Alan Greenspan – moćni ekonomista koji je imao svet u rukama i pustio ga da se sruši

Postoje ljudi za koje se čini da ne oblikuju samo događaje, već i način na koji ceo svet razmišlja o njima. Alan Greenspan je bio upravo takva figura: čovek čije su reči, ono neizgovoreno pa i izrazi lica, osluškivani i pomno analizirani. Njegova smrt u 100. godini otvorila je pitanja o ekonomisti koji je skoro dve decenije, od 1987. do 2006, vodio američke Federalne rezerve. Iako je njegov uticaj na svetsku ekonomiju inspirisao brojna dela, ovaj trenutak je dobar povod da se pročita The Man Who Knew (Čovek koji je znao) britanskog novinara i publiciste Sebastiana Mallabyja.

Bloomberg

Biografija koja je dostupna online pokušava da uhvati gotovo mitsku poziciju "Maestra" američke ekonomije, ali i da pokaže koliko je ona bila ljudska i utemeljena u ličnom putu i ranom formativnom periodu. Mallaby gradi ovu priču kroz višegodišnje istraživanje: razgovore sa saradnicima, rivalima i arhivsku građu. Rezultat je slojevita, precizna i na nekim mestima neugodna biografija koja svog junaka ne idealizuje, već ga razlaže do kontradikcija.

Alan Greenspan je rođen 1926. godine u Njujorku, u jevrejskoj porodici rumunskih i mađarskih emigranata iz carske Rusije, koja se rano raspala. Otac Herbert ih je napustio dok je bio dete, a Alan je ostao centralna tačka emocionalnog sveta njegove majke, Rose Goldsmith. U toj dinamici, Mallaby vidi i dublji psihološki obrazac koji se provlači kroz čitav njegov život.

Autor se poziva i na tezu Sigmunda Freuda da "čovek koji je bio nesporni miljenik majke zadržava doživotni osećaj pobednika, samopouzdanje koje kasnije generiše i uspeh u realnosti". U Greenspanovom slučaju, ta rana pozicija apsolutnog fokusa i podrške, prema Mallabyju, oblikovala je njegovu kasniju sigurnost u svoje procene.

Studirao je muziku na Juilliard School, svirao klarinet i nastupao u džez bendu Woody Hermana, pre nego što je upisao New York University, gde je do 1950. stekao osnovne i master studije iz ekonomije. Doktorat je završio u 51. godini života.

Greenspanova druga supruga sa kojom je bio u braku više od četiri decenije, poznata glavna dopisnica NBC News za spoljne poslove i bivša voditeljka MSNBC-a - Andrea Mitchell, saopštila je 22. juna da je preminuo od posledica Parkinsonove bolesti | Bloomberg

Psihološka pozadina na kojoj autor knjige inisistira dobija zanimljivu kontradikciju u njegovom kasnijem životu: povučen, disciplinovan i analitičan, a istovremeno deo intelektualnih i političkih elita Njujorka i Vašingtona. 

Ideološki radikalan u mladosti - pristalica slobodnog tržišta i zlatnog standarda, a kasnije pragmatičan regulator koji upravlja jednim od najkompleksnijih ekonomskih sistema na svetu.

Posebno mesto u njegovom ranom životu zauzima i njegov blizak odnos sa Ayn Rand, filozofkinjom - predstavnicom objektivizma, filozofskog pravca koji insistira na racionalnom individualizmu, radikalnom kapitalizmu i minimalnoj ulozi države. Greenspan ju je upoznao u dvadesetim godinama, preko tadašnje supruge Joan Mitchell. Rand ga je ubrzo uvela u svoj "Collective" - zatvoreni krug intelektualaca koji su se u njenom stanu na Menhetnu redovno okupljali da raspravljaju o politici i idejama. Upravo tu dobio je i nadimak "Pogrebnik", zbog skromnih tamnih odela koje je nosio i ozbiljne, svedene pojave.

U tom okruženju oblikovan je njegov rani ekonomski pogled: duboko nepoverenje u državnu regulaciju i gotovo ideološka vera u samoregulaciju tržišta. Pisao je za Randin časopis The Objectivist, uključujući uticajan esej o zlatnom standardu. Rand je, kasnije će sam reći u svojoj knjizi The Age of Turbulence iz 2007. godine, postala "stabilizujuća sila" u njegovom životu - dugogodišnja partnerka po intelektu i idealima sa kojom je delio veru u racionalnost i matematičku disciplinu ekonomije.

Najveća ironija njegove karijere, koju Mallaby naglašava, jeste upravo u tome što je čovek koji je smatrao da centralne banke ne bi trebalo da postoje na kraju postao najmoćniji centralni bankar u modernoj istoriji. Ulaskom u institucije morao je da napusti rigidni ideološki okvir iz mladosti i prihvati pragmatizam vlasti.

Predsednik Nixon je otvorio Greenspanu put ka ulasku u državnu službu. Greenspan je imao zadrške prema nekim Nixonovim politikama, poput kontrole cena i plata uvedene 1971. godine. Čak je rekao Nixonovom šefu kabineta, Alu Haigu, da bi napustio funkciju ako predsednik ode predaleko u tom smeru, ali do toga nine došlo jer je Nixon ubfrzo podneo ostavku | Depositphotos

 

Stoga, ovo nije samo biografija, već i istorija modernih finansija ispričana kroz njegovu karijeru. Bio je toliko uticajan da su ga i predsednici: od Nixona i Forda, preko Cartera i Reagana do Busha i Clintona i investitori uvažavali kao savetnika, svojevrsnog tihog deus ex machina američke ekonomije.

Monetarna filozofija "nepogrešivog arhitekte" i kriza 2008.

Mallaby detaljno prati i njegovu monetarnu filozofiju: veru u niske kamatne stope kao univerzalni alat stabilizacije i uverenje da tržišta treba da se sama regulišu. Ta kombinacija decenijama je izgledala kao formula uspeha, ali ne i tokom krize 2007. i 2008. godine, koja će postati najbolnija tačka njegove karijere i predmet ozbiljnih kritika.

Za vreme predsednika Geralda Forda Greenspan je obavljao funkciju predsednika Saveta ekonomskih savetnika SAD (1974-77) | Depositphotos

Mallaby i u ovom kontekstu prikazuje Greenspana kao čoveka rastrzanog između dve logike. Verovao je da može da kontroliše inflaciju uz pomoć monetarne politike, ali je istovremeno smatrao da je nadzor nad bankama suštinski ograničen - i politički i tehnički, jer regulatori ne mogu uvek da "nadgledaju eksperte".

Tokom karijere, kao "čovek koji je znao" intervenisao je u više kriza i gasio požare u finansijskom sistemu, uključujući dot.com balon 2000. koji je prepoznao, ali nije pokušao da zaustavi. Njegova logika bila je da tržište treba da se koriguje samo, čak i ako to znači bolniji pad kasnije. Isti pristup primenio je i na tržište nekretnina, što će se u krizi 2007–2008 pokazati kao njegova najspornija odluka. Mallaby taj paradoks razlaže kroz nekoliko faktora.

Prvo, politički pritisak i želja za održavanjem stabilnosti i sopstvenog autoriteta. Greenspan je, prema autoru, bio svestan da bi agresivno podizanje kamata ili direktno kočenje kreditne ekspanzije moglo da izazove politički i tržišni šok. U takvom okruženju, čak i centralni bankar postaje talac sopstvene reputacije, smatra autor.

 

Greenspan nije direktno izazvao krizu, ali je njegov pristup pojačao rizik u sistemu. Brzim snižavanjem kamata i intervencijama posle kriza stvorio je očekivanje da će Fed uvek "spasiti tržište" (tzv. "Greenspan put). To je ohrabrilo banke i investitore da preuzimaju veće rizike i podstaklo rast balona, posebno na tržištu nekretnina koji je puako 2007-2008 | Depositphotos

Drugo, njegova tzv. "teorija čišćenja nereda": uverenje da je nemoguće pouzdano prepoznati finansijski balon pre nego što pukne, i da je bolje pustiti tržište da raste, a zatim intervenisati kada dođe do kolapsa. Problem je bio što je 2008. sistem postao prevelik da bi se "očistio" nakon pucanja.

Treće, ideološka slepa tačka koja inače može da bude čest saputnik ljudi na visokim pozicijama: iako je napustio  radikalizam iz rane mladosti i "Kolektiva" sa Menhetna, Greenspan je zadržao duboko uverenje da su velike finansijske institucije racionalne i samodisciplinovane, vođene sopstvenim interesom ka stabilnosti. Ta pretpostavka pokazala se opasno krhkom u trenutku kada je sistem postao previše kompleksan da bi se sam korigovao.

Četvrto, fragmentiran i politički ograničen regulatorni sistem SAD. Čak i da je želeo strožiju kontrolu, Greenspan se suočavao sa mrežom agencija, lobija i političkih interesa koji su gurali ka daljoj deregulaciji. Autor navodi kako Greenspan "kalibrira" svoje stavove kako bi postao prihvatljiv i  republikancima i demokratama, iako opisuje i njegove sukobe sa političarima, uključujući predsednike Cartera, Reagana i Clintona, njihovima administracijama i savetnicima.

Ukratko, Mallaby navodi na zaključak da Greenspan, "kao najpametniji čovek u prostoriji", svakako nije pogrešio zbog nedostatka znanja, već zbog "kombinacije političkog oportunizma, institucionalnih ograničenja i preterane vere u racionalnost tržišta".

Ali, Mallaby ne nudi presudu, već nelagodu. Jer pitanje koje ostaje nije samo šta je Greenspan uradio (ili, nije uradio) već da li su "ljudi koji znaju" ikada zaista oni koji imaju kontrolu, ili su samo najvidljiviji sloj sistema koji niko u potpunosti ne razume.

Mogući odgovor i dalje lebdi u njegovom čuvenom namerno nejasnom načinu govora nalik mrmljanju koji je imao i naziv "Greenspeak" ili "Fedspeak" -  simbol jedne ere u kojoj su nejasnoće često služile kao alat moći.