Zašto Trumpova i Putinova pozorišna predstava na Aljasci ugrožava Ukrajinu i Evropu

Možda će proći dosta vremena pre nego što saznamo o čemu su u Aljasci konkretno razgovarali predsednici Donald Trump i Vladimir Putin. Ipak, mnogo se može zaključiti iz dve reči koje nisu bile izgovorene tokom pomno režirane, zajedničke konferencije za novinare kojom se sastanak završio: "primirje" i "sankcije".

Postojala su dva Trumpa koja su mogla izaći pred javnost u Enkoridžu i teško je proceniti koliko je toga zavisilo od toga koji će se pojaviti - budućnost Ukrajine, sigurnost Evrope, zdravlje transatlantskog saveza i zaštita koju pruža članicama NATO-a.

Jedan Trump je verzija koja već dugo gaji svojevrsnu tinejdžersku zaljubljenost u svog ruskog suparnika. Za četvrt veka na vlasti u Rusiji, Putin je postigao mnogo od onoga čemu Trump očigledno teži u SAD: državu, privredu i medije koji se vrte isključivo oko njega. To je onaj Trump koji je na prethodnom samitu u Helsinkiju prihvatio Putinovu reč radije nego nalaze američkih obaveštajnih službi o tome da li je Rusija 2016. pokušala da utiče na predsedničke izbore u SAD.

To je isti onaj čovek koji je nebrojeno puta ponavljao kremaljsku propagandu o Ukrajini, uključujući i tvrdnju da je ona agresor na sopstvenoj teritoriji, odgovorna za pokretanje, a time i zaustavljanje, sopstvene invazije.

Bloomberg

 

Međutim, u poslednje vreme pojavila se i druga verzija Trumpa, rođena iz frustracije jer je Putin na to obožavanje uzvratio ignorisanjem američkih poziva na primirje i pojačavanjem tempa i brutalnosti rata. Taj Trump je priznao da ga Rusija vuče za nos. Postavio je ultimatum za 8. avgust, nakon kojeg bi Moskvi uveo potencijalno skupe sankcije ako ne dođe do napretka ka miru. A kada je pristao da taj rok odloži zbog samita, zapretio je "vrlo ozbiljnim posledicama" ako dogovor ne uspe.

Trump je takođe obećao zabrinutim evropskim i ukrajinskim čelnicima da će insistirati na prekidu vatre, nakon čega bi usledili pregovori na koje je Zelenski već odavno pristao.

Bez sankcija 

U Enkoridžu u petak, međutim, bilo je malo "znakova" tog Trumpa koji traži mir s pozicije moći. Istina, američka strana je organizovala zastrašujući vazdušni prelet tokom susreta predsednika u vazdušnoj luci, ali to je bilo sve. Primirje, koje je trebalo da bude ključni cilj samita, nije ni spomenuto, sve dok Trump u subotu na Truth Socialu nije napisao da je prihvatio Putinov format pregovaranja o potpunom rešenju dok traje rat. Prema Trumpu, Zelenski i Evropljani bili su oduševljeni kada im je to saopštio. Sumnjam u to. 

Nije bilo ni pomena dodatnih sankcija, sve dok Trump u intervjuu kod Seana Hannityja nije rekao da o njima sada ne mora da razmišlja - barem nekoliko nedelja.

Nigde nije bilo "vrlo ozbiljnih posledica", ni pretnje njima. Putin, optuženi ratni zločinac, umesto toga je dobio crveni tepih, prijateljsko tapšanje po ramenu i privatnu vožnju u "zveri", američkoj predsedničkoj limuzini. Dobio je i pozornicu s koje je mogao probiti svoju diplomatsku izolaciju, bez potrebe da odgovara na pitanja međunarodnih medija.

Najvažnije je ipak to da je Putin uspeo u svom osnovnom zadatku - osigurati da može da nastavi ofanzivu u Ukrajini bez američke kazne. Rok od 8. avgusta je, barem zasada, zaboravljen. A kakav god delimičan nacrt dogovora dvojica lidera među sobom postigli, bio je dovoljno povoljan za Moskvu da Putin upozori Ukrajinu i Evropu da mu ne staju na put.

Bloomberg

Prerano je reći s potpunom sigurnošću da je ovo bila izdaja koje su se Zelenski i njegovi evropski saveznici bojali od trenutka kad je Trump pristao da se sastane s Putinom nasamo. Ali postoji razlog za strah od najgoreg u Trumpovim izjavama o primirju: da u dva i po sata razgovora nije došao ništa bliže rešenju koje bi Ukrajina mogla ili trebalo da prihvati, ali će ipak Kijev sada prikazivati kao glavnu prepreku miru, produbljujući jaz između SAD i njegovih tradicionalnih evropskih saveznika. Zaista, Trump je rekao da je sada na Zelenskom da dovrši posao.

Ako je tako, ovom na brzinu sazvanom samitu nisu ni trebale uobičajene iscrpljujuće nedeljne ili mesečne pripreme, jer mu je funkcija bila pozorišna: stvoriti pozornicu na kojoj Trump može započeti američko-ruski "reset" koji mu je, od samog početka, bio prioritet.

Kad je reč o Ukrajini, američki predsednik bi u tom slučaju mogao iskoristiti razgovore iza zatvorenih vrata na Aljasci kako bi rekao da je dao sve od sebe za mir, pre nego što opere ruke od čitave stvari. Time bi se oslobodio obaveze da izvrši pritisak na Putina, što je očigledno potrebno da bi se ruski čelnik naterao na zaustavljanje krvoprolića i pregovaranje o istinskom rešenju.

Trump je imao sredstva da to postigne još od dana kada je stupio na dužnost. I još uvek bi mogao da odluči da prestane da bude taj koga "vuku za nos", a samit od petka mogao bi da bude uvod u novi i mnogo oštriji pristup prema svom uzoru u Moskvi. Ali ako je tako, ništa viđeno na Aljasci to nije pokazalo.