Dok rizici rastu, američki dolar pada

Amerika je ponovo podigla gornju granicu duga, ovaj put za pet biliona dolara, što je najveće povećanje u istoriji SAD. To otvara mnoga pitanja o uticaju duga na privredu. Zemlja je već veoma zadužena, s odnosom duga i BDP-a iznad 100 odsto, a prognoze pokazuju da će taj odnos nastaviti da raste u predstojećim godinama.

 

Pitanje američkog limita duga postaje redovna tema globalnog interesovanja, jer ima implikacije za finansijska tržišta, posebno tržište državnih obveznica. Svaki put kada SAD dostignu zakonski propisan nivo duga, Kongres mora da odobri povećanje kako bi tehnički izbegao neispunjavanje obaveza i omogućio dalje finansiranje državne potrošnje.

Amerika podiže limit duga jer su njeni budžetski rashodi sistemski premašivali prihode dugi niz godina, a finansiranje budžetskog deficita gotovo potpuno zavisi od izdavanja dužničkih instrumenata. Međutim, rastući javni dug u kombinaciji s višim kamatnim stopama čini njegovo finansiranje skupljim. Dugoročno gledano, takva dinamika postaje fiskalno neodrživa, jer se sve veći udeo budžeta koristi za plaćanje kamata, što ograničava prostor za ostale javne rashode, povećava rizike za investitore i može oslabiti poverenje u fiskalnu disciplinu SAD.

Zašto je dug američke vlade važan za tržište obveznica i privredu

Javni dug SAD (trenutno oko 36 biliona dolara) jeste temelj velikog, likvidnog i "sigurnog" tržišta državnih obveznica, što je ključno za domaću i globalnu finansijsku stabilnost. Ipak, rastući dug i politička neizvesnost oko povećanja gornje granice državnog duga narušavaju poverenje investitora, što se može pretvoriti u veće prinose obveznica ili potrebne kamatne stope. Kako prinosi obveznica rastu, tako se deo poreskih prihoda preusmerava na plaćanje kamata umesto na javne programe, a dodatno zaduživanje utiče na trošak zaduživanja u celoj privredi.

 

Povećanje limita duga s jedne strane eliminiše rizik od trenutnog tehničkog neispunjavanja obaveza, ali istovremeno povećava dugoročne fiskalne rizike. Iako je to redovna praksa, američka vlada povećava limit javnog duga otprilike svake dve godine, rastući nivo duga postaje sve veća briga.

Ali sve dok globalni BDP raste, ovaj trend ne bi trebalo da predstavlja direktan problem za SAD. Jedan od glavnih razloga za to je položaj američkog dolara kao dominantne globalne valute, s udelom od više od 60 odsto deviznih rezervi Feda. Ovaj položaj stvara stalnu potražnju za dolarom i omogućuje Sjedinjenim Američkim Državama da nastave sa snažnim zaduživanjem.

Jedini ozbiljan rizik bio bi gubitak statusa dolara kao globalne rezervne valute, ali trenutno nema konkretnih znakova da bi se to moglo dogoditi. Ključno pitanje za buduću održivost javnog duga postaje struktura njegovog finansiranja, to jest hoće li dominirati dugoročni ili kratkoročni instrumenti.

Donald Trump se dosledno zalagao za snižavanje kamatnih stopa, što može ukazivati na to da bi se zaduživanje moglo prebaciti na kraće rokove dospeća, povećavajući osetljivost na buduće promene troškova zaduživanja.

Šta povećanje gornje granice duga znači za prinose američkih obveznica

Iako bi trenutna situacija teoretski trebalo da rezultira porastom prinosa američkih obveznica, to se nije dogodilo od početka godine. To je nelogično, ali s druge strane, posledice nepovećanja gornje granice duga i neispunjavanja obaveza prema poveriocima bile bi katastrofalne. Bilo bi uništeno poverenje investitora u najveće svetsko tržište duga, vrednost američkih obveznica bi pala, a finansijska tržišta širom sveta bi bila ozbiljno pogođena.

 

Šta slabljenje dolara znači za prinose obveznica

Američki dolar je zabeležio najveći pad od 1973. godine u prvih šest meseci ove godine - pao je za više od 10 odsto u odnosu na korpu glavnih svetskih valuta. Pad je uzrokovan rastućom fiskalnom neodgovornosti, rastućim trgovinskim napetostima i političkim pritiskom na Fed, što je poljuljalo poverenje investitora i dovelo do bega u evro i zlato.

 

Uprkos padu vrednosti dolara, trenutno nema značajnijeg pada potražnje za američkim obveznicama. Veći uticaj trenutno se oseća kroz posredne faktore, gde, na primer, investitori iz evrozone, iako su ostvarili prinos s američkim obveznicama ili akcijama, od početka godine beleže negativan prinos u evrima zbog nepovoljnog kursa.

Posebnu pažnju zaslužuju japanski investitori, koji su tradicionalno među najvećim imaocima američkog javnog duga. S rastom prinosa na japanske državne obveznice, uskoro bi im moglo postati isplativije da ulažu na domaćem tržištu. U ovom scenariju, masovna prodaja američkih obveznica od japanskih institucionalnih investitora, poput investicionih kuća, osiguravajućih društava i konglomerata, mogla bi da dovede do povećanja američkih prinosa.

Međutim, takvi pomaci na tržištu još nisu uočeni. Takođe, treba pomenuti da, iako su uslovi povoljni, nedostatak likvidnosti japanskog duga ostaje vrlo ograničavajući faktor za ovaj trend, barem u kratkom roku.