text size
Jedan deo finansijskog sistema u poslednjih petnaestak godina rastao je izuzetno brzo, kao direktan odgovor na strožu regulaciju uvedenu posle krize 2008. godine. Ono što je tada predstavljeno kao rešenje za prekomerni rizik banaka, danas se sve češće posmatra kao potencijalno novi izvor problema. Ali šta se zapravo krije iza tog paralelnog sistema finansiranja i da li su privatni krediti sledeća velika tačka rizika na tržištu?
Uspon paralelnog kreditnog sistema nakon 2008. godine
Dok investitori s pažnjom prate da li velike tehnološke kompanije i veštačka inteligencija formiraju novi tržišni balon, istovremeno je rastao svet privatnih kredita - tržište koje finansira mala i srednja, često rizičnija preduzeća, i koje danas upravlja sa oko tri biliona dolara. Upravo zbog brzine rasta i ograničene transparentnosti, ovaj sektor sve više zabrinjava regulatore, banke i profesionalne investitore.
Privatni krediti su svoj pravi zamah dobili posle finansijske krize 2008. godine. Tada su banke, pod pritiskom regulatora, bile primorane da pooštre kriterijume za odobravanje zajmova, povećaju kapitalne rezerve i uspore procese kreditiranja. Kredit je postao skuplji, sporiji i dostupniji samo kvalitetnim klijentima, ostavljajući one manje praktično bez mogućnosti da se uopšte i finansiraju. Upravo u toj praznini pojavili su se fondovi koji su bili spremni da preuzmu rizik koji banke više nisu želele i mogle.
Umesto da firma ode u banku, počela je da kuca na vrata privatnih kreditnih fondova. Ti fondovi nisu pozajmljivali novac iz depozita građana, već iz kapitala koji su im poverili penzioni fondovi, osiguravajuće kuće i bogati pojedinci. Tako se razvila paralelna kreditna mreža, van klasičnog bankarskog Sistema u kojoj dominiraju giganti kao što su Blackstone, Apollo Global Management, Ares Management i KKR. Oni su danas postali ne samo investitori, već i ključni finansijeri velikog broja kompanija širom sveta.
Bloomberg
Vreme jeftinog novca i eksplozija prinosa
Dodatni vetar u leđa ovom sektoru dala je monetarna politika. Godinama nakon krize 2008. godine, kamatne stope bile su ekstremno niske, kao mera za podsticanje oporavka privrede. Novac je praktično bio besplatan. Fondovi su se masovno zaduživali i širili kreditne portfelje, dok su investitorima nudili prinose koji su se u proseku kretali od osam do 12 odsto godišnje, a u pojedinim slučajevima i do 14 odsto - znatno više nego na državne ili korporativne obveznice.
Za penzione fondove, kojima su potrebni stabilni dugoročni prinosi kako bi mogli da isplaćuju buduće penzije, to je delovalo kao idealno rešenje. Alternativne, konzervativnije investicije u tom periodu donosile su znatno niže prinose, nedovoljne za održavanje njihovog finansijskog modela, posebno u godinama nakon globalne finansijske krize.
U okruženju izuzetno niskih kamatnih stopa, privatni kredit je postao gotovo jedina investicija koja je nudila kombinaciju relativno stabilnog priliva novca i prihvatljivog prinosa. Akcije su za penzione fondove predstavljale preveliki rizik, dok regulatorni okvir često ograničava njihov udeo u portfeljima osiguravajućih i penzionih institucija upravo zbog visoke volatilnosti koju nose.
Na papiru, privatni kredit je delovao kao "win-win" model. Kompanije su dobijale brže i fleksibilnije finansiranje, često prilagođeno njihovim potrebama. Investitori su dobijali visok prinos i relativno stabilan novčani tok. Tržište je raslo, fondovi su zatvarali nove rundе kapitala, a privatni krediti su postali jedan od dobro rastućih segmenata finansijske industrije.
Regulatorne praznine i skriveni rizici sistema
Međutim, upravo problem počinje prevelikim finansiranjem manje kvalitetnih kompanija, bez stroge regulacije.
Za razliku od banaka, privatni kreditni fondovi ne podležu istim regulatornim pravilima. Ne moraju da drže velike kapitalne rezerve za loše kredite, niti da objavljuju detaljne i standardizovane bilanse. Njihovi zajmovi se ne vrednuju svakodnevno po tržišnoj ceni, već se veliki deo portfelja procenjuje na osnovu internih modela. Dok ekonomski uslovi ostaju povoljni, takav sistem funkcioniše bez većih problema. Međutim, u trenutku kada nastupi usporavanje ili prezasićenost nekvalitetnih kompanija, ta nevidljivost postaje ozbiljna slabost.
Dodatni razlog za zabrinutost leži u strukturi kompanija koje se finansiraju privatnim kreditima. U trenutnim makroekonomskim okolnostima, pritisak osećaju čak i veliki, finansijski stabilni giganti, dok su mala i srednja preduzeća, često u ranoj fazi razvoja, znatno ranjivija. Njihova sposobnost da opstanu zavisi od kontinuiranog pristupa kapitalu i povoljnih tržišnih uslova, koji su danas sve više intenzivniji.
Model privatnog kreditiranja funkcioniše najbolje u fazama snažnog rasta, kada tržišta stvaraju nove ideje, nove poslovne modele i prostor za veliki broj uspešnih kompanija. U zrelijoj fazi ciklusa, kada je većina tržišnih niša popunjena, a konkurencija intenzivna, novim preduzećima je znatno teže da se izbore sa velikim igračima.
Jedini potencijalni izvor novog investicionog zamaha trenutno dolazi iz razvoja veštačke inteligencije, koji otvara prostor za nastanak novih kompanija i poslovnih modela. Međutim, upravo ovaj tehnološki talas zahteva količine kapitala veće nego ikada ranije, što dodatno ograničava krug firmi koje mogu da postanu održive bez masovne finansijske podrške.
Još veći problem je način na koji se tretiraju loši krediti. Kada firma više ne može redovno da servisira dug, banke su primorane da formiraju rezervacije i često priznaju gubitke. Privatni kreditni fondovi imaju više prostora za manevrisanje. Kredit se restrukturira, produži se rok, doda se novi zajam kako bi se pokrio stari. Formalno, "default" je izbegnut, dok suštinski, problem je samo odložen, time se dolazi do nastajanja mreže "zombi" kompanija koje opstaju zahvaljujući novom dugu.
Evropa na istom putu kao SAD, ali sa drugačijim položajem
U Sjedinjenim Američkim Državama, prvi ozbiljni znakovi pucanja ovog modela već su se pojavili. Propast kompanija poput First Brands i Tricolora pokazala je koliko su standardi kreditiranja u nekim segmentima postali labavi.
Evropa zasad ne deli isti nivo rizika kao SAD, ali trendovi su jasni. Evropske banke i fondovi sve više preuzimaju američki model finansiranja. Kompanije sve više imaju priliku da se finansiraju bez izlaska na berzu i sve češće ostaju u privatnom vlasništvu, finansirane privatnim dugom, s obzirom na to da to donosi određene pogodnosti kao što su brže i fleksibilnije finansiranje, zadržavanje pune vlasničke kontrole, manji regulatorni i izveštajni pritisak, kao i mogućnost prilagođavanja strukture duga specifičnim potrebama kompanije. Međutim, to ujedno smanjuje transparentnost tržišta i povećava zavisnost realne ekonomije od nevidljivog finansijskog sistema.
Bloomberg
Sjedinjene Američke Države već polako ulaze u rizičniju fazu ciklusa, dok Evropa trenutno vremenski zaostaje, pre svega zbog slabijeg privrednog rasta. Ukoliko evropska ekonomija u narednom periodu dobije snažniji podsticaj i uđe u fazu ubrzanja, tržište privatnih kredita moglo bi dodatno da se razvije. Zasad, međutim, Evropa prati sličan put kao SAD - ne zato što je tržište prezasićeno, već zato što se nalazi u nepovoljnoj, nerastućoj fazi ciklusa, koja nije idealna za ovaj vid finansiranja.
Za običnog investitora, privatni kredit na prvi pogled deluje daleko. Nema svakodnevnih kotacija, nema drastičnih padova na ekranu. Ali uticaj postoji, s obzirom na to da penzioni fondovi ulažu značajan deo novca u ove proizvode, dok su banke indirektno izložene. Ako dođe do talasa neplaćanja, gubici se prenose kroz sistem - kako na akcije banaka, tako i na njihove bilanse, na fondove i na samo tržišno poverenje.
To ne znači da je privatni kredit osuđen na propast i da se očekuje samo momenat njegovog pucanja. Naprotiv, u normalnim uslovima, on ima svoju ekonomsku logiku. Problem nastaje u prelazu iz perioda rasta u period usporavanja. Kako kamate ostaju visoke, kako se rast usporava i kako profitne marže firmi padaju, servisiranje skupih privatnih kredita postaje sve teže. Upravo tada se vidi kvalitet portfelja.
Upravo zato, praćenje ovog sektora u narednim godinama biće jednako važno kao praćenje inflacije, kamatnih stopa ili tehnoloških trendova. Jer sledeći veliki stres u finansijskom sistemu verovatno neće doći iz mesta koje svi gledaju - već iz dela sektora gde se godinama gomilao dug, a bez obraćanja prevelike pažnje na taj problem.
.webp){kind=icon}
