviti pitanje koliko meseci bi mogao da nastavi da živi na isti način ako bi plata sutra iščezla.

Blažeković tu daje i konkretnu meru - fond za nepredviđene situacije trebalo bi da iznosi dve do tri mesečne plate.

"Fond za nepredviđene situacije je 'must', kako bismo usled eventualnog prelaska na novi posao ili nepredviđenih situacija, poput kvara automobila, mogli bez problema da funkcionišemo."

Bloomberg

Upravo je rast potrošnje zajedno sa rastom prihoda još jedna zamka koju Đorđe Ostojić danas prepoznaje u sopstvenim dvadesetim. Sa prvim ozbiljnijim primanjima lako dolaze bolji automobil, skuplja odeća i češći izlasci, pa rast plate automatski povlači i rast životnog standarda.

"Da sam tada znao ono što znam danas, svaki skok prihoda bih primarno usmerio u povećanje stope štednje i investiranja, a ne u automatsko podizanje životnog standarda."

Za njega finansijska sloboda zato ne znači imati skuplje stvari, već veću kontrolu nad sopstvenim vremenom.

Danas je lakše investirati, pa je lakše i pogrešiti

Za današnje dvadesetogodišnjake postoji još jedna okolnost koju prethodne generacije nisu imale u istoj meri. Investicija koja je nekada zahtevala odlazak u banku ili kod brokera, razgovor, dokumentaciju i potpis danas može da se obavi za nekoliko sekundi preko telefona. To je tržište učinilo dostupnijim, ali je skratilo i vreme između namere i odluke.

"Tehnologija je demokratizovala pristup tržištu i to iskreno pozdravljam, ali je demokratizovala i pristup grešci", kaže Popović. "Što je odluka lakša tehnički, to mora biti teža misaono. Neka aplikacija bude brza. Vi nemojte."

 

A možda je upravo to zajednički imenitelj većine finansijskih lekcija koje bi trebalo naučiti ranije. Sa 20 godina nije presudno pronaći način da se što brže zaradi što više, već je važnije povećavati sopstvenu vrednost, naučiti šta rizik zaista znači, razumeti ono što kupujemo i ne mešati sreću sa znanjem.

Prve finansijske greške možda jesu male, ali je opasno ako postanu navika.