Sport više nije zabava - ulazi u novu fazu finansiranja

Profesionalni sport više nije industrija zabave. Po strukturi prihoda i stabilnosti "cash flowa" sve više liči na infrastrukturu. Ipak, način na koji se finansira i dalje odražava logiku porodičnog vlasništva, a ne tržišta kapitala. Industrija se danas procjenjuje na oko 2,5 triliona dolara, uz monetizaciju kroz medijska prava, digitalni sadržaj, sponzorstva, "merchandise", "wellness" i "live entertainment".

Najvažniji sloj tog ekosistema ostaju prava na prenos, koja su u poslednjoj deceniji postala ključni generator vrednosti i oslonac bilansa. Dugoročni ugovori o TV i striming pravima, često indeksirani na inflaciju, stvaraju vidljivost prihoda kakvu imaju komunalne ili energetske kompanije. NFL je ugovorima potpisanim do 2033. osigurao više od 110 milijardi dolara, dok je NBA zaključila novi paket vredan oko 76 milijardi dolara. Takvi aranžmani nisu volatilni prihodi iz zabavne industrije, već dugoročno ugovoreni tokovi novca.

Upravo zato Financial Times sport opisuje kao "backbone of the modern media economy", sadržaj koji u fragmentisanom striming okruženju i dalje garantuje masovnu, simultanu pažnju. U vremenu kada se većina sadržaja konzumira na zahtev, sport ostaje redak primer "appointment viewing" modela. Ta koncentracija pažnje ima direktnu monetarnu vrednost.

Facebook

Paradoks je u kapitalnoj strukturi. Prema analizi Apollo Global Managementa, prosečan odnos duga i vrednosti imovine (loan-to-value) kod velikih sportskih franšiza iznosi oko 10 odsto. U sektoru nekretnina, infrastrukture ili zdravstva taj se odnos kreće između 40 i 70 odsto. Drugim rečima, sport je izuzetno nisko zadužen sektor s velikim neiskorišćenim finansijskim kapacitetom.

Raskid s tradicijom nudi nove mogućnosti

Razlog nije slab operativni profil, već istorijska struktura vlasništva i regulatorna ograničenja. Klubovi su decenijama bili u rukama pojedinaca ili lokalnih investitora, dok su lige ograničavale zaduživanje i institucionalni kapital. Rezultat su bilansi s visokim udelom "equityja" i neiskorišćenim kapacitetom za sofisticiranije finansiranje.

Pandemija je ubrzala promenu. Nestanak prihoda od ulaznica i događaja otvorio je pitanje likvidnosti i kapitalne otpornosti. MLB, NBA, NHL i naposletku NFL otvorili su vrata "private equity" fondovima i institucionalnim investitorima, uz jasno definisana pravila. Time je sport defakto priznat kao institucionalna klasa imovine.

The Economist je primetio da se sport nalazi u fazi u kojoj je infrastruktura bila pre dvadesetak godina - stabilni prihodi, visoke valuacije, ali nedovoljno razvijena finansijska arhitektura. Upravo ta neefikasnost danas privlači fondove koji traže dugoročni, ugovoreni "cash flowe" uz ograničen "downside".

'Private credit'

U tom okviru sve značajniju ulogu preuzima "private credit". Reč je o kapitalu koji se pozicionira između klasičnog bankarskog duga i vlasničkog kapitala, nudeći klubovima likvidnost bez razvodnjavanja kontrole, a investitorima stabilne prinose uz potencijal učešća u rastu vrednosti. Hibridni instrumenti, "revenue-backed" strukture i "rights-secured" finansiranja postaju standardni alati u segmentu koji se do juče oslanjao gotovo isključivo na vlasnički kapital.

Depositphotos

Jedan londonski investicioni bankar to je sažeo jednostavno: sportske franšize izgledaju rizično samo ako se zanemari koliko su njihovi prihodi postali predvidivi. Upravo ta predvidivost menja percepciju rizika i otvara prostor za dublju integraciju sporta u svetska tržišta kapitala.

Evropski kontekst donosi dodatnu složenost. Regulacija poput finansijskog "fair playa", pravila 50+1 i snažna društvena dimenzija fudbala usporavaju transformaciju. Za razliku od zatvorenih američkih liga s centralizovanim prihodima, evropski sport je fragmentisan i izložen većim asimetrijama. No pritisak kapitala i rast vrednosti prava teško je dugoročno ignorisati.

Striming platforme uzrokuju promene

Kako striming platforme selektivno ulaze u "live sport" i grade ekosistem sadržaja oko velikih događaja, vrednost sportskog IP-a postaje šira od same utakmice. Digitalni sloj, podaci i globalna distribucija dodatno povećavaju monetizacioni potencijal, a time i investicionu atraktivnost sektora.

Ključno pitanje više nije da li će sport usvojiti sofisticiranije kapitalne strukture, već koliko brzo i pod kojim regulatornim kompromisima. Širenje duga i hibridnih instrumenata promeniće ne samo bilanse klubova, nego i raspodelu moći između vlasnika, investitora i medijskih partnera.

Sport time ulazi u novu fazu, od industrije vođene tradicijom prema sektoru kojim upravlja kapitalna logika. Za investitore, reč je o jednoj od poslednjih velikih neefikasnih klasa imovine. Za navijače i regulatore, o osetljivoj ravnoteži između komercijalizacije i identiteta. Za tržišta kapitala, o prirodnom sledećem koraku institucionalizacije globalne industrije.