Yoko Ono izlazi iz senke Johna Lennona izložbom u Londonu

Arhaično zvono fiksnog telefona i glas koji kaže: "Halo, ovde Yoko", prvo je što posetilac iskusi kada uđe na izložbu radova Yoko Ono Music of the Mind koju je organizovao londonski Tate Modern u saradnji sa Kunstsammlung Nordrhein-Westfalen iz Diseldorfa. Umetnica, iako više poznata po simbiotičkoj, ekscentričnoj i kreativnoj vezi sa slavnim suprugom Johnom Lennonom, pionirka je rane konceptualne i participativne umetnosti, filma i performansa, muzičarka i angažovani borac za svetski mir.

Yoko Ono potiče iz ugledne japanske porodice. Njen deda, inače potomak dugog niza samuraja, osnivač je Yasuda banke. Pohađala je elitne škole u Tokiju, a jedan od njenih školskih drugova bio je princ Akihito, sadašnji car Japana, tako da su je konekcije sa uticajnima i slavnima pratile još od detinjstva, kako je sama izjavila u intervjuu za Gentlewoman. Povezivana je sa Fluxus grupom, udruženjem avangardnih umetnika inspirisanim dadaizmom, koje je osnovao litvansko-američki umetnik George Maciunas početkom 1960-ih. On se divio njenom radu i entuzijastično ga promovisao, pruživši joj prvu samostalnu izložbu u svojoj AG galeriji u Njujorku 1961. godine.

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

Bloomberg Adria

Pogledaj galeriju

 

Obuhvatajući njen rad kroz više od sedam decenija, "Music of the Mind", najveća izložba njenih radova u Velikoj Britaniji ikada napravljena, slavi ključne trenutke u njenoj multidisciplinarnoj karijeri, od sredine 1950-ih do danas - uključujući godine provedene u Londonu gde je i upoznala Lennona 1966.

Predstavljeno je preko 200 radova, zapisa, gigantskih instalacija, koji svedoče o njenoj pionirskoj ulozi u različitim umetničkim pravcima i formama. Recimo, kada je performans u pitanju, "Cut Piece" iz 1964, gde su ljudi pozvani da joj odseku odeću dok ona mirno sedi na scenskom podijumu, prethodi performansu Marine Abramovich "Rhythm O" u kojem su prisutni pozvani da joj, koristeći alate naslagane na stolu, rade šta god požele, za čitavu deceniju. Isto tako i zabranjeni "Film No.4 (Bottoms)" iz 1966-67. koji je stvorila kao "peticiju za mir" i koji u beskonačnom ponavljanju prikazuje mušku (ne zna se čiju) zadnjicu.

Zatim, kada je o muzici reč, njeni eksperimenti datiraju mnogo pre Lennona. Naime, prethodno je bila udata za japanskog kompozitora Toshi Ichiyanagijea, koji je bio poznat u eksperimentalnoj umetničkoj zajednici u Tokiju, a posle studirao na Juilliardu, u SAD. Zbog veze sa njim, napustila je koledž i preselila se u Njujork 1957. godine, izdržavajući sebe kroz poslove sekretarice i časove tradicionalne japanske umetnosti u Japan Society. Preko njega, upoznala se sa radom Edgara Varèsea, Johna Cagea i Henryja Cowella i prvi put srela Johna Cagea tokom njegovog eksperimentalnog kursa kompozicije, što ju je inspirisalo da iznajmi prostor kako bi predstavila svoja dela zajedno s radom drugih avangardnih umetnika u Njujorku. Na kraju je pronašla jeftin loft u centru Menhetna na adresi 112 Chambers Street i koristila ga kao studio i životni prostor, takođe dozvoljavajući kompozitoru La Monte Youngu da tu organizuje koncerte. Zajednički su održavali seriju događaja od 1960. do juna 1961. godine, kojima su prisustvovali kreativci poput Marcela Duchampa i Peggy Guggenheim. Ono i Young tvrdili su da su bili glavni kuratori ovih događaja, pri čemu se Ono kasnije izjasnila da ju je Young gurnuo u senku, dozvoljavajući joj samo sporednu ulogu.

Bloomberg Adria

Na izložbi, glasovi i muzika su svuda, uključujući numere "Sisters O Sisters", "Woman Power" i "Rising", koje prikazuju njen angažman protiv nasilja nad ženama.

Ali osim njenog angažmana, ovo je veoma angažovana izložba i za same posetioce. Možda i previše angažovana da biste sa neophodnom pažnjom ispratili sve ostalo, a toga nije malo. Gotovo kroz celu izložbu posetioci su pozvani da učestvuju u aktivnim susretima sa njenim delima. Na instalaciji "Wish Trees for London", posetioci mogu okačiti lične želje za mir, zatim "Add Colour (Refugee Boat)" iz 2016. godine, koja se bave pitanjima izbegličkih kriza i raseljavanja, gde posetioci mogu upisati plavim markerom na belom brodu svoje misli i poruke, sve do participativne instalacije "My Mommy Is Beautiful", gde posetioci prilažu fotografije svojih majki i ostavljaju lične poruke.

"Painting to Shake Hands" podstiče posetioce da provuku ruke kroz poderano platno kako bi pozdravili stranca s druge strane, dok "White Chess Set" poziva dva učesnika da igraju partiju sa identičnim belim figurama, predstavljajući možda najelegantniju antiratnu metaforu u njenoj karijeri. Kada je reč o antiratnom aktivizimu, na izložbi su prikazani video-snimci njenih čuvenih "Bed-ins for Peace" sa Johnom Lennonom. Zidovi su obloženi različitim isečcima iz novina koji izveštavaju o negodovanju britanske javnosti, što je simboličan dodatak koji artikuliše njen autentičan umetnički izraz i predstavlja svojevrsni izlazak iz njegove senke.

Pre ove izložbe najveća izložba njenih radova koja je usmerena isključivo na njen rad desila se u njujorškoj MoMA 2015 godine. “Yoko Ono: One Woman Show, 1960 - 1971" istraživala je odlučujuću deceniju u njenom radu, okupljajući oko 125 njenih ranih objekata, radova na papiru, instalacija, performansa, audio-snimaka i filmova, zajedno s retko viđenim arhivskim materijalima. Iako londonska izložba nosi naziv inspirisan njenim inovativnim pristupom muzici, svedočanstvo je i provokacija da se posetioci zamisle nad važnim društvenim pitanjima koja i dalje, odnosno posebno sada, veoma rezonuju sa aktuelnim globalnim dešavanjima.

Sve u svemu, iako je Lennon veoma prisutan, sada, u 91. godini, halo, ovo je ipak Yoko.