Giganti gomilaju gotovinu - da li se spremaju za naftu od 50 dolara?

Na Wall Streetu novac govori glasnije od reči. Način na koji najveće svetske naftne kompanije trenutno raspoređuju kapital pokazuje da se, tiho i bez velike pompe, pripremaju za teža vremena. To je razuman pristup: naftna industrija je ciklična, a niže cene su uvek iza ugla. Ovog puta, možda su bliže nego što se čini.

Pad je već počeo. Više od 150 dana od početka rata sa Iranom, cena američke sirove nafte West Texas Intermediate (WTI) kreće se oko 75 dolara za barel, što je oko 35 odsto ispod vrhunca dostignutog tokom sukoba.

Iako sukobi na Bliskom istoku i dalje traju, sve je verovatnije da najveći rizik više nisu trocifrene cene nafte, već mogućnost da se cena, makar privremeno, tokom 2027. ili 2028. godine spusti na oko 50 dolara za barel.

U javnosti, čelnici naftnih kompanija i dalje upozoravaju da bi zatvaranje Ormuskog moreuza moglo ponovo da pogura cene naviše. U tome nisu pogrešili. Međutim, mnogo manje govore o suprotnom scenariju - šta ako se moreuz ponovo otvori i tržište ostane dobro snabdeveno?

Odgovor se ne nalazi u njihovim izjavama, već u finansijskim izveštajima, a još jasnije u njihovim bilansima.

Jasno je da bi sektor mogao da isplati akcionarima mnogo više kroz otkup sopstvenih akcija ili veće dividende kada bi to želeo. Period od aprila do juna bio je izuzetno profitabilan zahvaljujući visokim cenama nafte. Zajedno su ExxonMobil, Chevron, Shell, TotalEnergies i BP ostvarili neto dobit veću od 47 milijardi dolara, više nego dvostruko veću nego godinu ranije.

Njihov slobodni novčani tok (engl. free cash flow), odnosno novac koji ostaje nakon svih investicija i operativnih troškova, još je impresivniji. Pet najvećih međunarodnih naftnih kompanija ostvarilo je tokom drugog tromesečja gotovo 70 milijardi dolara slobodnog novčanog toka - najviše ikada i više nego nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, kada je isti pokazatelj iznosio oko 60 milijardi dolara, pokazuju podaci koje je prikupio Bloomberg.

Ipak, umesto da taj neočekivani ratni profit vrate akcionarima, najveće kompanije fokusirale su se na otplatu dugova i restrukturiranje poslovanja.

Chevron je, na primer, smanjio zaduženost za oko osam milijardi dolara - najviše u jednom tromesečju u svojoj istoriji. I Exxon je značajno smanjio dug.

BP, koji poslednjih godina sprovodi mere štednje nakon niza loših investicionih odluka, poručio je zaposlenima da industriju u narednim mesecima očekuju "potencijalna prekomerna ponuda i niže cene nafte i gasa".

Istovremeno, Shell i TotalEnergies zadržali su otkup sopstvenih akcija ispod prošlogodišnjeg nivoa, uprkos tome što su cene nafte i rafinerijske marže danas znatno više nego sredinom 2025. godine.

Bloomberg Mercury

Stvaranje finansijskih rezervi ima i političku dimenziju. Predsednik SAD Donald Trump optužio je i Exxon i Chevron da "zarađuju previše". U takvim okolnostima kompanije se lakše brane od političkih napada ako mogu da pokažu da odgovorno smanjuju dugove, nego ako najavljuju milijarde dolara vredne programe otkupa akcija i vanredne dividende.

Međutim, ovakva finansijska disciplina ima i svoju cenu.

Od svih velikih naftnih kompanija, jedino je TotalEnergies ove godine uspeo da nadmaši rast same cene nafte. Od početka godine nafta je poskupela oko 32 odsto, dok su akcije većine velikih energetskih kompanija porasle između 20 i 25 odsto.

Ipak, ono što je danas prepreka moglo bi sutra da postane prednost.

 

Velike naftne kompanije konačno rade nešto što im u prošlosti nije polazilo za rukom – ponašaju se suprotno tržišnom ciklusu. Novac štede tokom perioda visokih cena kako bi ga trošile kada tržište oslabi.

Industrija i dalje nema mnogo saveznika na Wall Streetu, a još manje u evropskim finansijskim centrima koji sve više favorizuju zelene investicije. U eri klimatskih promena kompanije iz sektora fosilnih goriva moraju da nastave da izdašno nagrađuju akcionare kako bi zadržale interesovanje investitora, posebno velikih institucionalnih fondova, a to postaje još važnije kada cene energenata počnu da padaju.

Zbog toga današnje gomilanje gotovine predstavlja stvaranje svojevrsnog ratnog fonda iz kojeg će moći da finansiraju rast dividendi, pa možda i otkup akcija, kada cene nafte neizbežno krenu naniže. To ima smisla i iz finansijskog ugla. Mnogo je isplativije otkupljivati sopstvene akcije kada su njihove cene niske, što se obično dešava tokom pada tržišta, nego sada, kada se većina njih trguje blizu istorijskih maksimuma.

Verovatno je upravo na to mislila finansijska direktorka Shella, Sinead Gorman, kada je analitičarima na Wall Streetu rekla da kompanija želi da otkupljuje akcije "kada za to dođe pravi trenutak". Sličnu poruku, uz određene nijanse, poslali su i brojni drugi rukovodioci naftnih kompanija tokom sezone objavljivanja rezultata.

Ako ovog puta uspeju da ubede investitore da mogu stabilno da isplaćuju dividende tokom čitavog ciklusa - i u dobrim i u lošim godinama - možda će uspeti da vrate deo akcionara koji su godinama napuštali sektor zbog njegove izražene sklonosti velikim usponima i padovima.