Šta nam je geopolitički jasno nakon 2025. godine

Ako jedan termin opisuje 2025. godinu, to je svakako geopolitička neizvesnost. A ako bi neko pokušao da ilustruje tu geopolitičku neizvesnost, na toj ilustraciji sasvim sigurno bi bio predsednik SAD Donald Trump. Njegov nepredvidljivi politički stil činio je da spoljnopolitički komentatori, geopolitički analitičari i izveštači u 2025. godini rade prekovremeno, dok su Trumpovi potezi bezmalo svakodnevno bili na naslovnicama svetske štampe.

Uprkos svakodnevnim neočekivanim vestima i novim svetskim neizvesnostima, u 2025. godini zapravo je postalo sasvim izvesno to da svet uveliko živi u eri Drugog hladnog rata i ekonomskog i bezbednosnog račvanja sveta na dva dela - američki i kinesko-ruski.

Ono što nam je ove godine postalo jasno jeste da savez Kine i Rusije nije taktički, već strateški i dugoročan, pa je sada očigledan i u okviru rata u Ukrajini, kada je u pitanju kineska tehnološka pomoć za rusku proizvodnju vojnih dronova. Zapravo, pomnim posmatračima to je bilo jasno još pre dve godine, kada se kineski predsednik Xi Jinping na kraju trodnevne posete Moskvi opraštao od svog domaćina, predsednika Rusije Vladimira Putina.

"Sada se dešavaju promene koje se nisu desile 100 godina. Kada smo zajedno, mi pokrećemo te promene", rekao je Xi, sa čim se Putin saglasio, a Xi mu dodao: "Čuvaj se, dragi prijatelju."

Uprkos ovom Xijevim neuobičajenom izražavanja bliskosti sa nekim liderom, mnogi u Evropi su do skoro bili uvereni da će moći da utiču na Peking da izvrši uticaj na Moskvu po pitanju prestanka rata u Ukrajini, misleći da kinesko-ruski savez nije strateški već samo jednokratna taktika.

Protekla godina je dokazala da su Evropljani pogrešili, ali i da moć SAD slabi. Međutim, to ne znači da će američka moć nestati, kako priželjkuju mnogi antizapadni komentatori, već se samo prebacuje na više istovremenih frontova koje Vašington smatra značajnim. A među tim frontovima, na žalost Evropske unije, nije Stari kontinent.

Narcisove tri opsesije

Na kraju 2025. godine, mnogi evropski komentatori opet greše kada misle da je proteklih bezmalo dvanaest meseci drugog Trumpovog predsedničkog mandata zaslužno za promenu situacije u međunarodnoj politici, ali i na američkoj domaćoj političkoj sceni. Štaviše, neki se nadaju da on nije tako čvrsto u sedlu kao što se pretvara da jeste.

"Zemljom rukovodi autokratski narcis koji Putina stavlja iznad svega ostalog i aktivno podržava ekstremističke i proputinove lidere u Evropi. Ovo predsedništvo je takođe gigantska mašina za zarađivanje novca. Kriptovalute, netransparentni poslovi, interesi porodice Trump isprepleteni sa interesima Stevea Witkoffa i Jareda Kushnera, često prikriveni kao zvanične misije u Gazi, Saudijskoj Arabiji, Kataru ili Moskvi. Trumpa vode samo tri opsesije: bogaćenje, kažnjavanje ljudi koje doživljava kao neprijatelje i svakodnevna dominacija u naslovima", smatra američki novinar i producent Alan Friedman u tekstu za italijanski list "La Stampa".

Bloomberg

Ono što Trumpu i najveći kritičari ne mogu da opovrgnu jesu mirovne misije i činjenica da je u pojedinim slučajevima zaista uspeo da sukobljene strane dovede za pregovarački sto. Ali da li mu je mir uvek krajnji cilj, pita se Stephanie Pack-Homolka.

"U mnogim slučajevima američki predsednik želi da stvori mir – i stekne uticaj – na mestima gde se nalaze velika nalazišta sirovina, od Konga do Pakistana. Putanja leta njegovih golubova mira često se poklapa sa unapred određenim trgovinskim rutama i planovima za infrastrukturne projekte, kao u Jermeniji. Mir kao kolateralna korist? To neće funkcionisati", ističe ova komentatorka austrijskog lista "Salzburger Nachrichten".

Međutim, stručnjaci za geostrategiju ukazuju da Trump se zapravo vodi načelima realpolitike, koje se drže sve velike sile.

Nedostižan mir u Ukrajini

Ono što je definisalo 2025. bila je i četvrta godina rata u Ukrajini u toku koje su Trumpova Amerika i Putinova Rusija započeli mirovne pregovore, što je uplašilo Evropu da je ostala na margini velike igre te da će je Amerika bezbednosno prepustiti na milost i nemilost Rusije. Ono što nekima još nije jasno jeste koliko je sve to zaista promenilo odnose Vašingtona i Moskve i da li će nas to dovesti do mira u Ukrajini u 2026. godini.

Bloomberg

Susretom na Aljasci, telefonskim razgovorima, pa i samim mirovnim inicijativama po pitanju Ukrajine, Trump je pokušao da Putinovu Rusiju izvuče iz zagrljaja Xijeve Kine. Međutim, ni predloženi zajednički energetski projekti na Aljasci, niti ponuda obnavljanja ekonomske saradnje SAD i Rusije, nisu dovoljni za Putina, niti da odustane od svojih ciljeva u Ukrajini, niti da napusti savezništvo sa Pekingom.

Iako mirovni pregovori naizgled napreduju i Evropa nije potpuno gurnuta u stranu, kako ocenjuje Peter Wolodarski za švedski list "Dagens Nyheter", Evropa je ove godine osetila posledice približavanja SAD Rusiji.

"Evropa nikada ranije nije doživela osovinu Moskva-Vašington, ali to je sada stvarnost. NATO i dalje postoji, ali se više ne može osloniti na transatlantski savez u kritičnoj situaciji. Evropa je 2025. godine naučila da SAD više nisu naš prijatelj", ističe Wolodarski, dodajući da su SAD "nepouzdan, prevrtljiv i nuklearno naoružan gigant".

Trump se ne obazire na kritike Evropljana, već nastoji da ih u aktuelnom račvanju sveta potčini Vašingtonu, ali mu ujedno nije pravo što ne uspeva da raskine kinesko-ruski savez. Stoga je trajni mir u Ukrajini poprilično daleko, već je moguće samo zamrzavanje konflikta na trenutnim linijama fronta ili čak malo više nauštrb ukrajinske teritorije u Donbasu, ali će tenzije biti nastavljene čim obe snage obnove svoje ratne snage.

Čak i najnovije informacije da je Trump spreman da Ukrajini da bezbednosne garancije, po kojima bi američki vojnici ipak bili na granici razdvajanja ukrajinske i ruske vojske, ukazuju da Trumpova administracija zapravo spremna da vojno brani liniju razdvajanja između "dva sveta", to jest između dva konkurentska bloka. Jer ono što se zapravo događa jeste da se kao i u Hladnom ratu diže svojevrsna Gvozdena zavesa. Ali ona više ne ide centrom Berlina i centralnom Evropom, već se nova Gvozdena zavesa diže linijom istočnog krila NATO-a.

Interesi preči od ljudskih prava

Zaustavljanje rata Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze je obeležio ovu godinu, što je uticalo ne samo za Bliski istok već i na ceo svet, imajuću u vidu način na koji je rat vođen kao i kako je zaustavljen.

Ono što je bila istorijska novina jeste da su, osim SAD, u mirovnom procesu i održanju mira zadužene regionalne sile – Katar, Egipat i Turska – čime je regionalna diplomatija prvi put došla do značaja. Potom, videli smo da je Vašington čak spreman da Izraelu oprosti oružani napad na svog strateškog partnera – Katar, ali i kršenja ljudskih prava i, sva je prilika, ratne zločine. Štaviše, Vašington je sankcijama kaznio 11 sudija Međunarodnog krivičnog suda (ICC), osoblje i nevladine organizacije koje podržavaju rad ICC, a koje se povezuju sa optužnicom za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Pojasu Gaze, podignutim protiv izraelskog premijera Benjamina Netanyahua i bivšeg izraelskog ministra odbrane Yoava Gallanta.

Bloomberg

Za ono što američki državni sekretar Marco Rubio naziva "nelegitimnim ciljanjem Izraela" kažnjene su sudije, koje zbog svog rada sada ne mogu normalno da žive ni u Evropi. Primera radi, jedan francuski sudija ICC-a suštinski je odmah doživeo da bude prognan iz globalnog digitalnog carstva pod kontrolom američkih kompanija te su mu uskraćeni WhatsApp, sve Google aplikacije i društveni mediji kao što su Facebook i Instagram. Čak i njegov francuski bankovni račun je neupotrebljiv zbog zabrane svih plaćanja koja uključuju servise kao što su Visa, Mastercard, American Express, ali i evropski međubankarski sistem za razmenu poruka SWIFT. Kao da sve to nije dovoljno, kada je nedavno rezervisao hotelsku sobu u Francuskoj, Expedia mu je samo nekoliko sati kasnije poništila rezervaciju.

Primer ovih sankcionisanih međunarodnih sudija samo govori koliko su ovo vremena u kojima je interes svetskih i regionalnih sila jači od ljudskih prava.

Šta će biti u 2026. godini

Nakon godinu dana bezmalo svakodnevnih neizvesnosti i geopolitičkih tenzija, svi žele da znaju šta nas očekuje u 2026. godini. Ono što je izvesno jeste da će neizvesnost i smirivanje tenzija prevashodno zavisiti o taktiziranja velikih sila u okviru strateškog nadgornjavanja u okviru Drugog hladnog rata, kao i kako će SAD i dvojac Kina-Rusija vući svoje poteze u okviru račvanja svetske ekonomije na dva odvojena sistema sa zaokruženim lancima dopremanja strateških sirovina i roba.

Bloomberg

Većina geopolitičkih dešavanja biće u senci borbe oko toga ko će preuzeti stratešku prednost u tranziciji na novu industrijsku revoluciju zasnovanu na veštačkoj inteligenciji (AI), u kojoj je presudna ne samo borba za tržište već i borba za zaokruženi sistem proizvodnje superčipova neophodnih za AI, ali i dovoljno energenata za data centre i razvoj AI-ja.

U tom smislu sve oči bi trebalo da budu uprte u Arktik, Tajvan i Korejsko poluostrvo, jer upravo na tim lokacijama leži opasnost od direktnog sudara interesa velikih sila. To, uostalom, vidimo i po Trumpovom najnovijem insistiranju da će preuzeti Grenland.

Imenovanjem guvernera Luizijane Jeffa Landryija za svog specijalnog izaslanika za Grenland, Trump simbolično potvrđuje svoj zahtev da preuzme vlast na ovoj danskoj teritoriji, koja je strateški važna, kako zbog nalazišta gasa, nafte i retkih zemnih metala neophodnih za moderne tehnologije, tako i zbog plovnih puteva koji dobijaju na ogromnom značaju zbog toga što klimatske promene čine put preko Arktika trgovačkom rutom budućnosti za dopremanje robe iz Azije za Evropu i SAD.

Naprosto, Arktik je jedno od glavnih poprišta velike geopolitičke igre između SAD, koja insistira da ima šapu nad Kanadom, Grenlandom i Panamskim kanalom, i dvojca Kina-Rusija, koje u ovom regionu izvode vojne vežbe i razviju novu pomorsku trgovačko-vojnu putanju nazvanu Severnomorska ruta.

Bloomberg

Da je Drugi hladni rat i podela sveta vrlo ozbiljno shvaćena u Vašingtonu, proteklih meseci se oseća i na mikronivou u Adria regionu, gde srpske vlasti muče američke sankcije, ne samo zbog ruskog vlasništva u NIS-u, već zbog kineskog vlasništva u fabrici guma Linglong u Zrenjaninu. Iako neki to vide kao američku poruku zvaničnom Beogradu, to je zapravo poruka za ceo region i celu Evropu da nema sedenja na više stolica te da SAD vide celu Evropu kao deo američkog sveta, pa samim tim neće trpeti ruske i kineske uticaje. Bar ne u sferi energetike i strateških industrija.

Stoga najveći rizik za Adria region i celu Evropu danas više nije prekomerna zavisnost od Kine i ruskih energenata, već strateška pasivnost, to jest odlaganja strateškog pozicioniranju u okviru "američkog sveta".