.webp){kind=icon}
Svakih nekoliko decenija društvo pokaže da je alergično na korporacije. To je bio slučaj 1890-ih godina, kada su kompanije smatrane hobotnicama koje sisaju krv, kao i 1930-ih, kada su proglašene za pretnju za opšte dobro. To se ponovo dešava i danas.
Sećate li se kada smo slavili Facebook kao sredstvo kojim se postiže globalni sklad? Danas, poznat kao Meta Platforms, u velikoj meri biva prekorevan kao trovač demokratije. Ili onda kada su se svi složili da treba upravljati vladom na isti način kao i preduzećem? Najpoznatiji biznismen na svetu koji je postao političar je Donald Trump. Polemičari se takmiče ko će smisliti najveću uvredu da opiše korporaciju, iako je, prema mom mišljenju, nagradu osvojio novinar Matt Taibi koji je 2009. godine izjavio da je Goldman Sachs "velika vampirska lignja koja je obavijena oko lica čovečanstva i koja okrutno isisava krv svemu onome što miriše na novac".
Ovakav neprijateljski stav prema kompanijama ne vezuje se više samo za uobičajene krivce koje proglašava levica. Konzervativci osuđuju "woke" kompanije zbog pokušaja urušavanja demokratije u ime elitističkih vrednosti. Neki čak žele da odu korak dalje i suprotstave im se zbog niskih plata i loših uslova rada. Najuspešniji primer udarca jedne korporacije poslednjih godina nije bilo delo Berniea Saundersa ili Elizabeth Warren, već Rona DeSantisa, republikanskog guvernera Floride koji je pobedio kompaniju Walt Disney.
Depositphotos
Uz sve milijarde dolara koje korporacije troše na odnose sa javnošću, njihovi napori da poboljšaju javni imidž izuzetno su loši. Nakon tri krizne situacije: finansijske krize 2008. godine, predsedničkih izbora u SAD 2016. godine i ubistva Georgea Floyda, one su se kolektivno odlučile za dve formule koje su zamrznute u korporativnim principima: ESG (kriterijumi u oblasti životne sredine, socijalnih pitanja i korporativnog upravljanja) i DEI (kriterijumi raznolikosti, jednakosti i inkluzije). Te formule uopšte nisu aktivne kada je reč o krizi legitimiteta, budući da otuđuju republikansku polovinu birača. Takođe se ne bave u velikoj meri kriterijumima zaštite životne sredine ili raznovrsnošću, jer ipak pored dobrih ideja, donose i loše.
Najbolja stvar koju može da uradi neko ko želi malo dublje da zaroni u ove moćne organizacije jeste da pročita novu knjigu Williama Magnusona “Za profit: Istorija korporacija“ (eng. For Profit: A History of Corporations). (Otkrivam, ja sam takođe napisao istoriju kompanije, zajedno sa Johnom Micklethwaitom, glavnim urednikom Bloomberg Newsa). Magnuson, profesor korporativnog prava na Pravnom fakultetu na Univerzitetu A&M u Teksasu, govori o korporacijama preko pojedinačnih kompanija koje je izabrao radi analize različitih tema: Medici Bank (fond), East India Company (deonice), Ford Motor Company (montažna linija), Exxon Mobil Corporation (globalizacija), KKR & Company Inc. (privatni kapital) i Facebook (startap). Magnuson vidi i prednosti i mane kompanija, što je samo po sebi izuzetno u današnjem akademskom svetu u kojem obično nailazite samo na dva stava, opsednutost ili mržnju prema kompanijama. On čak hvali kompaniju Exxon Mobil zbog inženjerskih čuda, gradnje naftnih platformi u Severnom moru, gde su karakteristični veliki olujni vetrovi i talasi od 30 metara.
Magnuson završava svoju priču o istoriji uz osam saveta na koje kompanije i regulatori treba ozbiljno da obrate pažnju ukoliko želimo da pokažemo ono najbolje u kompanijama i da sprečimo potencijalni poražavajući neuspeh. Kako vam ne bih oduzeo previše vremena, pomenuću pet takvih saveta, pre nego što izrazim svoj stav:
Ne odbacujte Republiku. Kompanije mogu doprineti slomu političkog sistema na dva načina. Mogu korumpirati rad političkog sistema davanjem mita političarima, širenjem dezinformacija ili otvaranjem vrata stranim agentima. Kompanija Southern Pacific Railroad, kasnije poznata kao Union Pacific, često je nudila mito i nije poštovala zakonodavstvo Kalifornije, što je dalo povod romanopiscu Franku Norrisu da je nazove “ružnoćom, gigantskim parazitom koji se hrani krvlju čitavog društva“. Sektori industrije koje je finansirao Exxon Mobil, pokušali su da oslabe rastući naučni konsenzus o klimatskim promenama. Facebook je toliko želeo vrtoglavi rast da je omogućio stranim agentima da preko njegove platforme šire laži i govor mržnje.
Depositphotos
One takođe mogu da preuzmu preveliki rizik koji može rezultovati bankrotom ili čak društvenim slomom. Britanska kompanija South Sea doživela je takav krah da je dala loš glas korporacijama u narednoj generaciji. Američka investiciona kompanija Kohlberg Kravis Roberts (KKR) i druge privatne investicione firme ohrabrile su komunalna preduzeća, pa čak i bolnice da se zaduže, što je povećalo verovatnoću od bankrota, čime bi javnost bila uskraćena za osnovne usluge.
Mislite na duge staze. U svetu u kom su berze uvek aktivne, kapital je podeljen, a plate zavise od rezultata, iskušenje da prebacimo fokus na kratkoročni period veće je nego ikada. Kompanije i regulatori moraju da naprave protivtežu, poput uvođenja strogih pravila fiducijarne dužnosti koja obavezuju direktore da štite dugoročne interese kompanije, i pravila za javno objavljivanje, koja primoravaju kompanije da objasne na osnovu čega donose odluke i daju osnivačima veća glasačka prava, kroz posebne vrste akcija, kako bi nastavili da se bore za ostvarenje dugoročnih vizija bez obzira na hirove individualnih investitora.
Takmičite se, ali pošteno. Regulatori su već dugo svesni opasnosti monopola. Šermanov zakon protiv monopola iz 1890. godine, inspirisan američkim Pozlaćenim dobom, jasno navodi da je svako ko monopolizuje trgovinu počinio krivično delo. Ipak, kompanije znaju koliko je monopol privlačan: možete naplatiti onoliko koliko želite, a potom uživati u uspehu. Političari, sudije i regulatori su u više navrata ublažili apsolutnu zabranu monopola. U slučaju koji je poznat kao Verizon V. Trinko iz 2003. godine, pokojni sudija Vrhovnog suda SAD Antonin Scalia, izjavio je da “samo posedovanje monopolne moći, samim tim i postavljanje veće cene ne samo da nije nezakonito već je i važan element sistema slobodnog tržišta”.
Kombinacija sudskog odobrenja i mrežnih efekata koji se nalaze u srcu poslovnih modela društvenih medija znači da svet još jednom svedoči američkom Pozlaćenom dobu u kom kompanije ne samo da imaju izuzetnu kontrolu nad tržištem (Google kontroliše 90 odsto potrage), već takođe koriste višak profita za kupovinu potencijalnih konkurenata i lobiranje političara. Vreme je da prestanemo da dajemo šansu potencijalnim monopolistima.
Ne preuzimajte sve zasluge za sebe. Nejednakost je porasla u eri koja je počela osamdesetih godina. Glavni izvršni direktori su iskorišćavali (i iskrivili) teoriju agencije Michaela Jensena, povećanje plata i akcija, uz dobro obezbeđenu nadoknadu ako kompanije ne ostvare uspeh. Menadžeri privatnog kapitala obično na godišnjem nivou odnesu desetine miliona dolara (dva najbolja direktora kompanije Blackstone 2020. godine su zaradila ukupno 827 miliona dolara), preuzevši mnoge benefite koje su nekada kritikovali. (Benefit Jeroma Kohlberga kada se povukao iz KKR-a, sastojao se iz nadoknade za sekretara, vozača i novog automobila Lincoln Town Car svake godine).
Mnogo toga se može učiniti u vezi sa tim, što bi imalo više efekta od ESG-a. Kompanije bi mogle da odbiju da obezbede zlatne padobrane za neuspešne rukovodioce. Američka vlada mogla bi da revidira poresko pravilo, po kom se kamate na dug odbijaju od poreza, što nije slučaj kod isplate dividendi deoničarima. Generalno, vlade bi mogle da obezbede veću globalnu saradnju kada je reč o pravnim prazninama.
Ne krećite se prebrzo i ne lomite previše stvari. Korporacija je dizajnirana kao institucija koja dozvoljava ljudima da rizikuju i ciljaju neverovatne mete. Ograničena odgovornost je vrhunski instrument koji ohrabruje ljude da rizikuju deo svog kapitala, a da ne rizikuju ličnu propast, odnosno “sve uključujući i manžetne“, kako su govorili u Lloydsu. Kompanije su preuzele začuđujuće rizike, poput kompanije East India, koja se preselila na drugi kraj sveta u vremenu kada je to bilo kao putovanje na Mesec.
Međutim, velikom broju kompanija ovo je služilo samo kao izgovor za nepromišljeno preuzimanje rizika. To je posebno slučaj u Silicijumskoj dolini, gde se moto Marka Zuckerberga “krećite se brzo i lomite stvari“ smatra Platonovom mudrosti, a ne neodgovornošću. Facebook je bio toliko opsednut povećanjem broja korisnika da je svesno podržavao zavisnost od društvenih medija, dok je loše sprovodio sistem internih kontrola, koje su mogle smanjiti količinu štetnog sadržaja, a pored toga i da spreče ruske vojne obaveštajne agencije da svesno šire lažne i oprečne informacije. Kultura “brzog kretanja i lomljenja stvari” možda je imala smisla dok je Zuckerberg koristio laptop u studentskom domu na Harvardu, ali sada, kada je preimenovana kompanija Meta postala globalna mreža koja opslužuje milijarde ljudi, ta kultura je opasna i neodgovorna.
Regulatori moraju uložiti veći napor kako bi osigurali da se korporacije ne kriju iza štita ograničene odgovornosti, i da ga koriste kao izgovor za neodgovorno ponašanje. Oni mogu nametnuti veća pravila produktne odgovornosti kompanijama i njihovim direktorima (tehnološke kompanije nikada neće poslušati lekcije osim ako znaju da ih čeka prava kazna ako to ne urade). Mogu istraživati prevarne radnje i uvesti kazne koje će ih zaboleti. Takođe mogu uvesti regulatorni sendboks (eng. regulatory sandbox), poseban regulatorni režim koji obavezuje kompanije koje žele da uvedu novu tehnologiju da blisko sarađuju sa regulatorima, kako bi razumele potencijalne posledice.
Depositphotos
Magnuson potcenjuje važnost “duhova životinja”, duhova koji, iako ne spadaju u Ničeovo dobro ili zlo, ipak kombinuju vrlinu i porok, na isti liberalan način na koji kombinuju stvaranje i uništenje. Preduzetnici su skoro uvek nerazumni ljudi koje uspevaju baš zato što su nerazumni. Kod njih je često vidljiva kombinacija velikih vrlina i strašnih poroka. Henry Ford je bio heroj koji je doneo točak u Ameriku i udvostručio platu svojim zaposlenima. “Mladiću“, jednom je rekao tokom svađe sa sinom, “ja sam izmislio moderno doba“, i nije pogrešio. On je takođe bio nepopravljivi antisemita koji je svojim radnicima uveo veoma brz tempo rada (jedna reč koju su šefovi morali da nauče na engleskom, nemačkom, poljskom i italijanskom jeziki bila je “požuri”), a takođe je špijunirao svoje zaposlene da bi se uverio da žive uglednim životom.
Magnuson takođe naginje ka modernoj ideji da kompanije treba da imaju dozvolu za rad samo ako se obavežu da deluju za opšte dobro. On hvali kompaniju East India zbog toga što je pristala na elizabetanski model i žali zbog činjenice da je negde u 19. veku postalo moguće dobiti povelje za korporacije uz veoma malo papirologije koja je data lokalnim vlastima. “Odustali smo od osnovne svrhe korporacija, kao alata za stvaranje uspešnog društva.”
Kompanije svakako duguju društvu u globalu za privilegiju ograničene odgovornosti, zbog koje su javnosti nametnuti troškovi neuspeha. Ali da li je svet zaista bio bolje mesto onda kada su osnivači kompanija morali da ubeđuju grupe političara da im odobre poslovanje kad god da su želeli da pokrenu posao? Za kompaniju East India, doprinos nacionalnom interesu značio je bogaćenje grupe od oko 200 insajdera, tako što trguju robovima i uzimaju bogatstvo iz Indije uz pomoć vojske. I da li se situacija stvarno pogoršala kada su kompanije dobile slobodu da određuju svoje ciljeve? Oslobođenje kompanija od okova “svrhe” sredinom 19. veka, dovelo je do eksplozije broja kompanija, a uz to i do unapređenja kolektivnog prosperiteta.
Uprkos tome, Magnusonu treba čestitati na knjizi koja je pravo osveženje i koja tera na razmišljanje. Već predugo su tri grupe dominirale u debati o korporacijama: neoliberalci koji su spremni da oproste sve kompanijama (uključujući i monopol), levičarski aktivisti koji kompanije smatraju đavoljim potomstvom, i korporativni reformisti koji su se fokusirali na ESG i DEI, dok su na neki način zažmurili na udeo u dobiti. Magnuson je predložio mnoštvo ideja koje bi trebalo razmotriti kako bi se kontrolisala moć kreativnosti korporacija, dok se u isto vreme umanjuju njihove destruktivne tendencije.
