Homerovo pitanje staro 2.500 godina: da li biste pre izabrali rat ili avanturu?

Ilijada ili Odiseja? To je jedno od najstarijih pitanja književnosti, i pitanje sa velikim ulogom. Dva epa o Trojanskom ratu i njegovim posledicama, za koja se dugo verovalo da ih je sastavio slepi pesnik po imenu Homer, predstavljaju dva noseća stuba na kojima počiva klasična polovina zapadne kulturne tradicije. (Drugu polovinu čini Biblija. Prvi, ep o ratu, govori o borbama nekolicine grčkih i trojanskih ratnika dok se suočavaju sa sopstvenom smrtnošću u svetu u kojem je nasilje prirodni proizvod herojskog traganja za slavom.

Drugi je posleratna priča: dovitljivi Grk Odisej pokušava da se vrati kući tokom punih deset godina, prolazeći kroz mnoštvo ponekad zastrašujućih, a ponekad zavodljivih izazova, što predstavlja radnju koja čitaoce tera da se suoče sa večnim nadmetanjem između privlačnosti avanture i čežnje za domom.

O Homerovom životu gotovo ništa pouzdano ne znamo. Antički izvori ga opisuju kao slepog pesnika koji je živeo oko 8. veka pre nove ere, verovatno na području Jonije, grčkih naseobina na obali Male Azije. Međutim, savremeni istoričari i klasični filolozi uglavnom navode da Homer možda nije bio istorijska ličnost, već ime pod kojim je objedinjena viševekovna usmena epska tradicija | Depositphotos

Oba ova ogromna dela nude celovitu sliku ljudskog iskustva, od tragedije do komedije.

Gotovo sva grčka književnost, a samim tim i veliki deo naše književnosti od tada, potiče iz Homerovih epova. Njihove priče i likovi bili su izvor materijala, mnogi su preoblikovali, prilagođavali i komentarisali - od lirskih pesnika, preko tragičara, do filozofa.

I Rimljani takođe: Vergilijeva Eneida, koja je uzela sporedni lik iz Ilijade i pretvorila ga u junaka epa koji se poigrava i sa Ilijadom i sa Odisejom, bila je najvažnija epska pesma evropske kulture sve do 19. veka, nadahnjujući mnoštvo drugih pesnika i pisaca.

Zaista se nije moglo pobeći od Homerovih epova, čak i da ste pokušali. Ali da li je jedna ozbiljnija od druge? Koja vam se više dopada i zašto?

Ta pitanja su mnogim ljudima mnogo značila, ne samo zato što su važna sama po sebi, već i zato što volimo da verujemo da naši izbori otkrivaju nešto o tome ko smo mi. 

 

Rat vs. avantura

Iako su današnji naučnici uvereni da su se epovi oblikovali tokom mnogih generacija, većina ljudi u antičko doba verovala je da je Homer zaista postojao i da je Ilijada bila plod njegove strastvene, mladalačke prirode, dok je Odiseja nastala u njegovim mudrim poznim godinama. Tako se već u antici učvrstilo shvatanje da su ove dve pesme veoma različite i da, samim tim, privlače sasvim različite ukuse čitalaca. Kako su milenijumi prolazili, čitaoci i kritičari uočavali su i druge ključne razlike. Početkom 18. veka veliki britanski klasični učenjak Richard Bentley izjavio je da je "Ilijadu Homer napisao za muškarce, a Odiseju za drugi pol". Bentley je reagovao na osobinu druge pesme koju su čitaoci odavno prepoznavali: njeno izuzetno bogatstvo snažnih i upečatljivih ženskih likova. (S obzirom na njenu temu, Ilijada je, nasuprot tome, neizbežno prepuna ratničkog, muškog naboja.)

Ali iza Bentleyjeve opaske, obojene određenim patrijarhalnim predrasudama, krije se i druga razlika koju neki i danas vide između ova dva dela: da je ratni ep "ozbiljan", dok je njegov nastavak samo "zabavan".

Svakako, Ilijada je zbog svog sumornog suočavanja sa smrću oduvek privlačila one koji sebe vole da vide kao ozbiljne ljude. Za mnoge pripadnike takozvane "Najveće generacije", odgajane najpre kroz iskustvo Velike depresije, a zatim i Drugog svetskog rata, Ilijada je govorila posebnom snagom.

Za one koji su iskusili rat, Ilijada nosi naročitu težinu | Depositphotos

 

Statua Ahila koji umire nakon uboda strele u petu. Izraz "Ahilova peta" označava nečiju glavnu slabost, slabu tačku ili skriveni nedostatak koji može dovesti do propasti. Metafora potiče iz grčke mitologije, prema kojoj je majka Tetida uronila Ahila u reku Stiks kako bi ga učinila neranjivim, odnosno besmrtnim, ali je njegovo telo ostalo ranjivo na peti za koju ga je držala. | Depositphotos

Upravo su Ilijada i Trojanski rat obezbedili zaplete za većinu grčkih tragedija: velika trilogija Orestija, tetralogija koju je napisao Eshil, sa svojim potresnim sećanjima na ljudsku žrtvu koja je omogućila grčki pohod na Troju; Sofokleov Ajant,  koji govori o poniženju i samoubistvu najvećeg junaka posle Ahila; čitav niz drama od Euripida, među kojima se posebno ističu Trojanke, sa svojim potresnim prikazom posledica razaranja velikog grada.

Ali Odiseja gotovo da nije ostavila trag na grčkom pozorištu. Kada se Odisej pojavi, on je poput savremenog negativca, a šarmantna lukavost epskog junaka pretvorena je u podlu prevrtljivost. Jedina drama koju imamo, a koja je direktno nadahnuta njegovom pričom o povratku kući, jeste Euripidov Kiklop, takozvana satirska igra - žanr kratkih komičnih dela izvođenih nakon što su tragedije bile predstavljene.

Zato je još zanimljivije što je upravo Odiseja, a ne Ilijada, privukla moderne adaptatore. Za njih su mnogobrojne šarolike avanture epa i njegove teme povratka kući i porodičnog ponovnog okupljanja bile neodoljive.

Filmske verzije obuhvatile su čitav spektar: od holivudskog spektakla iz 1954. godine, u kojem razdragano razgolićeni Kirk Douglas vodi borbu protiv čudovišta, preko duhovite adaptacije braće Coen iz vremena Velike depresije, O Brother, Where Art Thou?, pa sve do ozbiljnog, ogoljenog filma iz 2024. godine, The Return, sa Ralphom Fiennesom u ulozi traumatizovanog Odiseja. I, za koji dan stiže blokbaster Christophera Nolana vredan 250 miliona dolara, snimljen u potpunosti u IMAX formatu, koji je već rasprodao bioskopske ulaznice širom sveta.

 

 

 

Odnosi i identitet

Pa ipak, oni koji preziru Odiseju kao "običnu" avanturističku priču čitaju je površno. Iako su likovi koje Odisej susreće tokom svojih putovanja svakako nezaboravni: Kiklop, Lotofazi, Kalipso, Kirka, Sirene, Scila i Haribda i ostala ekipa, samo četiri od 24 dela pesme, odnosno "knjige",  posvećena su pripovedanju o tim susretima dok on pokušava da pronađe put kući. U svojoj Poetici, Aristotel gotovo i ne posvećuje pažnju tim avanturama, koje usputno naziva "putovanjem uzburkanim olujama". Za filozofa je ono što je zaista bilo zanimljivo bila "situacija kod kuće": Odisejevo kraljevstvo, njegova žena, njegov mladi sin - šta se sa njima dogodilo tokom njegovog dugog odsustva i kako bi mogao da im se vrati i ponovo zadobije svoj identitet kralja, muža i oca.

U samom središtu epa nalazi se priča o ljudima i njihovim odnosima. Što se tiče avantura, njihova uloga nikako nije samo u tome da zabave čitaoca. Dok se junak približava porodici i domovini, koji su, koliko on zna, možda postali potpuno neprepoznatljivi tokom dvadeset godina otkako ih je napustio, on susreće čitav spektar ljudi i civilizacija, kultura i običaja.

Susret Penelope i Odiseja nakon dvadeset godina | Depositphotos

Neki od njih deluju kao oličenje varvarstva (Kiklop), dok su drugi naizgled podjednako civilizovani kao i sami Grci (Faičani - narod veštih moreplovaca koji uživa u muzici, plesu i atletici i koji će na kraju vratiti Odiseja kući). Neki su božanska bića, poput boginje Kalipso, koja se zaljubljuje u Odiseja i nudi mu besmrtnost pod uslovom da ostane sa njom; na kraju neki su ljudi, a neki su jednostavno čudovišta. Kroz susrete sa tom zapanjujućom lepezom i raznolikošću likova, Odisej postepeno dolazi do spoznaje ko je zapravo i kakvo je mesto jedino pravo za njega. Njegovo odbijanje Kalipsine ponude u korist povratka ostareloj Penelopi nije samo veličanstveno svedočanstvo o njegovom braku - još jednoj velikoj temi epa - već i dirljivo priznanje da shvata kako je, uprkos svojim herojskim dostignućima, na kraju ipak običan smrtnik. Ako su avanture sredstvo kroz koje Odisej (i publika) promišljaju ljudski identitet, ep nastavlja da istražuje njegove misterije i složenosti na sofisticirane načine. Odisej je majstor prerušavanja i vrhunski pripovedač izmišljotina, dve sposobnosti koje mu spasavaju život u teškim situacijama, a ipak ga čine veoma nepouzdanim pripovedačem. (Te četiri knjige njegovih avantura pripoveda on sam, a ne pesnik: kako uopšte znamo da su istinite?)

Statua Odiseja na ostrvu Itaka na Jonskom moru, između Kefalonije i kopnenog dela Grčke. Danas ima svega nekoliko hiljada stanovnika. Da li je to ina ista Itaka iz epskog dela, pitanje je koje se proučava vekovima. Većina istoričara i arheologa smatra da je to upravo ovo ostrvo, ali ima i drugih teorija koje Homerovu Itaku smeštaju na druga mesta u Jonskom arhipelagu | Depositphotos

 

Zaista, upravo te njegove sposobnosti otežavaju njegov povratak isto koliko mu i pomažu da ga realizuje. U vrhuncu susreta sa svojim ostarelim ocem, junak - koji više nema nikakav razlog da krije svoj identitet - ne može da se uzdrži od toga da izgovori još jednu svoju laž. Predstavlja se kao veliki gospodar iz daleke zemlje koji je nekada poznavao Odiseja. Kao da je žrtva neke vrste posttraumatskog poremećaja, zarobljen u obrascima ponašanja koji više ne služe njegovim ciljevima. Ep istražuje pitanje identiteta i na druge intrigantne načine. U uvodnim stihovima, odnosno u prologu, gde pesnik obično imenuje svoj predmet i temu - junak nije imenovan, već se umesto toga naziva samo "jedan čovek". Ovo neobično i upečatljivo izbegavanje naglašava važno pitanje: kako znamo ko je neko? Po njegovom imenu? Po njegovim delima? Tokom čitavog dela od 12.000 stihova, i pripovedač i mnogi njegovi likovi izbegavaju da koriste Odisejevo ime, iako su imena prvi identifikator koji svi dobijamo u životu.

Matt Damon je filmski Odisej u novom filmskom ostvarenju čija se premijera očekuje 16. jula | Depositphotos

Njegova žena i dete često se vraćaju na zamenicu ekeinos - "taj čovek" - umesto da ga imenuju. U jednoj od najpoznatijih scena epa, Odisej kaže Kiklopu da se zove "niko", outis. Nakon što Odisej i njegovi ljudi oslepe Kiklopa, drugi divovi dolaze do njegove pećine da mu pomognu; ali kada on povikne da ga je "niko povredio", oni pretpostavljaju da je dobro i vraćaju se svojim kućama. Suptilna igra rečima sa "niko" jeste u tome što je to istovremeno i laž - očigledno, to nije njegovo pravo ime - ali, na dubljem nivou, to je takođe istina. Posle dve decenije bez ikakvih vesti o njemu, većina ljudi, uključujući Odisejevu ženu i sina, veruje da je mrtav. Zaista, on je neka vrsta "nikoga": izgubljen na moru, bespomoćno podređen hirovima prirode i volji domaćina kojeg sretne, lišen bogatstva koje je doneo iz Troje i sveden na siromaštvo.

U potresnom odlomku u 19. knjizi, ožiljak na njegovoj nozi koji primećuje stari sluga palate pokreće ne samo veliku scenu prepoznavanja već i povratak u prošlost, do trenutka kada mu je deda dao ime, koje je povezano sa grčkom rečju za "bol" ili "patnju".

Anne Hathaway glumi Penelopu, koja godinama nadmudruje prosce dok čeka Odisejev povratak. Danju je tkala, a noću parala platno da bi odložila udaju za prosce dok čeka muža. Danas izraz "Penelopin rad" označava beskrajan, mukotrpan posao koji se stalno radi ispočetka i nikada ne završava | Depositphotos

Njegov identitet je, na kraju, mnogostruk: kralj i prosjak, junak i "niko", bezbedno vraćen kući, ali i čovek koji je doslovno definisan sopstvenim stradanjem. S obzirom na mnogobrojne suptilne narativne i tematske složenosti, nije čudo što je Odiseja, za razliku od Ilijade, proizvela toliko različitih žanrova i toliko književnih odjeka. Možda zato što govori o lutalici, izgubljenoj duši, i doslovno i preneseno, deluje neobično savremeno.

Njena radnja sadrži začetke naučne fantastike i fantastične književnosti, pikarskog romana (tip romana o probisvetu/lutalici) i romantične komedije. Pokazala se, takođe, kao naizgled neiscrpan izvor materijala za druge pisce: od Dantea do Jamesa Joycea, od Dereka Walcotta (Omeros) do, sasvim očekivano, mnogih spisateljica, kao što su Madeline Miller (Circe) i Margaret Atwood (The Penelopiad), koje su nezaboravne ženske likove iz epa postavile u središte svojih pripovedanja. Oba epa su, na kraju, podjednako kompleksna, podjednako sofisticirana i podjednako duboka.

Ako neki ljudi više vole jedno delo u odnosu na drugo, to je samo odraz različitih temperamenta tih čitalaca, a ne komentar o kvalitetu bilo kog od ova dva dela. Neminovno težimo ka jednom ili drugom - čak su i većina klasičnih filologa, priznali to ili ne, ili "ljudi Ilijade" ili "ljudi Odiseje". Dobra vest je: ne morate da birate.

(Daniel Mendelsohn je urednik New York Review of Books)