Posrnuli sistem obrazovanja Srbije – ne pitanje budžeta, već krajnjeg ishoda

Srbija je zašla duboko u predizbornu kampanju pred 17. decembar, koji će po rezultatu svakako biti najzanimljiviji izborni ciklus za poslednjih jedanaest godina. Predizborna kampanja za temu obrazovanja znači dve stvari: prva, otvara se mogućnost za zaposlene u vrtićima, osnovnim i srednjim školama da od vlasti dobiju povećanje zarada; druga, svaka tema koja se obrađuje u medijima u datom periodu biće tumačena onako kako odgovara političkoj opciji koja je izabranik konkretnog medija, to jest njene vlasničke strukture.

Vlada u tehničkom mandatu je prosvetarima od prvog januara sledeće godine obećala povećanje plata od 31 odsto, tako da je prva predizborna tema pokrivena, a druga se odnosi na tumačenje rezultata međunarodnog PISA testiranja uspešnosti učenika u kategorijama matematike, nauke i čitanja za 2022. godinu koji su nedavno objavljeni. Rezultati tih testiranja smeštaju Srbiju na začelje Evrope, ali ipak ispred nekih njenih suseda kao što su Grčka, Rumunija, Bugarska, Crna Gora, Makedonija i Albanija (BiH ne učestvuje u testiranju). Na osnovu PISA rezultata, članak može biti naslovljen – "Srbija opet među najgorima u Evropi" ili "Srbija ispred svojih ekonomski naprednijih suseda". Bilo kako bilo, problem obrazovanja Srbije nije ni u jednom, ni u drugom tumačenju.

Ukoliko uporedimo godišnje budžete Republike Srbije za prosvetu u poslednjih pet godina, iznosi koji se za školstvo izdvajaju viši su iz godine u godinu. Počevši od 2018. godine, za prosvetu je bilo izdvojeno 190 milijardi dinara, da bi u 2023. taj iznos premašio 255 milijardi. Predlogom budžeta za 2024. za troškove obrazovanja u našoj zemlji u planu je 314 milijardi dinara, mada će 90 odsto pomenutog povećanja otići na plate zaposlenih u tom sektoru. Ono što je važno istaći na početku jeste da uspešnost jednog sistema obrazovanja nije zagarantovana visinom budžetskog izdatka, jednostavnije rečeno, čak i da isplatite učiteljima i nastavnicima visoke zarade i pritom izgradite vrhunske zgrade u kojima se proces obrazovanja odvija, ne znači da ćete proizvesti ljude sposobne da se uključe u tržište rada ili koji su sposobni za kritičko razmišljanje.

Osvrćući se na dva finalna proizvoda procesa obrazovanja iz prethodne rečenice: 1) versatilni mladi ljudi, sposobni da usvajaju nova znanja na poslu i budu konkurentni na tržištu rada i 2) intelektualni mladi ljudi, sa širokim spektrom znanja, sposobni da razmišljaju i promišljaju društvenu stvarnost koja ih okružuje. Ne postoji nijedan egalitarni državni sistem masovnog obrazovanja koji može u proseku proizvesti mladiće ili devojke koji istovremeno pripadaju obema opisanim tipovima. Prvi tip je pogodan za uključivanje u korporativnu strukturu rada, gde su glavne osobine timski rad, obavljanje parcijalnih zadataka i hijerarhijska funkcionalnost, drugi tip je pogodan za funkcionisanje demokratskog političkog sistema, gde su važni individualnost, sklonost ka kritici i neprihvatanje autoritarnih autoriteta.

Depositphotos

Postoje tri puta kako se u sistemu obrazovanja mire ova dva suprotna, a neophodna, proizvoda: države mogu usvojiti mešoviti sistem, kojim pokušavaju i da nametnu striktnu disciplinu đacima, putem rigoroznih testiranja i komplikovanih nastavnih planova, dok istovremeno finansiraju izučavanje predmeta poput književnosti, filozofije, logike, istorije, muzičke i likovne kulture; s druge strane, države mogu finansirati isključivo stvaranje prvog tipa svršenog đaka, dok uporedo sa državnim sistemom postoji privatni, koji pruža znatno viši nivo obrazovanja, te ne produkuje isključivo stručnjake, nego i intelektualce; naposletku države mogu podeliti učenike na napredne i prosečne, te od naprednih nastojati da stvore intelektualna bića, a prosečnim da pruže konkretna znanja za lagodniju egzistenciju.

Verovatno odmah prepoznajete da Srbija, kao i sve iteracije Jugoslavije pre nje, pripada mešovitom taboru. Ekonomski nerazvijena Srbija želi da stvori čoveka kome je učenjem napamet obimnog materijala uz surovo, redovno kažnjavanje za neuspeh, u vidu ocena veoma bitnih za budućnost tog mladića ili devojke, ograničeno kritičko razmišljanje, dok mu istovremeno servira imena poput Kanta, Hegela, Kjerkegora i nastoji da mu predoči tok ljudske istorije od Sumera i Akada do Josipa Broza. Razume se da je u proseku nemoguće izvajati takvog mladića ili devojku. Veće su šanse da se oni pobune protiv jednog ili drugog sistema, a najveći su izgledi da će biti stvoreni anksiozni klimači glavom – "yesmen", koji niti su sposobni u sistemu rada, niti kao mislioci, ali koji tačno razumeju kako da sebi obezbede svetlu budućnost pristajanjem na sve u pravilnom trenutku.

Aktuelni obrazovni sistem, to jest njegova efikasnost, tako ne zavise primarno od plata zaposlenih u prosveti, niti stanja školskih objekata u kojima se nastava odvija, pa čak presudno ne ni od prevelikog broja učenika po jednom odeljenju, sam cilj obrazovnog sistema je previše ambiciozan, te samim tim faličan. Osnovna škola ne treba da proizvede četrnaestogodišnjaka koji se penje uz konopac, svira flautu, slika u stilu Modiljanija, izvodi geometrijske figure na nivou Lobačevskog, poznaje istoriju bolje od Herodota i dijaloški parira Platonu umešnije nego njegovi sopstveni izmišljeni oponenti. Takav se genije sam rađa, a njegova sposobnost će se projaviti i na ostrvu Vanuatu, bez obzira na nivo i stil obrazovanja. U četrnaest godina je dovoljno poznavati osnove svega u tri grupe - nauka, društvo i umetnost, baš tako grubo i ne zalazeći u detalje. Bogate, razvijene države, sa snažnom verom u kapitalističko društveno uređenje, mogu sebi da priušte striktno razdvajanje na privatni školski sistem visokog nivoa i državni školski sistem niskog nivoa. Srbija nije takva država ni po standardu života, ni po društvenim vrednostima.

Depositphotos

Dakle, ako mešoviti sistem nije efikasan, a privatni sistem nije ni dostižan, ni poželjan, ostaje državni sistem sa podelom na napredne i prosečne, kao Makronova Evropa u dve brzine. Odustajemo od prosvetiteljsko-socijalističke ideje o čoveku koji svira harfu, obožava trigonometriju i piše sonete, ali se ne upuštamo u razdvajanje dece po debljini novčanika njihovih roditelja. Dopuštamo da priroda umeša svoje prste u naše društvo, te klasifikujemo decu po njihovim afinitetima i sposobnostima. Nema potrebe da dete sa prosečnim sposobnostima bude forsirano da savladava komplikovano gradivo iz prirodnih i društvenih nauka, kao što nema smisla da dete sa darom za muziku, slikanje, logiku, dijalog ili matematiku podrobno izučava sve pobrojane discipline, treba ga usmeriti na ono što najviše razume i gde se najbolje snalazi. Ne Marksovo svakome po potrebama, nego prirodno svakome po sposobnostima. Na takvu podelu gradiva pozitivno bi reagovala sva deca - i prosečna i talentovana, dok bi i nastavni kadar konačno mogao da odahne, radeći sa decom u njihovom ritmu i u manjim grupama. Naravno, morali bismo da rangiramo i nastavni kadar, pa bi plate bile više kod onih nastavnika koji rade sa naprednom, nego kod onih koji rade sa prosečnom decom, to je zato što treba privući najsposobniji nastavni kadar za te poslove, koji bi se logično dobijali samo putem javnih konkursa.

Obrazovni sistem je stvar dugoročnog planiranja, osnova koju uspostavimo danas, vraćaće nam plodove sledećih pola veka. Najlakše i najjednostavnije je održavati status kvo, pred izbore se pregovara sa sindikatima iz prosvete, dodeli se neko povećanje zarade, malo se morališe i jadikuje kako su nastavnici izgubili autoritet i kako omladina nikada nije bila gora i svako nastavi svojim putem. Nastavnici da za skromne plate bezuspešno utuvljuju bespotrebno gradivo svojim učenicima, njihovi učenici da što više izbegavaju nametnute, preobimne obaveze, a roditelji da strahuju, besne, prete, potkupljuju i jedne i druge. I tako do sledećih PISA rezultata kada krug počinje iznova.

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar