Kako da pronađete vodu bezbednu za piće gde god da putujete

Simon Ford je pisac, konsultant za koktele i osnivač istoimenog brenda džina. Džin se pravi sa devet botaničkih sastojaka koji potiču iz različitih delova sveta - znak Simonove ljubavi prema putovanjima, zajedno sa sloganom "džin koji je obišao svet". Fords Gin upravo je proslavio svoj deseti rođendan i dostupan je u 28 zemalja. 

Umesto da koristi pogodnosti samo jedne avio-kompanije, on je verni putnik SkyTeama. "Kada bih govorio o salonima, bio bi to Virgin. Ako bih govorio o hrani, to bi bila Air France, a što se tiče korisničke usluge, to je Delta", kaže Ford, napominjući da u ovoj poslednjoj kompaniji teži sticanju statusa milion milja putovanja, te da je ove godine već preleteo 200.000 milja. 

Ovaj 50-godišnji Britanac živi u Nešvilu sa svojom suprugom i devetogodišnjom kćerkom. Evo nekoliko njegovih saveta za putovanja. 

Fotograf: Justin Sullivan / Getty Images Serena America Bloomberg Mercury

Simon Ford ima jednostavan način zaštite od džeparoša. 

Često imam naviku da stavim svoj telefon i novčanik jedan na drugi, a zatim ih postavim na sto, tako da neko može da priđe i da ih uzme. Zato obično nosim dva novčanika i raspoređujem ličnu kartu i kreditne kartice između njih u slučaju da jedan nestane. Takođe, imam englesku i američku vozačku dozvolu, pa ih takođe raspoređujem. Jedna će uvek biti kod mene, a druga na nasumično odabranom mestu u mojoj torbi kao rezerva. Ovo mi je dobrodošlo kada sam prošle godine ostavio novčanik i telefon na zadnjem sedištu taksija u Berlinu. Mogao sam da kupim novi telefon i organizujem dalje putovanje. Sa kreditnom karticom možete da kupite kartu za avion, napustite zemlju i vratite se kući. 

Ne koristite digitalni kalendar kao najbolji način za planiranje putovanja; analogni pristup može da promeni način na koji ga vidite. 

Tretirajte putovanja kao šahovsku tablu, gde je svaki element komad koji možete da premestite i pomerite. Kada putujem na četiri ili pet različitih destinacija, uzimam list papira i mapiram ih mesec po mesec. Upisujem mesta na kojima apsolutno moram da budem, a zatim počinjem da razmatram mape da vidim šta je još blizu. Trenutno imam pred sobom plan od septembra do decembra. Sve se svodi na sposobnost da to vizuelizujem na jednom mestu i da mogu da vidim gde mogu da premestim stvari iz logičnog i logističkog razloga. 

Ponesite suvenir iz jednog mesta da biste ga poklonili kada stignete na sledeće odredište... 

Dobar prijatelj mi je dao vino koje je dobio od barmena u Picco, u Sao Paulu, koje je bilo prilično retko - penušavo brazilsko vino, Cave Geisse Terroir Nature. Sledeće što znam, našao sam se pored ljubitelja prirodnog vina u Parizu u Mary Celeste i rekao: "Oh, trebalo bi da otvorimo ovo." To je započelo tradiciju gde obično putujem sa flašom lokalnog vina ili alkohola koji dolazi sa poslednjeg mesta koje sam posetio, kao poklon za nekoga na sledećoj destinaciji; možda sam ja taj putnik kog ćete sresti i koji će proveriti torbu da bi to uradio. Ovo nazivam nošenjem gostoprimstva na putovanje. Barmeni i ljubitelji vina, kao po opštem pravilu, pune svoje torbe stvarima koje ne mogu dobiti kod kuće. Američki barmeni? Oni ne mogu da dobiju Havana Club jer kubanske stvari tamo nisu dostupne. Trenutno sam u Poljskoj u potrazi za nečim lokalnim da ponesem na mesto na koje ću sledeće putovati. 

... i bilo da je alkohol ili hrana, pobrinite se da bude poseban. 

Obično kupujem nešto što se može konzumirati - i što ima rok trajanja - kao suvenir kojim bih uzvratio na pažnji. Nedavno sam u Kopenhagenu kupio sve one luksuzne začine. Kreirao ih je šef René Redzepi, koji pravi sve te eksperimente u laboratoriji za hranu u Kopenhagenu za Noma projekte. Tu su Dimljeni pečurkasti Garum, Dashi RDX i Vegan XO Soja. Kupio sam ih za prijatelja u Londonu, ali sam takođe kupio i za prijatelja u Nešvilu, znam da su oboje strastveni gurmani.

Ovo je osnovna oprema koju Ford nosi sa sobom, bilo da planinari ili obilazi barove. 

Popeo sam se na Kilimandžaro i volim da se penjem u Nacionalnom parku Dartmur u Britaniji. Takođe volim da putujem sa svojom LARQ bocom za samopročišćenje vode; imam verziju PureVis od 25 unci (700 ml) i verziju Movement PureVis od 32 unci (oko jedan litar), koja je veća i lakša od izolovane verzije. To je prava stvar koju treba obaviti u današnjem dobu - verovatno sam uštedeo bogatstvo na flaširanoj vodi. Ali dodatak UV tehnologije koja ubija bakterije - i filter za putovanje - čini da voda ima bolji ukus i pruža mi sigurnost kada pijem vodu sa različitih izvora. Ima filter za vodu i pročišćivač. Svi dolaze sa UV, ali možete kupiti filter zasebno koji staje unutra. Kupio sam i malu gumenu traku koja ide oko vrha, što je još jedan dodatak, i prikačio ga na torbu. 

Najbolji grad za koktele na svetu sada? Nemojte očekivati da ga pronađete u Americi ili Evropi. 

Sada, ako bi trebalo da kažem koji je grad najbolji za koktele, rekao bih da je to verovatno Singapur. Postoji više barova koji tamo rade nešto neverovatno - i rade to na nov i jedinstven način - daleko je izvan mojih očekivanja. 28 HongKong Street je bio prvi koji je započeo ovaj trend i inspirisao sve ostale barove koji su se tamo otvorili. Tu je i Atlas Bar, sa troetažnim mermernim tornjem za džin. (Niko nema toranj za džin, jer se obično rezerviše za viski i slično.) A u podrumu se nalazi prostorija za šampanjac sa nekim od najstarijih šampanjaca na svetu. U Tippling Clubu, sve boce vise sa plafona koje samo povuku da bi sipali. Tu je i bar bez otpada po imenu Native, koji je pronašao način da koristi sastojke iz restorana i preradi ih u pića, i japanski koktel bar sa ručno izrađenim čašama nazvan D. Bespoke. 

Rimowa koferi. Fotograf: Krisztian Bocsi / Bloomberg 

Ako ste skloni preterivanju u pakovanju, probajte ovaj kofer. 

Moj veliki kofer je najnoviji Tumi, ali isprobavam manje. Probao sam Away, ali su mi se stalno kvarili rajsferšlusi na njima. Imam jedan Swiss Army, koji je bilo teško popraviti ga kada se pokvario. Međutim, moj najnoviji je Rimowa, koji mi je dosad omiljeni. Ima tvrdu metalnu oblogu, što obično ne koristim, jer želim mekan kofer da bih mogao sve da strpam u njega ukoliko kupim puno stvari. Ali odlučio sam se za metalni kofer kako bih kontrolisao svoje kupovine na određenim putovanjima i disciplinovao se kada putujem. Ograničava moje ambicije u svemu. Ako se ne uklapa u kofer, onda nema gde drugo da stane. Biram određena putovanja na kojima ću koristiti baš njega. 

Nema ništa bolje od ponovnog susreta sa prijateljima na dalekom mestu. 

Kada planiram da negde putujem, mogu da proverim i da li tamo ima nekih dešavanja - festival, na primer, poput karnevala u Trinidadu, ili koncerta benda koji stvarno želim da vidim. I postoji određena publika za određene bendove u određenim delovima sveta, gde je energija i atmosfera potpuno drugačija nego u Engleskoj ili Sjedinjenim Američkim Državama. Zaista je lepo doživeti to u kontekstu druge zemlje. Na primer, video sam Metallicu u gradu Panami. 

Živeći u Nešvilu, svi dolaze tamo i nastupi su na svakom koraku. Ali kada svetska zvezda dođe da napuni stadion negde poput Paname ili u Meksiko Sitija, energija i uzbuđenje su na vrhunskom nivou. Sećam se da sam čuo Keitha Richardsa, dok sam čitao njegovu biografiju, kako je rekao da koncerti u Argentini sada bude iste osećaje kao kada su bili na vrhuncu sedamdesetih godina, jer je takva publika i energija. Za osobu od 50 godina to je kao da ponovo pronađete energiju koju ste imali odlazeći na koncert kada ste imali 20 godina. Postoji neki čudan osećaj opasnosti kada ulazite u drugu zemlju i gledate koncert. Ne znate baš šta da očekujete. Kada pokušavam da okupim sve svoje prijatelje da idemo na odmor, predlažem koncert. 

Putujte u ovu afričku zemlju za planinarenje svetskog kvaliteta. 

Obožavam planinarenje. Mislim da u Ruandi nema nijednog mesta gde pogled nije spektakularan. Zaista je mesto gde horizont predstavlja beskrajan pogled na brda i planine - u Ruandi postoje 374 imenovane planine, a poznata je kao i "zemlja hiljadu brda". Prvi put sam tamo otišao preko dobrotvorne organizacije Kids Play International, koju je osnovala moja prijateljica Tracy Evans. Ona je bila olimpijska takmičarka u slobodnom skijanju. Dovodi olimpijce da inspirišu decu iz SAD, a olimpijci iz Ruande se pridružuju. To se dešava u Gatagari, koja je veoma udaljena. Tamo pomažu deci, i svi žele da se malo umore. Tako je počelo - odlazak na planinarenja i uključivanje lokalaca da nas vode u avanture u oblastima koje su veoma ruralne i očigledno prilično nepristupačne. Prolazili smo Kamiranzovu stazu, koja je prolazila kroz močvare i koja nije turistički razvijena kao druga strana zemlje. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar