Evolucija estetike alfa mužjaka

Sredinom 19. veka, francuski pesnik Charles Baudelaire smatrao je da moda nije samo ukras, već ogledalo duha vremena. To važi i danas. U nekim internet zajednicama, idealan muškarac diže tegove, prati unos hrane i izražava se kratkim, odsečnim rečenicama. Ne oblači se da bi mu bilo udobno već da bi se slikao, utežući se u pripijenu odeću ili usko krojena odela. I, što je najvažnije, on nastupa za publiku na internetu: za gledaoce za koje se nada da će ga pratiti, za pratioce za koje se nada da će kupiti (njegov program sticanja veština, suplemente - link u biografiji!), i za bezdušni algoritam koji izvlači ljude iz anonimnosti i pretvara ih u slavne ličnosti. 

Ova vrsta muževnosti smišljena je za skrolovanje. Biti alfa mužjak danas podrazumeva i usvajanje estetike koju su oblikovali kulturološki sukobi i provokativne ličnosti na internetu. Promena se ne odnosi samo na fitnes ili modu; ona odražava večitu potragu za smislom. Dok su prethodne generacije formirale svoj identitet kroz rad, rat ili religiju, današnji muški ideali nastaju u vrtlogu Instagrama, TikToka, YouTubea i X-a. U društvu koje je izgubilo vezu sa tradicionalnim društvenim institucijama, mnogi muškarci se okreću samozvanim guruima u potrazi za odgovorom na drevno pitanje: kako izgleda muškarac? 

Prvobitni mišićavi muškarac 

Više od jednog veka pre nego što su influenseri pozirali za Instagram, postojao je Eugen Sandow, nemački snagator iz 19. veka, koji je opisivan kao "najbolji primer muževnosti". Nije izmislio trening s tegovima, ali je prvi pretvorio bodibilding u globalni brend. 

Sandow je privukao pažnju tako što je svojom snagom uništavao mašine za testiranje snage, ali se nije proslavio sve do 1893. godine, kada ga je brodvejski producent Florenz Ziegfeld Jr. izveo na scenu predstavivši njegovo telo kao nešto impresivno, ali i kao metaforu. U jednom nastupu, Sandow se pojavio na pozornici obučen kao britanski vojnik koji beži od napada Bura. Naišavši na jarugu, ispružio se preko nje kako bi žene i deca mogli da pređu na drugu stranu preko njegovih širokih, mišićavih leđa. Burski ratovi, vođeni između Britanskog carstva i nezavisnih burskih republika u Južnoj Africi, bili su tada sveži u svesti javnosti — krvav, ponižavajući sukob koji je dovodio u pitanje mit o britanskoj nadmoći. Kako je rekao David Waller, jedan od Sandowovih biografa: "Osmišljeno je tako da se i bukvalno pokaže kako on može da podupre carstvo". Sandowovo telo, koje se grčilo od napora ali nije popustilo, bilo je alegorija u mišićima. 

Brkati snagator obilazio je Evropu i SAD, izvodeći podvige snage u leopardovom krznu i uskom trikou. Kako je njegova slava rasla, Sandow je iskoristio ideju koja će kasnije dobiti centralno mesto u kulturi muškog samousavršavanja: brendiranje. Njegovo ime stavljano je na tegove, pakovanja kakaoa u prahu koji se reklamirao kao tonik za zdravlje, a krasilo je i njegovu bestseler knjigu "Strength and How to Obtain It" (u slobodnom prevodu "Snaga i kako je postići", prim. prev.). "Otac bodibildinga" otvorio je 1897. godine Institut Sandow u Londonu. Bio je to luksuzni, trospratni klub za unapređenje zdravlja koji je nudio privatne konsultacije i prilagođene planove vežbi. Moderni fitnes gurui i dalje koriste mnoge njegove prodajne taktike — iskoristite popust odmah, fotografije "pre i posle", preuveličavanje koristi u lečenju i pozivanje na nauku. 

Eugen Sandow, nemački snagator iz 19. veka, koji je opisivan kao "najbolji primer muževnosti"/ Bloomberg Businessweek

 

Standarde lepote uvek oblikuju kulturološki pokreti koji počivaju na sporim, mukotrpnim tektonskim promenama u politici i ekonomiji. Mišićavost kao muški ideal kakav danas znamo nije oduvek bio vrhunac muške privlačnosti. Ideal muške lepote početkom 19. veku bio je džentlmen, drugim rečima bled, vitak, romantičnog, melanholičnog držanja. Srednja klasa u usponu — činovnici, trgovci, kancelarijski službenici, više je bila zainteresovana za trgovinu nego za fizičke vežbe, a ispupčeni mišići smatrani su obeležjem fizičkih radnika. "Vrlo bi malo 'džentlmena' iz više klase ikada dotaklo teg", napisao je David Chapman u knjizi "Sandow the Magnificent" ("Sandov Veličanstveni", prim. prev.). Suviše je to ličilo na manuelan rad." Sandow je pomogao da se muško telo pretvori u simbol ambicije, predstavivši mišiće ne kao sirovu snagu već kao dokaz samokontrole. Snaga, u Sandowom svetu, bila je civilizovana i rafinirana. 

Varvari i psihopate

U posleratnoj Americi, u kojoj su naslednici Sandowa pronašli svoje prirodno stanište u Južnoj Kaliforniji, kultura mišića izgubila je deo svog ugleda. Krajem pedesetih godina 20. veka, plažu Masl Bič (Muscle Beach, doslovno "Plaža mišića", prim. prev.) u Santa Monici — sunčani pojas peska pogodan za porodice, na kome su gimnastičari i akrobate prikazivali svoje veštine, preuzeli su bodibilderi, čija su nauljena torza i teatralne poze privlačili sve veću pažnju. Za mnoge meštane plaža je postala moralno upitno mesto; smatrana je magnetom za "seksualne perverznjake" i homoseksualce. Grad ju je 1959. godine bez mnogo buke zatvorio. Dizači tegova preselili su se južno, u Venis, gde su pronašli svoj novi dom u delu poznatom kao Pen. Četvrt Venis nije bila uglađena kao Santa Monika — bila je grublja i tolerantnija sa svojim salonima za tetovaže, prodavnicama duvana i vozačima rolšua, ali je postala duhovni centar američkog bodibildinga. 

Početkom sedamdesetih, Ken Sprague kupio je Gold’s Gym, fitnes klub koji je bio u problemima, udaljen samo nekoliko blokova od Pena. Sprague je smatrao da klub mora biti više od prostora za vežbanje — da mora biti pozornica. Organizovao je takmičenja, pozivao fotografe i dozvolio reditelju Georgeu Butleru da koristi Gold’s kao set za svoj dokumentarac iz 1977. godine, "Pumpanje mišića" (u originalu Pumping Iron, prim. prev.). Film, koji je pratio zvezde u usponu poput Arnolda Schwarzeneggera, postao je neočekivani hit i doprineo prihvatanju kulture koja je često odbacivana  kao šepurenje i odraz zaokupljenosti samim sobom.

Njegov uspeh doprineo je tome da se časopisi i TV emisije uključe u komercijalni procvat fitnesa. Krajem te decenije, širom zemlje su se preko nabildovanih torza nosile majice Gold’s Gyma sa štampanim likom snagatora inspirisanim likom Mr. Cleana (Mr. Clean u SAD i Mr. Proper u Evropi su brendovi proizvoda za čišćenje kompanije Procter & Gamble; njihov zaštitni znak je lik snažnog, ćelavog muškarca, prim. prev.). 

U godinama koje su usledile, Holivud je pretvorio bodibildere u ikone. Arnold Schwarzenegger i Sylvester Stallone dominirali su bioskopskim blagajnama sa akcionim hitovima kao što su "Konan Varvarin" i serijali "Roki" i "Rambo". Igrali su uloge ratnika i uličnih boraca, a njihova telesna građa bila je simbol čvrstine, dominacije i ponekad moralne čvrstine. Njihove siluete postale su šabloni, reprodukovani u proizvodima pop kulture tog vremena. 

Čak je i njihova odeća počela da odražava njihov fizički izgled. Poslovno odelo iz osamdesetih drastično se razlikovalo od krojeva sa blago zaobljenim ramenima brenda Brooks Brothers (najstariji američki brend muške luksuzne odeće, poznat po klasičnim modelima, prim. prev.), karakterističnih za WASP-ovce (WASP se često koristi da se označe pripadnici uticajne američke elite iz starih porodica; skraćenica od White-Anglo-Saxon-Protestant, prim. prev.). Odelo se drastično razlikovalo i od iznošenog teksasa hipi buntovnika. Ono što je nekada isticano nošenjem pamučnih potkošulja bez rukava, sada je počelo da dolazi do izražaja i u tamnoj češljanoj vuni: naglašavanje ramena naramenicama, isticanje razvijenog grudnog koša i uskog struka. U kombinaciji sa svetlom kravatom i košuljom u boji i sa belom kragnom, poslovno odelo otelotvorilo je poslovnu etiku nove klase tajkuna – pohlepa je dobra. 

Kako je decenija odmicala, granica između discipline i taštine se gubila. Nijedna lik u kulturi nije bolje otelotvorio tu zamagljenu granicu od Patricka Batemana, statusom opsednutog antijunaka iz filma "Američki psiho". Iako je roman objavljen 1991, a filmska adaptacija predstavljena 2000. godine, Bateman je nesumnjivo bio stvorenje osamdesetih. Danju se kretao Menhetnom obučen u odela šivena po meri brenda Valentino Couture i sa naočarima brenda Oliver Peoples. Noću bi skidao svoju uniformu, otkrivajući telo koje je održavao u formi radeći trbušnjake i rutinama za negu kože. 

U jednoj od najupečatljivijih scena filma, Bateman polako gubi kontrolu kada mu kolega pruži tek odštampanu vizitkartu — suptilne bele boje sa neznatnim primesama, elegantne debljine, sa vodenim žigom. Za Batemana ta karta je statusni simbol, način da proceni sopstvenu vrednost u prostoriji punoj uspešnih muškaraca. Stil za njega nije lični izraz; to je način na koji dokazuje da je alfa. 

Telo oblikovano u teretani i poslovno odelo činili su jedinstven ideal: muškarca koji ostvaruje svoje potencijale. Bilo da se radilo o dizanju tegova ili upravljanju kapitalom, snaga je postala nešto što treba pokazivati a ne samo posedovati. Ipak, muškarac je, da bi ga doživljavali kao dominantnog,  morao da se uklopi u tuđu predstavu o tome kako izgleda biti dominantan. 

Metroseksualci i momci iz zlatnog doba reklame

Pucanje dot-com balona 2000. godine označilo je kraj najdužeg, kontinuiranog ekonomskog rasta u američkoj istoriji. U to vreme, visoka moda bila je još uvek prožeta strogim minimalizmom devedesetih. Savet modnih dizajnera Amerike dodelilo je nagradu Dizajnera godine za mušku odeću Calvinu Kleinu 1999. i Helmutu Langu 2000. Međutim, kako su potrošači stezali kaiš, modna industrija je počela da traži načine kako da i dalje privlači kupce. 

Dizajneri su, da bi osavremenili stare stilove, dali novi oblik muškoj silueti. Početkom dvehiljaditih, Raf Simons, Hedi Slimane i Thom Browne odbacili su glomazne krojeve širokih ramena karakteristične za američke tajkune, akcione zvezde i samouvereni izgled u Armanijevom stilu. Oprali su mušku odeću na visokoj temperaturi i osušili je u mašini za sušenje veša: Košulje su se skupile, sakoi smanjili, a pantalone suzile sa svih strana. U dokumentarcu iz 2012. godine "90s Anti-Fashion" (u slobodnom prevodu "Antimoda devedesetih", prim. prev.), Simons je rekao da je pravio odeću koju su on i njegovi prijatelji želeli da nose jer se nisu videli u "ogromnom, preplanulom, mišićavom Amerikancu" koji je dominirao modnim pejzažom. Slimane se prisetio, osvrnuvši se na svoje tinejdžerske godine, kako su ga maltretirali u srednjoj školi zbog sitne građe. "Pokušavali su da me nateraju da se osećam da nisam dovoljno muškarac jer sam bio mršav", rekao je za Yahoo Style 2015. godine. "Svakako je bilo nečeg homofobičnog i pogrdnog u tim opaskama." 

Arnolda Schwarzeneggera postao je neočekivani hit/Bloomberg Businessweek

 

Oni koji su već na početku usvojili stil uskog kroja bili su modno osvešćeni urbani ljudi koji su prihvatili ovu evropsku viziju mladalačkog kul stila. Nosili su uske blejzere, koristili hidratantne kreme sa kamilicom i mogli su da objasne razliku između "čelsi" čizama i "džodpura" (čelsi čizme su elegantne čizme do članka sa bočnim delovima od elastičnog materijala; džodpur je naziv za jahaće pantalone; ime su dobile po gradu u Indiji; široke su u butinama, a od kolena nadole se sužavaju, prim. prev.). Pokušavajući da smisle naziv za ovaj estetski izraz, mediji su skovali termin metroseksualac. Metroseksualac se ponosio svojim ukusom, ali je imao  drugačiju predstavu o tome kako se izražava rodni identitet. Kako je to opisao "New York Times" 2003. godine, ovaj novi arhetip ne brinu sumnje koje neumitno prate muškarce koji se lepo oblače – da je gej. 

Uski kroj je vladao pistama visoke mode, ali se istovremeno ušunjao i u koncerte indi-rok bendova, u prvobitne blogove o stilu i onlajn zajednice za mušku odeću, uključujući Styleforum i Superfuture. Te zajednice napravile su od kroja doktrinu, uzdižući krojeve poput modela farmerki "new standard" francuskog brenda A.P.C. i košulja na kopčanje brenda Band of Outsiders, do simbola vrhunskog ukusa. Dok su članovi benda Strokes nastupali na sceni u iznošenim majicama i uskim farmerkama, bogati urbani tipovi jurili su za ovim izgledom kupujući Slimaneove Dior farmerke sa otvorom nogavica širine 17 cm i 19 cm (Hedi Slimane je bio kreativni direktor muške mode u modnoj kući Dior od 2000. do 2007. prim. prev.). Oni kojima luksuzne etikete nisu bile dostupne posezali su za ženskim modelima — trik koji razbija rodne stereotipe, a koji će Levi’s kasnije proslaviti 2011. godine svojom linijom farmerki za muškarce "Ex-Girlfriend Jeans". 

U početku uski kroj je izazvao blagu paniku u društvu. Međutim, ubrzo su svi postali metroseksualci. Modni časopisi tretirali su uski kroj kao neku vrstu pseudonauke — svaki širok komad odeće tumačen je kao znak lenjosti ili nemara. Brend J.Crew pomogao je da novi izgled uđe u svakodnevni kancelarijski život. Njihova konceptualna prodavnica "Liquor Store", otvorena je 2008. godine - nekadašnji bar u koji se odlazilo na piće posle posla pretvoren je u butik muške odeće. Iako su se tu prodavale uske košulje od šambrea (lagana pamučna tkanina slična teksasu, prim. prev.) i blejzeri kraćeg kroja, u prodavnici je bilo puno referenci na tradicionalnu muževnost iz šezdesetih - stare prostirke, kožne fotelje, Hemingwayevi romani. U isto vreme, serija "Momci sa Medisona" ("Mad Men", u Srbiji prevedena i kao "Ljudi sa Menhetna", prim. prev.) predstavila je novu mušku figuru: Dona Drapera. Emocionalno zatvoren i besprekorno obučen, Draper je odelu uskog kroja dao auru stoičkog autoriteta. Uska odeća postala je sinonim za profesionalnu kompetentnost i mogućnost napredovanja u društvu. 

Rane veze slim kroja sa pobunom protiv ustaljenih rodnih normi bledele su kako je ovaj stil sve više postajao deo konvencionalne ideje o muževnosti. Ono što je nekada delovalo subverzivno, postalo je standardna pojava u kancelarijama, na venčanjima i na Tinder profilima. Nove zajednice ili potkulture dale su novo značenje stilu povezujući ga sa konvencionalnijim shvatanjem muževnosti. Za pristalice EDC-ja (skraćeno od Everyday Carry; označava neformalni pokret čije se pristalice fokusiraju na nošenje i upotrebu korisnih i praktičnih predmeta, odnosno spremnost u svakom trenutku, prim. prev.), naoružane džepnim noževima i višenamenskim alatima, uska odeća je postala deo njihove filozofije o tome da svaku situaciju treba dočekati spreman.

Njihove uske, taktičke pantalone (izdržljive i funkcionalne pantalone pogodne za vojne, lovačke, planinarske i druge aktivnosti na otvorenom, prim. prev.) i pripijene, takozvane "henley" majice (majice bez kragne sa nekoliko dugmića napred, prim. prev.) nisu izražavale shvatanje o rodnom identitetu; to su bile uniforme za preživljavanje. Uspon sportsko-ležernog stila za muškarce sa fokusom na uske trenerke upotrebio je ovaj kroj da od sintetičkih materijala sa elastinom napravi neku vrstu mekšeg oklopa za muškarce. U Silicijumskoj dolini, osnivači tehnoloških firmi prigrlili su minimalističku garderobu koja se temelji na majicama brenda Everlane, strukiranim "čino" pantalonama i potpuno belim patikama. Estetika koja je nekada odbacivana kao "metro" sada je postala simbol samoostvarenja. 

Podkasteri i ljubitelji hladnih kupki  

Revolucija uskih krojeva, nekada simbol modne pobune, sada je sastavni deo mejnstrima. Oni koji su je prvi nosili ovakvu odeću, odavno su prešli na garderobu koja se bazira na radnim pantalonama brenda Carhartt, dodatno ojačanim na kolenima, vrećastim duksericama sa kapuljačom i predimenzioniranim krojevima. Međutim, van tih krugova, promene se odvijaju sporije. Za mnoge, posebno sredovečne muškarce, uski kroj i dalje označava uglađenost, uloženi trud i dostojanstvo srednje klase (pogledajte političkog komentatora Matta Walsha i preduzetnika Viveka Ramaswamyja). To je takođe uniforma fitnes influensera i preduzetnika obuzetih radom i napredovanjem, koji obitavaju u prostranom onlajn ekosistemu oblikovanom strahovima i brigama savremenog doba u pogledu muževnosti. 

Kultura koja je stvorila ove muške influensere proizvod je različitih kulturoloških struja koje su počele da se formiraju sa pojavom metroseksualaca. Scena umetnika zavođenja (neformalna zajednica muškaraca koji se bave tehnikama zavođenja i osvajanja žena, prim. prev.), predvođena ličnostima poput Mysteryja i Neila Straussa, tretirala je muževnost kao igru: samopouzdanje se moglo uvežbavati, žene su bile nagrada koju treba osvojiti, a odeća sredstvo za napredovanje u socio-seksualnoj hijerarhiji (pojednostavljen i pseudonaučan koncept svrstavanja muškaraca prema njihovoj seksualnoj privlačnosti, prim. prev.). Paralelno s tim, MMA borci poput Georgesa St-Pierrea i Chucka Liddella ponudili su novi muški ideal i to ne mišiće za prikazivanje, već upotrebljivu snagu stečenu kroz surove borbe.

Patricka Batemana, statusom opsednuti antijunaka iz filma "Američki psiho"/Bloomberg Businessweek

 

Na YouTubeu i prvim fitnes forumima, bivši vojnici, bodibilderi i amateri koji podučavaju druge o životnim veštinama, koristili su svoj fizički izgled kao dokaz lične transformacije. David Goggins, Zyzz i Jocko Willink, fitnes tipovi koji su ujedno i motivacioni govornici, predstavili su telo i kao oružje i kao izvor mudrosti. Takozvana "hustle" kultura (hustle culture, način života sa fokusom na neprekidnom radu, preopterećenosti i neumornoj težnji za uspehom, novcem i statusom, prim. prev.) otišla je korak dalje. Tim Ferriss, poznat po svojim knjigama o samopomoći, priručnicima o optimizaciji života i maksimalnoj produktivnosti, pisao je o ledenim kupkama i trikovima za produktivnost. Joe Rogan (popularni podkaster, komičar i komentator MMA borbi, poznat po kontroverznim stavovima, prim. prev.) na kraju je postao zajednički imenitelj ovih supkultura. Njegovo carstvo podkasta spaja fitnes, suplemente, samopomoć i libertarijansku sumnjičavost u jedinstven pogled na svet — mešavinu nauke o fitnesu i otpora prema dominantnim kulturološkim normama i vrednostima. 

Braća Tate (kontroverzni influenseri poznati po mizoginim stavovima, optuženi za silovanje i trgovinu ljudima, prim. prev.) uzeli su osnovne ideje tog pogleda na svet i učinili ih radikalnijim i rigidnijim, kombinujući fitnes i "hustle" kulturu sa antifeminističkim ispadima, prigovaranjem zbog nacionalnih nepravdi i teatralnim iskazivanjem prezira prema liberalnim vrednostima. Ne podržavaju svi u alfa ekosistemu njihovu politiku, ali mnogi prihvataju njihov vizuelni stil.

Ashton Hall, čije je uranjanje lica u hladnu, skupu, mineralnu vodu brenda Saratoga postalo TikTok trend, ima sličan vizuelan jezik. Liver King sledio je sličnu formulu, predstavljajući svoje primitivno ponašanje kao drevnu mudrost. Andy Frisella je tvorac  programa "75 Hard" u stilu vojnog kampa, koji obećava da ćete očvrsnuti kroz disciplinu, dijetu i naprezanje. On drži propovedi na YouTubeu o klesanju trbušnjaka i sticanju bogatstva. Ovi muškarci se možda razlikuju po tonu, ali dele iste ideale: muževnost je na udaru, a iz takve situacije se može jedino izaći putem optimizacije, estetizacije i dominacije. Za njih, telo je oličenje ovladavanja sobom, a uska odeća služi da to dokaže. 

Ovaj novi talas pažljivo konstruisane muževnosti predstavlja reakciju na kulturološki pejzaž oblikovan rodnom fluidnošću, prihvatanjem tela kakvo jeste i stalnim preispitivanjem rodnih uloga. Dok se slavne ličnosti kao što su britanski pevač i glumac Harry Styles i američki reper gej orijentacije Lil Nas X, pojavljuju u haljinama i brišu tradicionalne granice između muškog i ženskog, druga struja žurno nastoji da ponovo uspostavi stari poredak. Crpi inspiraciju iz ranijih uzora: mitske snage Sandowa, egzibicija bodibildera na plaži u Venisu, stila finansijskog sektora iz osamdesetih prožetog pohlepom i uske odeće koja je nekada etiketirana kao metroseksualna. Današnja opsesija mišićavošću, disciplinom i tradicionalnom muškom estetikom deluje kao novo poglavlje u tom istom istorijskom ciklusu. 

U kom pravcu će se ova estetika razvijati? Kada se kulturološki vetrovi promene, što je neminovno, alfa će se prilagoditi tome. Izgled će se promeniti. Slogani takođe. Međutim, suština ostaje ista: muškarac koji nudi pojednostavljen, nerealan ideal kao utehu, ulivajući sigurnost svima onima koji su uznemireni zbog promena.