Slučaj Mark Twain - može li pisac biti i biznismen

Mnogi znaju da je Mark Twain bio koautor dela Zlatno doba iz 1873. godine, koje opisuje grubi i prevarantski kapitalizam krajem 19. veka. (Nije to bila dobra knjiga; većina od njegovih više od dvadeset knjiga nisu bile dobre knjige.) Ono što je manje poznato je da pisac nije bio samo posmatrač američkog divljeg slobodnog preduzetništva, već je bio i opsesivni učesnik u njemu.

I uglavnom nespretan. U svojoj novoj biografiji od više od 1000 stranica, Mark Twain (izlazi 13. maja u izdanju Penguin Press), Ron Chernow piše: "Twain je postao toliko involviran u svoje investicije da je ponekad bilo teško reći da li je književnik sa izletom u biznis ili biznismen koji se bavio književnošću."

Pre nego što je Chernow postao biograf američkih heroja koji se skrivaju i u novčanicima – Ulysses S. Grant, George Washington, Alexander Hamilton — bio je i hroničar Morganovih, Warburgovih i Rockefellerovih. Chernow integriše Twainovu pohlepu u svoju čudnu i mračnu, ali i prosvetljujuću i zabavnu knjigu. Pokazuje kako mu je brz i bučan stil pomogao da izgradi ime, ali i zakomplikuje veliki deo njegovog životnog dela. Twain je umro poznat. Nije umro naročito srećan.

Rođen kao Samuel Langhorne Clemens, Twain je svoju profesionalnu karijeru započeo skromno, radeći u pripremi za štampu u Misuriju i Njujorku i kao kapetan rečnog broda na Misisipiju četiri godine. Clemens se preselio u Nevadu sa 25 godina, ubrzo nakon izbijanja Građanskog rata. Radio je kao sekretar za svog brata u lokalnoj vladi, kao neuspešni kopač srebra, a zatim kao urednik gradske rubrike u Daily Territorial Enterprise u Virdžiniji. Pisao je kriminalne priče, potpuno izmišljene tekstove (tako je, na primer, tvrdio da je video "Petrifikovanog čoveka") i sve između toga.

Tamo je Amerika prvi put upoznala drsku, smešnu, osvežavajuće konverzacijsku ličnost njegove persone, Mark Twaina. Ubrzo je počeo da piše za nacionalne magazine i živeo književnim životom nakon što je slučajno dobio ekskluzive – vulkansku erupciju i brodolom– tokom putovanja na Havaje.

 

Ove priče su takođe ono što je Twain počeo da predstavlja verovatno u svom najprirodnijem narativnom obliku: pripovedalačke "lekcije" velikim grupama ljudi. "Njegov karakteristični stav je da stoji sasvim mirno sa desnom rukom prekrštenom preko stomaka i levom koja je oslonjena na nju i kojom podupire bradu", primetio je jedan recenzent. "Na ovaj način je govorio skoro dva sata; i dok se publika smejala od srca, on se nikada nije nasmešio."

Ovaj nastup definisao je Twainov rani materijal, a njegova prva knjiga bila je njegov najveći komercijalni uspeh. The Innocents Abroad smešne putopisne anegdote i opservacije koje su kasnije dobro funkcionisale na sceni, objavljena je 1869. godine kada je Twain imao 34 godine.

Sledeće godine, stekao je još više kapitala na staromodan način, ženidbom sa naslednicom ogromnog rudarskog bogatstva. Sa njihovim kombinovanim imetkom, postavio je svoje ambicije ne samo da postane bogatiji, već da postigne svetski nezapamćeno bogatstvo.

Ovo je postala njegova životna preokupacija, gotovo uvek na njegovu štetu. Twainov prijatelj William Dean Howells  nazvao ga je "teorijskim socijalistom i praktičnim aristokratom." Slavni autor  je živeo životom koji je zahtevao ogromne iznose: sluge na sve strane i kuća iz snova sa 25 soba u Hartfordu, Konektikat (koju još uvek možete posetiti). Bio je "nenormalno parničan", kako piše Chernow, i "nenormalno sumnjičav" prema bilo kojem poslovnom partneru koji je ostvarivao profit. Njegova pažnja bila je raspršena na razne planove i sheme.

Jednom je savetovao Andrew Carnegieja da ne stavlja sva svoja jaja u jedan korpu. Carnegi je odgovorio: "To je greška. Stavite sva jaja u jedan korpu – i gledajte tu korpu."

Još gore, Twain je precenio sopstvene poslovne sposobnosti. Kupio je mnogo pojedinačnih marginalnih akcija. Nakon svog probojničkog uspeha kao izdavač posthumnih memoara generala Granta, počeo je da izdavaje memoare manje poznatih generala Građanskog rata, koji su donosili sve veće gubitke. Tokom mnogo godina, potrošio je devet miliona dolara u današnjoj vrednosti (uglavnom iz nasledstva svoje žene) na startap koji je razvijao - "Paige Compositor", najnapredniji uređaj za postavljanje slova za izdavače. Bio je previše napredan. Previše detalno projektovan i nepouzdan, izgubio je tržište od jednostavnijeg Linotype procesa.

Tvwainovi savremenici su zainteresovano posmatrali njegove greške. (The Washington Post: "Jedan dobar način da se pronađe nesiguran investicioni projekat je da se sazna da li je Mark Twainu bilo dopušteno da uđe na prvi nivo.") Početkom 1890-ih, napustio je kuću u Hartfordu, bankrotirao i živeo u Evropi pod oskudnim okolnostima, ali daleko od siromaštva, devet godina. Twain je na kraju izašao iz ovog finansijskog blata restrukturiranjem svojih autorskih prava na knjige i oslanjanjem na savete i ponekad sumnjive poslove poznatog kapitalista Harryja "Hell Hound" Rogersa. To bi bilo kao da je Susan Sontag predala svoje investicije Stevu Cohenu.

Mark Twain nije književna biografija, koja traži prethodnice i bavi se slikama. Ono što knjiga jasno pokazuje je da Twainovi stalni poslovni neuspesi nisu uzrokovani time što je bio krhki pesnik nesposoban za realni svet trgovine. Oni su bili isti kao njegovi neuspesi kao pisca.

Twain još uvek može da nas nasmeje sa jednostavnom kombinacijom brzih, ushićenih, nepristojnih i živahnih reči. (Za zapisnik, mrzeo je igre reči.) Ali Twain je uvek bio nestrpljiv, sa "ničim usamljenim ili kontemplativnim u svojoj prirodi". 

Njegovo pisanje izlazilo je u naletu formata, žanrova i različitog kvaliteta. Gotovo bilo koji roman Henry Jamesa može se danas čitati sa uživanjem i bez problema. Probajte to sa Pudd’nhead Wilson. I pisci bi verovatno trebali da stave sva jaja u jedan korpu — i gledaju tu korpu.

Twainow život dosegao je svoj "vrhunac sreće" 1885. godine, odnosno na 362. stranici ove knjige. Sa 50 godina, Twain je živeo u kući iz snova u Konektikatu, sa svojom ženom i tri ćerke, uživajući u književnom vrhuncu Avantura Haklberi Fina i poslovnom vrhuncu Grantove autobiografije.

I onda deo knjiga posvećen smrti traje još 671 stranicu, posvećenih poslednjoj trećini Twainovog sve nesrećnijeg života. Twainovo pisanje nikada nije dostiglo istu snagu i doslednost. Supruga i dve njegove ćerke su umrle. Njegov pogled na čovečanstvo se pogoršao. Osramotio je sebe pred modernim čitaocima — i mnogima tada — opsesivnim (ako ne i čistim) druženjem sa mladim devojkama koje je zvao "angelfish".

" Kada, na stranici 596, stigne do popularne Twainove rečenice "vesti o mojoj smrti su uveliko preuveličane", čitalac je gotovo razočaran. Još 437 stranica do kraja.

Naravno, Chernow ima obavezu da pokrije tugu koja je došla na kraju Twainovog života. To su proporcije koje iznenađuju. On posvećuje osam stranica zaboravljenom predavanju u Indiji, tri stranice više nego što je ranije posvetio Tom Sawyeru.

Možda, nakon uspeha dela Hamilton Lin-Manuel Mirande koji je bitno uticao na kulturu, za koji je ova biografija bila izvor i Chernow savetnik, autor sada ima pogled na drugi život svojih knjiga. Možda želi da nam ostavi američkog Kralja Lira: oca, ćerke i tragične mane.

Ili je možda Chernow, dva godine stariji od Twaina kada je umro, jednostavno odlučio da napiše knjigu koja je, na neki način, omaž svim njegovim knjigama. Twain je, dve nedelje pre smrti, napisao šalu o susretu sa svetim Petrom: "Možete tražiti njegov potpis — nema u tome ništa loše — ali pazite da ne izjavite da je to jedna od kazni za veličinu. On je to već čuo."

Ron Chernow je poznat po tome što je oživeo besmrtnost velikih Amerikanaca. Zna da smo to već čuli. Ovde, nakon što je pokrio Twainovu veličinu, hrabro je napisao knjigu o ograničenjima našeg tela i uma, zamkama naše reputacije, smrti onih koje volimo i sramotnoj čežnji za mladošću. Čini to bez revizionizma ili posebnog suda. Chernow jasno voli i poštuje Mark Twain: kako je Twain bio na pravoj strani većine važnih pitanja, braneći prava crnaca, Kineza i Jevreja, zalažući se za žensko pravo glasa i protiv američkog imperijalizma.

Ipak, Chernow je napisao biografiju koja se više bavi razočaranjem nego uspehom, više smrću nego moralom. Knjiga nudi korisne lekcije o tome šta ne raditi u poslovanju i pisanju. Ali više od toga, ona čini ono što sve velike biografije moraju učiniti: Podučiti nas kako da živimo. Mark Twain pruža model kako da odgovorimo na životne nezadovoljstva — sa izdržljivošću, posvećenošću onome što je ispravno i verovanjem da humor može biti najbolji lek za očaj.