.webp){kind=icon}
Za Borisa Johnsona je dobra stvar što većina Britanaca neće razmišljati o Bregzitu kada u četvrtak budu glasali na lokalnim izborima. Iako će mnogi koji su podržali izlazak Britanije iz Evropske unije i dalje premijera smatrati zaslužnim, troškovi izlaska iz EU doprinose privrednim pritiscima sa kojima se trenutno suočavaju.
Još uvek je prerano za kvalitetnu analizu dogovora koji je stvorio nove trgovinske odnose Ujedinjenog Kraljevstva (UK) i EU i koje je donet pre oko 16 meseci. Kako se trend globalizacije sve više preokreće, UK postaje primer uticaja novopodignutih trgovinskih barijera i ekonomskog razdvajanja ekonomije.
Kolaps uvoza iz EU jedan je od upečatljivih rezultata prvog celogodišnjeg pregleda trgovine nakon Bregzita koji su provela četiri istraživača iz Centra za ekonomske performanse na London School of Economics. Dok je trgovinska razmena sa ostatkom sveta uglavnom sledila slične obrasce nakon referenduma 2016, uvoz iz EU pao je za oko četvrtinu u odnosu na uvoz van EU nakon što je novi trgovinski sporazum stupio na snagu - i to bez ubrajanja robe čija bi razmena bila najviše pogođena pandemijom.
Pošto se dve trećine uvoza iz UK koristi kao proizvodni inputi, uvoz po višim cenama utiče na cene ostalih dobara, uključujući i hranu. Istraživački centar "U.K in a Changing Europe“ procenjuje da su trgovinske barijere izazvane Bregzitom izazvale rast cena hrane za šest odsto u Velikoj Britaniji. Adam Posen, predsednik Petersonovog instituta za međunarodnu ekonomiju u Vašingtonu i bivši kreator politike Banke Engleske, rekao je prošle nedelje da bi 80 odsto razloga zašto će inflacija u Velikoj Britaniji ostati visoka duže nego u drugim zemljama G7 moglo da se svede na efekte Bregzita.
Ne slažu se svi da je uticaj Bregzita na cene tako jasan. Ekonomista Julian Jessop priznaje da će Bregzit povećati troškove, ali većinu odstupanja od EU pripisuje energetskoj politici.
Slika izvoza takođe nije crno-bela. Izvoz robe iz Velike Britanije u EU pao je nakon Bregzita, ali na prvi pogled ne izgleda tako dramatično. Zanimljivo je da su istraživači primetili nagli pad u broju izvoznih odnosa. Čini se da je novi trgovinski sporazum smanjio raznovrsnost robe koja se izvozi u Uniju za oko 30 odsto svakog kvartala. Dok su veliki izvoznici mogli da apsorbuju povećane fiksne troškove, mnoge manje kompanije su jednostavno napustile manje profitabilna tržišta EU.
Pad od nekoliko procentnih poena BDP-a na nekoliko godina je nešto što su zagovornici Bregzita uvek bili spremni da prihvate. Ne, fokusiranje isključivo na direktan udar na rast nas dovodi u rizik da ne razumemo širi uticaj Bregzita – na primer, kako će manje direktne strane investicije uticati na inovacije, raznovrsnost talenata i produktivnost. Kada su mala preduzeća pogođena – a oni su najveći gubitnici u Bregzitu – to slabi zamah britanske ekonomije koja se vraća u ravnotežu.
Nedostatak radnika mogao bi da poveća neke plate, ali takođe treba uzeti u obzir da su imigranti iz EU imali neto doprinos javnim finansijama UK. Iako se imigracija izvan EU povećala od Bregzita, pad radnika migranata iz Unije nakon referenduma pogoršao je probleme na tržištu rada, kao što je nedostatak vozača kamiona i berača voća, kao i zdravstvenih radnika. Otežavanje imigracije može biti politički korisno kao demonstracija ponovnog sticanja kontrole, ali nije jasno kojoj drugoj svrsi služi.
Uprkos obećanju "Globalne Britanije“ - u suštini nacije slobodne trgovine - trgovinska otvorenost Britanije je naglo opala u poređenju sa drugim naprednim ekonomijama.
Britanska vlada je prošle nedelje saopštila da neće uvoditi ograničenja na ulazak robe iz EU u Veliku Britaniju do kraja godine, što bi nagomilalo dodatnih milijardu funti troškova uvoznicima.
Ovde nema lakih rešenja. Dovoljno je uzeti primer nove U.K. Conformiti Assessed (UKCA), koji sve kompanije koje prodaju u Velikoj Britaniji moraju da imaju od januara sledeće godine, umesto da se oslanjaju na oznaku Unije "CE", koja svedoči da su ispunile zdravstvene, bezbednosne i ekološke propise EU.
Iako nema naznaka da će UK odstupiti od velike većine standarda EU (s obzirom na to da je proizvodnja u Velikoj Britaniji u potpunosti integrisana u lance EU), ona je odbila da prizna UKCA oznaku, efektivno namećući nepotrebne troškove sopstvenim kompanijama i potrošačima stvaranjem suvišnog sistema. Kada bi Britanija ublažila neka od svojih pravila, potrošači bi prepoznali standard EU kao potencijalno superiorniji. Ako, s druge strane, Velika Britanija želi da nametne strože propise u nekim oblastima, kompanija bi jednostavno mogla da povrati priznanje žiga EU i zaobiđe domaće propise.
Zagovornici Bregzita su uvek bili spremni, barem u teoriji, da žrtvuju neku ekonomsku prednost zarad povratka suvereniteta. Međutim, niko nije predvideo da će se svet tako dramatično promeniti i tu cenu učiniti daleko skupljom.
