Briljantna Barbie - iznenađujuće intelektualan film

Režiserka Greta Gerwig nas vodi na neobično putovanje u filmu "Barbie", gde se suzama posvećuje više prostora nego što biste očekivali. Film je protkan idejama smrtnosti i opštim bolom koji prati sudbinu ljudi, a posebno ako ste žena - u nesavršenom svetu.

U središtu istraživanja rediteljke je Margot Robbie kao Barbie, oživljena verzija čuvene lutke kompanije Mattel. Veoma rano u filmu Barbie ulazi u "Stvarni svet" kako bi rešila neočekivani napad apatije koji ju je obuzeo i preti da uništi njen utopijski svet. U tom pokušaju, Barbie prvi put doživljava tugu i počinje da plače. Počinje s jednom suzom, ali za nju je to stran osećaj i ujedno očaravajući trenutak ranjivosti na filmskom platnu.

Dok sam pratila film, nisam mogla da i sama ne pustim pokoju suzu iniciranu pričom koja se kretala između tugaljivog i ludog, ponekad postižući oboje istovremeno. U pojedinim sekvencama je Gerwig donekle posustala balansirajući na metaforičkoj žici koju je postavila pred sebe, ali nered je gotovo ugrađen u samu ideju Barbike, koja u osnovi govori o tome koliko je teško biti svima sve.

Barbie očigledno nije namenjena najmlađoj deci, onoj koju Mattel verovatno smatra svojom ciljnom grupom. Možda će mala deca biti očarana svetlim bojama i fantastičnim kostimima, ali ovaj spektakl s ocenom PG-13 predstvalja intelektualni izazov koji je verovatno ciljano usmeren ka milenijalcima poput same Gerwig, koji se suočavaju sa sopstvenim odnosom prema ovoj lutki i njenom neobičnom mestu u američkoj potrošačkoj svesti.

Da, Barbie je film koji je proizvela kompanija igračaka, ali je film ambivalentan i na momente neugodan prema Mattelu, koji se u nekim trenucima predstavlja kao negativac u priči, tako da nije jasno koliko je film zapravo svrsishodna reklama za samu kompaniju. Dublje razmatranje te kognitivne disonance može izazvati egzistencijalnu krizu sličnu onoj koju Barbie doživljava na platnu. Možda je to i krajnji cilj Gerwigove, zajedno sa debatama o stavu filma o feminizmu i patrijarhatu koje će sigurno biti još žešće.

Gerwig, koja je zajedno sa partnerom Noah Baumbachom napisala scenario, brzo postavlja pravila Barbielanda. Kako to objašnjava naratorka Helen Mirren, Barbie živi u paralelnom svetu pored našeg, gde su svi problemi feminizma rešeni jer Barbika može biti sve: doktorka, astronautkinja, sirena, predsednica. Barbike žive neometenim životom u svom društvu koje vodi Barbika, gde je svaki dan savršen i svaka noć je devojačko veče. Kenovi, s druge strane, žude za pogledom Barbike kako bi se osećali ispunjenim. Jedan Ken posebno (Ryan Gosling) očajnički želi ljubav svoje Barbike (Robbie), koja je uglavnom nezainteresovana za njega.

Međutim, tada Barbika - koja sebe naziva "Stereotipična Barbika" - počinje da razmišlja o smrti. Njena stopala, uvek na prstima, postaju ravna. Pojavljuje se malo celulita na njenoj koži. Druge Barbike je šalju "Čudnoj Barbiki" (Kate McKinnon), vrsti proročice, čije je lice namazano markerom, a kosa odsečena. "Čudna Barbika" objašnjava da su ova osećanja prouzrokovana dečjim u Barbiki, što je prouzrokovalo raskol između Barbielanda i stvarnog sveta. Da bi to popravila, Barbika mora da se upusti u naš svemir. Ken joj se pridružuje, kao svaki preterano uzbuđeni kućni ljubimac.

Kada Barbika i Ken stignu u ove nepoznate teritorije, odmah doživljavaju kontradiktorna iskustva. Barbika, dok vozi rolere po Santa Moniki, prvi put oseća poglede ispunjene požudom, dok Ken odjednom razume kako je živeti u patrijarhatu - radošću koju na kraju prenosi u Barbieland. (Nakon putovanja u stvarni svet, oni se na kraju vraćaju u svoj - sa pomešanim utiscima.) U međuvremenu, Barbika, u misiji da reši svoju muku, završava u društvu tužne tinejdžerke (Ariana Greenblatt) i njene majke koja voli Barbiku (America Ferrera). One moraju da izbegnu zarobljavanje od strane g. Mattela (Will Ferrell) i njegovog naglašeno muškog poslovnog odbora, što je okruženje koje bitno zbunjuje Barbiku.

Scenario Gerwig i Baumbacha zahteva da zanemarite logiku i ne mislite o tome kako ove lutke veličine ljudi mogu skakutati po Los Anđelesu bez ikakvog znanja o tome kako stvari zapravo funkcionišu, dok se istovremeno duboko zanimate za Barbikinu borbu suočavanja sa novim stadijumom svesti. I gotovo neverovatno, to funkcioniše.

Na kraju, Barbika je prisiljena da se suoči s okrutnošću i nejednakošću savremenog društva, dok se istovremeno bori protiv tog uticaja kod kuće, gde Ken prenosi svoja novostečena saznanja na ostale Kenove. Istovremeno, ona mora da iznova otkrije ko je, šta predstavlja i, što je najvažnije, šta zaista želi od života, od drugih i od sebe.

Ima trenutaka koji deluju rastegnuto. U tom smislu, Kenova produžena muziča numera, s nijansama Busby Berkeleyja, Agnes de Millea i NSYNC-ja, smešna je do delirijuma i vizuelno spektakularna: traje predugo, iako je jasno da Gosling iskorišćava deo svog dečačkog nastupa iz Mickey Mouse Cluba. Gosling koji je zaista zabavan u portretisanju Kena kao nesigurnog frajera nastaviće da bude glavna meta za memove - ali Barbie blista zahvaljujući nijansiranoj izvedbi Robbie.

Lako je naglasiti kampovske aspekte uloge, ali Robbie se suočava s Barbie s ozbiljnošću i širom otvorenih očiju. Scene u kojima glumi s drugim ženama koje nisu Barbike - posebno Ferrera i Rhea Perlman (koja igra lik koji neću otkriti) - imaju blagi, emotivni osećaj koji je Gerwig unela u svoj debitantski film "Lady Bird" i svoju adaptaciju "Little Women".

Zabava koju Gerwig ostvaruje sa svojim materijalom je neosporna, od produženih muzičkih sekvenci do pozadina u stilu zlatnog doba Holivuda, pa sve do Barbikinih trivija koje neprestano naglašava. (Da li ste znali da Barbie ima psa koji obavlja nuždu? Da je postojala i njena mlađa sestra Skipper - kojoj su rasle grudi?)

Ipak, suština Barbike je u tim suzama koje Robbie maestralno iznosi. Iako glumi lutku, njene suze deluju stvarno. Možda ćete i vi pustiti poneku.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar