U fudbalu ne postoje težinske kategorije. Nema klasifikacija po snazi, veličini ili budžetu, niti ograničenja ko sme u ring sa kim. Zato nedavni ligaški okršaj Reala i Rayo Vallecana, gde u prvom klubu startnih 11 vredi milijardu evra, a u drugom tek 56 miliona, otvara pitanje ima li sportskog, poslovnog ili moralnog smisla meč između perolake i superteške kategorije.
Rezultat sam po sebi tu je najmanje bitan. Ekipa iz Vallecan ove sezone nisu porazili ni Real ni Barselona, ali u kontekstu gde je fudbal proizvod, legitimno je pitanje, koga ta utakmica uopšte zanima.
Ako bismo takav nesrazmer preneli u boks, perolaka kategorija ne bi smela ni da kroči u ring. Ne zbog straha od poraza, već zato što bi rezultat bio unapred poznat i potencijalno opasan. Fudbal, međutim, odavno živi s tim paradoksom: isti sport koji neguje mit o "malima koji mogu", istovremeno toleriše ekonomske razlike koje ruše samu ideju ravnopravnog takmičenja.
Nesrazmera koja ruši smisao takmičenja
Transfermarkt pokazuje da Realov startni sastav danas vredi gotovo 20 puta više od sastava Rayo Vallecana. U proseku, jedan Realov vezni igrač vredi koliko ceo protivnički tim. Takva razlika nije samo simbolična – ona proizvodi predvidivost rezultata, urušava interes i stvara zatvoreni ekosistem u kojem bogati postaju još bogatiji.
Publika želi gledati utakmice ravnopravnih takmaca/Depositphotos
Ekonomisti sporta, od Rottenberga do Nealea, upozoravaju da neizvesnost ishoda predstavlja temelj potražnje. Kada ishod postane izvestan, tržište počinje da gubi smisao. Fudbal je u tom pogledu izuzetak koji potvrđuje pravilo — globalna publika ne gleda Real Madrid zato što bi mogao da izgubi od Raya, već zato što je Real Madrid institucija sa aurom pobede.
Ta logika funkcioniše do trenutka kada liga postane previše predvidiva. Primer Serije A pre pojave Napolija ili Bundeslige u deceniji Bajernovih titula pokazuje koliko se brzo takmičarski monopol pretvara u komercijalni problem.
Realni i simbolički "piramidalni" efekti velikih
Zagovornici postojećeg modela ističu da mali ipak imaju koristi. Kada Real dolazi u Vallecas, rastu posećenost, cene karata, TV rejting i lokalna vidljivost. U proseku, klubovi poput Raya zarađuju i do 25 odsto više po utakmici protiv velikih, dok LaLiga kroz centralizovanu prodaju TV prava uvodi ograničenje — najveći ne smeju da zarade više od 3,5 puta u odnosu na najmanje.
Taj "redistributivni" mehanizam zapravo je pokušaj da se razlike ne pretvore u apsolutni jaz. U teoriji, to je evropski odgovor na salary cap iz američkih liga, sistem koji balansira tržište i čuva konkurenciju. U praksi, međutim, razlike ostaju duboke. Real Madrid i Barselona i dalje ostvaruju gotovo 40 odsto ukupnog prihoda lige, a njihove globalne platforme (fan engagement, e-commerce, sponzorski portfolio) ne mogu se porediti s onima iz donjeg dela tabele.
Paradoksalno, upravo te razlike održavaju sistem. Mali klubovi preživljavaju zahvaljujući "rentnom" efektu velikih, dok veliki legitimitet crpe iz postojanja manjih. To je sportska verzija tržišnog kapitalizma, neravnoteža nije greška, već osnova modela.
Može li fudbal pronaći sopstveni salary cap?
Mogu li se perolake i superteške kategorije ipak boriti u istom ringu, a da to ima smisla? Da, ali samo ako postoji jasan okvir koji redistribuiše rizik i nagradu. Ligaški modeli bez elemenata jednakosti pre ili kasnije postaju dosadni, a dosada je najveći neprijatelj industrije zabave.
Fudbal za sada balansira na tankoj liniji, između mita o Davidu i Golijatu i realnosti finansijskog feudalizma. Sve dok publika veruje da "mali mogu", sistem opstaje. Ipak, čim taj osećaj nestane, pitanje iz naslova postaje ozbiljno i egzistencijalno.
.webp){kind=icon}
