Studija: Rusija nije krivac za sporu zelenu tranziciju Srbije, nego ugalj

Dominacija Rusije u srpskom gasnom i naftnom sektoru nije kriva za spori razvoj zelene energetske tranzicije u Srbiji. Glavni krivac je zavisnost od uglja. Naime, percepcija stanovništva da za ugalj ne postoji bolja zamena, kao i nedovoljna spremnost političara da se odreknu ovog fosilnog goriva zbog činjenice da je sektor uglja jedan od najvećih poslodavaca u Srbiji, već godinama koče razvoj obnovljivih izvora energije.

To je jedan od zaključaka studije Savetodavne grupe za javnu politiku Balkana u Evropi (BiEPAG) "Energetska dilema Srbije: Kako prebroditi geopolitičke tenzije i rusko vlasništvo na putu ka održivoj tranziciji?". Naime, BiEPAG je zajednička inicijativa Evropskog fonda za Balkan (EFB) i Centra za studije Jugoistične Evrope Univerziteta u Gracu (CSEES) čiji je cilj promovisanje evropskih integracija Zapadnog Balkana.

Zbog toga je zaključak ove analize još zanimljiviji, jer je proistekao iz evropskih organizacija.

Dominacija Rusije u sektoru gasa i nafte

Zavisnost Srbije od ruskog gasa i nafte je praktično na snazi od 2008. godine, nakon potpisivanja međunarodnog sporazuma u Moskvi 25. januara, navodi se u studiji. Glavni elementi sporazuma bili su izgradnja gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor, kao i kupovina 51 odsto Naftne industrije Srbije (NIS) od Gazprom Nefta, što je uključilo i distributivnu mrežu, dve rafinerije nafte i naftna polja u Srbiji i inostranstvu.

Bloomberg

U studiji se ističe da se i danas gas dobija i skladišti preko kompanija u ruskom vlasništvu, dok je naftna kompanija NIS, koja je u većinskom vlasništvu Gazprom Nefta, jedini proizvođač sirove nafte i prirodnog gasa, jedini prerađivač nafte i vlasnik najveće mreže maloprodajnih benzinskih stanica.

- Gas

Uprkos tome što je nacionalna gasna kompanija Srbijagas ostala u većinskom srpskom javnom vlasništvu, Gazprom je ostvario daleko značajniji uticaj u ovom sektoru nego u slučaju nafte, piše u studiji.

Iako se projekat gasovod Južni tok nikada nije ostvario, Gazprom je ostao jedini snabdevač gasom Srbiji (90 odsto zavisi od uvoza ruskog gasa) i to je kompanija koja direktno kontroliše srpske rezerve gasa (51 odsto gasnog skladišta Banatski Dvor pripada Gazpromu), pa čak i delove gasovoda u južnoj Srbiji preko kompanija u zajedničkom vlasništvu, Yugorosgaza.

Sve do 2021. godine, kada je umesto napuštenog gasovoda Južni tok otvoren Balkanski tok (produžetak Turskog toka koji dovodi gas kroz Bugarsku) Srbija je uvozila sav gas iz Rusije samo jednom rutom preko Mađarske. Iako je nova ruta sada otvorena, Srbija i dalje može da kupuje gas samo od Rusije, dok ne završi novi interkonektor sa Bugarskom.

- Nafta

Otkako ga je kupio Gazprom Neft, NIS je uspostavio dominantnu poziciju na tržištu goriva, piše u studiji. Iako je u Srbiji liberalizovan uvoz motornih goriva, NIS je jedini domaći proizvođač naftnih derivata, a u 2022. kompanija je, prema godišnjem izveštaju, imala 83 odsto udela na tržištu motornih goriva.

NIS takođe poseduje najveću distributivnu mrežu u Srbiji, pri čemu kompanija poseduje 22 odsto benzinskih stanica u zemlji (ukupno 322, uključujući NIS Petrol i njegov premijum brend Gazprom). Druga najveća mreža bezninskih stanica, Lukoil, koja je takođe u ruskom vlasništvu, poseduje 7,5 odsto stanica. Pet preostalih međunarodnih ili regionalnih distributera sa mrežama u Srbiji (OMV, EKO, MOL, AVIA i Petrol) upravljaju sa 212 ili 14 odsto od ukupnog broja benzinskih stanica.

Međutim, u poređenju sa drugim, pogotovo manjim maloprodavcima, NIS ima dobro pozicioniranu mrežu benzinskih stanica sa velikim prometom, pa njegov udeo na maloprodajnom tržištu iznosi čak 50 odsto, iako je njegovo učešće u ukupnom broju benzinskih stanica upola manje.

Put Srbije ka nezavisnosti od ruskih energenata bio je slobodan

Međutim, u studiji se navodi da je Srbija u bilo kom trenutku mogla da se odvoji od ruskog gasa da su političari imali takav interes, a u slučaju nafte istaknuto je da Srbija gotovo uopšte ne zavisi od ruske nafte.

- Gas

U studiji se ističe da u Srbiji do diverzifikacije dobavljača gasa nikada nije došlo uprkos nekoliko šokova, uključujući gasnu krizu 2004. godine, povećanje cena u 2009. i smanjenje ponude u 2014. godini.

Nekoliko razloga nije dovelo do diverzifikacije, a u studiji se navodi da su neki od njih "političke koristi, domaći poslovni dogovori i ruska siledžijska taktika".

Bloomberg

Ističe se da još od 2000-ih donosioci odluka u Srbiji obezbeđivanje jeftinog gasa za potrošače posmatraju kao priliku da obezbede političku podršku i način da se privuku strani investitori. Čak i 2022. godine, Agencija za energetiku Sribje je i dalje potrošačima promovisala gas kao najjeftinije gorivo za grejanje.

Gasifikacija gradova u Srbiji takođe je imala značajan potencijal da izazove patronažu i korupciju, budući da je bila opterećena nedostatkom transparentnosti.

U studiji se navodi da je i Rusija delom 2010-ih opstruirala diverzifikaciju dobavljača i sprečavala Srbiju da poveća kapacitete podzemnih skladišta gasa. Zbog toga je Srbija bila prinuđena da iznajmi skladište gasa od susedne Mađarske po mnogo većoj ceni.

Tek je prošlogodišnja energetska kriza dovela do prevrage  u korist diverzifikacije. Iako su planovi postojali još 2015. godine, izgradnja interkonektora sa Bugarskom počela je tek u februaru 2023. godine, sa očekivanim završetkom do kraja godine. To bi Srbiji omogućilo pristup gasu iz Azerbejdžana i tečnom prirodnom gasu iz Grčke.

- Nafta

Studija ističe da Srbija uopšte nije zavisna od ruskog gasa. Naime, u poslednjih nekoliko godina, nafta je u Srbiju stizala sa globalnog tržišta, uglavnom iz Iraka, naftovodima JANAF-a.

Iako je kompanija u vlasništvu Rusije, NIS je kontinuirano smanjivao uvoz ruske nafte pre rata u Ukrajini 2022. godine.

"Ako bi se politički odnosi sa Rusijom narušili, nafta bi mogla da nastavi da teče prema Srbiji", piše u studiji.

Rusija nije krivac što se razvoj OIE u Srbiji odvija sporo

Zaključak ove evropske studije je da, iako su ruski interesi bili usmereni da na obezbeđivanje statusa kvo u snabdevanju energijom iz fosilnih goriva, naročito gasa, ruske kompanije nisu ometale razvoj zelenijih energetskih opcija u Srbiji.

"Kompanije u ruskom vlasništvu u Srbiji zainteresovane su da ostvare profit od nafte i održe svoj monopol u snabdevanju gasom. Usled toga, gas nije proširio svoj udeo u energetskom sektoru zemlje i istisnuo ugalj. Ruske kompanije nisu bile aktivne prepreke zelenoj tranziciji", piše u studiji.

Pored toga, ističe se da kompanije za fosilna goriva u ruskom vlasništvu uključuju u projekte i obnovljive izvore energije, iako to čine prvenstveno da bi pokrili svoje energetske potrebe i pokazali da doprinose borbi protiv klimatsnih promene. Navode primer da je NIS investirao u instalacije solarnih elektrana širom svoje mreže benzinskih stanica, kao i da trenutno radi na projektima za proizvodnju zelenog i plavnog vodonika i izgradnji vetroelektrane u Plandištu.

Krivac je EPS

Studija je pokazala da je najveća prepreka zelenoj energetskoj tranziciji u Srbiji proizvodnja električne energije i domaći intersi u sektoru uglja.

Dodaje se da je ulogu uglja u Srbiji teško preceniti, jer čvrsta fosilna goriva, pre svega lignit, čine dve trećine proizvodnje primarne energije u zemlji. Ističe se i da je sektor uglja jedan od najvećih poslodavaca u Srbiji, sa 15.262 direktnih i procenjenih 37.708 indirektnih radnih mesta.

EPS

Država je godinama subvencionisala površinske kopove i podzemne rudnike uglja, a ovaj sektor se suočava i sa dugoročnim problemima sa korupcijom, piše u studiji.

Šta je put ka energetskoj tranziciji Srbije

Finansijska podrška tranziciji i pritisak da se energetski sektor transformiše i udalji od uglja ne dolazi odozdo, već uglavnom spolja, pre svega iz EU, pokazuje studija u kojoj se ističe da bi Srbiji upravo EU mogla biti glavni pomoćnik na putu energetske tranzicije.

"EU treba da nastavi da podstiče dekarbonizaciju i odvraća Vladu Srbije od daljih ulaganja u ugalj."

Depositphotos

U studiji se čak navodi da bi u procesu napuštanja uglja gas mogao biti prelazno gorivo, ali da će za dekarbonizaciju Srbiji biti potrebne investicije u obnovljive izvore energije, posebno u solarnu, energiju vetra i hidroenergiju, potencijalno i vodonik i biomasu.

Umesto ulja i gasa, reverzibilne hidroelektrane bi mogle da obezbede energetsku snagu i sigurnost i podrže razvoj obnovljivih izvora kao što su solar i vetar, zaključak je studije.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar