Sa superjahtama duž luke i strogim pravilima oblačenja za gala projekcije, Filmski festival u Kanu tradicionalno je sinonim za glamur, a decenijama je Holivud bio njegov najblještaviji stanar. Ove godine nijedan veliki holivudski studio nije doveo veliku premijeru u Kan. To se nije dogodilo još od 2017. godine, kada su festival obeležile tenzije zbog prisustva Netflixa i pojačane mere bezbednosti nakon terorističkih napada.
Ovog puta odsustvo studija verovatno odražava dublju promenu. Promenili su svoj odnos prema onome što su filmski festivali oduvek nudili: nezavisni kulturni legitimitet. To nije važno samo kao promena marketinške strategije, već i kao pokazatelj smanjene uloge ljudi koji oblikuju ukus publike u proceni studijskih filmova.
Holivud sve više umanjuje značaj kritičara i festivalske publike, favorizujući strogo kontrolisane projekcije za influensere i događaje za fanove osmišljene da kreiraju početni talas entuzijazma pre nego što se pojave stvarne kritike. Cilj je rano proizvesti konsenzus kako bi neslaganje ostalo bez većeg uticaja. Kan, sa svojim nepredvidivim žirijima i reakcijama publike, više se ne uklapa u taj model.
Luka u Kanu, Francuska | Depositphotos
Studiji nisu oduvek tako razmišljali. Tokom većeg dela istorije Holivuda, međunarodni festivalski krug: Kan, Venecija, Berlin, Toronto, pomagao je da se film transformiše iz komercijalnog proizvoda u događaj. Premijere, reakcije kritike i pozicioniranje za nagrade određivali su kulturni status filma. Studiji su redovno slali svoja najambicioznija ostvarenja na te festivale. Filmovi poput "Moulin Rouge", "E.T. Vanzemaljac" i "Pobesneli Maks: Autoput besa" premijerno su prikazani u Kanu upravo zato što je kritička potvrda vredela rizika, troškova i izloženosti.
Ono što se promenilo nisu sami festivali, već računica. Studiji su postali oprezni prema premijerama velikih filmova u prostorima gde reakcije kritike mogu poremetiti pažljivo isplanirano lansiranje.
Kako su društvene mreže postale sveprisutne, prve reakcije više ne ostaju ograničene na stručne časopise i novine. One se trenutno šire, i to algoritamski, kroz objave na X-u, TikToku i Letterboxd recenzijama koje definišu reputaciju filma pre nego što se on uopšte pojavi na tržištu. Loš početni hajp može biti teško prevazići, što je pokazao mlak prijem filma "Indijana Džons i artefakt sudbine" u Kanu 2023. godine. Zaključak do kojeg su studiji očigledno došli jeste da glamurozna premijera više ne donosi dovoljno koristi da bi nadmašila rizik od mlake ili negativne reakcije publike i interneta.
Strategija oslanjanja na influensere logičan je nastavak takvog razmišljanja. Dok se od kritičara očekuje da film procene prema njegovim sopstvenim kvalitetima, ličnosti sa društvenih mreža nagrađene su za održavanje angažovanja publike oko sadržaja.
Studiji su prihvatili tu razliku, pozivajući kreatore sadržaja na rane projekcije pre kritičara. Lionsgate, najuspešniji mini-major filmski studio u Americi, otišao je korak dalje sa spin-offom John Wick franšize, Ballerina, tako što je u početku tempirao embargo na reakcije kako bi podstakao „entuzijazam bez spojlera“ u prvom talasu javnih reakcija. Kako je jedan marketinški direktor koji je radio na kampanjama velikih filmova rekao za The Wrap 2024. godine: "Influenseri su samo drugo ime za fanove. A ako fanovima ne date osećaj vlasništva i mogućnost da prvi formiraju stav, teško je upravljati brendom."
Ono što se gubi u toj promeni nije samo prestiž filmskih festivala, već i jedinstveni uslovi koji filmovima daju kulturnu težinu. Kritičari i festivalska publika ne prisustvuju samo projekcijama; oni su čuvari prostora za neslaganje, iznenađenje i otkrivanje pre nego što studijska kampanja oblikuje razgovor.
Njihova zamena glasovima koji su strukturno podstaknuti ka entuzijazmu možda jeste sigurnija za studije u ekonomiji pažnje koja nagrađuje brzinu i rani zamah, ali to uprošćava način na koji se filmovi doživljavaju, posebno u trenutku kada mediji smanjuju broj zaposlenih kritičara. U tom procesu sama kritika rizikuje da bude zamenjena pristupom koji je gotovo nerazdvojiv od PR-a.
Dublji problem je što studiji mešaju eho-komoru sa stvarnim signalom tržišta. Kada je recepcija režirana umesto organska, ona meri koliko je uspešno kontrolisan javni diskurs, a ne da li će film zadržati publiku i nakon prvog vikenda prikazivanja. Takav način razmišljanja ubrzao je trend u kojem su drame srednjeg budžeta, to jest, filmovi koji su istorijski profitirali od festivalske potvrde - gotovo nestale iz studijskog sistema. Ono što je ostalo jesu franšize i nastavci zasnovani na poznatim IP-jevima, čiji je uspeh praktično unapred prodat, dok se reakcije publike pažljivo režiraju umesto da nastanu spontano.
Filmski festivali podsećaju da postoji bolji način za lansiranje filma - onaj koji podrazumeva poverenje i u kritičare i u publiku da film dožive bez zaštitnih ograda. U tom kontekstu, odsustvo Holivuda iz Kana signal je koji vredi pažljivo protumačiti. Studiji su postali sve neskloniji riziku, a činjenica da nezavisni kritički sentiment spada u tu kategoriju govori nešto neprijatno o tome gde je industrija danas.
Filmska umetnost oduvek je zahtevala određeni nivo neizvesnosti - onu vrstu ambicije koja je originalnim filmovima omogućavala da ostave trag na festivalima poput Kana. Čini se da je Holivudu sve manje prijatno sa takvom vrstom rizika, čak i kada to ide na štetu publike.
.webp){kind=icon}
