Trumpova težnja da ostavi istorijski trag dovodi ceo svet u opasnost

Retko kada je globalni poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata delovao tako haotično. Američki rat protiv Irana koji traje već sedam meseci, učvrstio je islamski režim, zatvorio Ormuski moreuz i doveo do vrtoglavog rasta cena nafte. Uprkos obećanju Donalda Trumpa da će okončati sukob u Ukrajini "prvog dana" po preuzimanju funkcije predsednika, rat besni nesmanjenom žestinom. U međuvremenu, predsednik neprekidno menja američke neprijatelje i saveznike: udvara se severnokorejskom lideru Kim Jong Unu, dok istovremeno slabi veze sa Južnom Korejom, ponovo preti da će preuzeti kontrolu nad Grenlandom od Danske, članice NATO-a, i pokreće trgovinski rat i apsurdni spor oko naziva Velikih jezera sa nekadašnjim američkim prijateljem na severu, Kanadom. 

 

Jedan od Trumpovih omiljenih izraza kojima ovih dana opisuje sopstveni predsednički mandat jeste "da će ostaviti trag". Želi da ga vide kao istorijskog lidera koji je iznova iscrtao mapu sveta i pomerio tektonske ploče istorije.  

Predsednikov krstaški pohod intenziviran je 2. aprila 2025. godine, kada je potpisao izvršnu uredbu o uvođenju sveobuhvatnih carina na uvoz. Kina je na ove carine, koje su predstavljene kao "Dan oslobođenja" kada su uvedene, odgovorila sopstvenim nametima i ograničenjima na američku robu, kao i uskraćivanjem pristupa retkim zemnim elementima koji su ključni za proizvodnju u vazduhoplovnoj, odbrambenoj i drugim industrijama. Istovremeno, evropske zemlje, osećajući se iznevereno od dugogodišnjeg partnera, produbile su odnose sa Južnom Amerikom, Azijom i Bliskim istokom. Države su shvatile da im Amerika nije potrebna onoliko koliko su nekada mislile. 

Umesto toga, glavni gubitnik zbog Trumpovih carina na kraju je bila sama Amerika. Američke kompanije i njihovi kupci morali su da plaćaju namete, dok su poslovni lideri bili suočeni sa sve više neprijateljskim okruženjem u inostranstvu, gde dugogodišnji saveznici traže alternative za američke modele veštačke inteligencije (AI), usluge klaud računarstva, pa čak i za dolar. "U osnovi, sada imate ceo svet koji jedva čeka da izgradi zaobilazna rešenja za američki finansijski sistem", kaže Edward Fishman, viši saradnik u američkom tink-tenku Savet za spoljne odnose (Council on Foreign Relations) i autor knjige "Chokepoints: American Power in the Age of Economic Warfare" (u slobodnom prevodu "Uska grla: Američka moć u eri ekonomskog ratovanja", prim. prev.). "To nije problematično samo sa stanovišta američke moći, već je problem i za naše kompanije i američku ekonomsku dinamiku." 

Kada ekonomski pritisak nije urodio plodom, Trumpova težnja za istorijskim značajem zahtevala je agresivniji pristup. U januaru je to uspelo u Venecueli, kada su specijalne snage bez većih problema "izvukle" predsednika Nicolása Madura i njegovu suprugu iz Karakasa i postavile lidera sklonijeg tome da SAD omogući pristup ogromnim rezervama nafte u zemlji. Ohrabreni tim uspehom, Trump i njegovi savetnici su potom pokušali da primene isti scenario u Iranu. Delujući zajedno sa Izraelom, ubili su vrhovnog vođu Alija Khameneija, značajno unazadili nuklearni program te zemlje i podstakli Iran da iskoristi svoj uticaj nad Ormuskim moreuzom, kroz koji prolazi oko 20 odsto svetskog pomorskog prometa naftom. 

Dok je pokušavao da u svom drugom mandatu ostavi trajan trag na mapi sveta, Trump je naučio da prinuda ne daje uvek željeni rezultat. Suverene zemlje nije lako pregaziti, a pritisak se može pokazati kontraproduktivnim jer učvršćuje podršku čak i nepopularnim liderima i jača njihovu odlučnost. Kuba, još jedna zemlja sa Trumpovog spiska želja za promenu režima, već 70 godina predstavlja poučnu lekciju o tome koliko autoritarne države mogu da trpe kad su rešene da ospore američku hegemoniju. S druge strane, demokratije obično imaju srazmerno nizak prag tolerancije bola. Posrću na prvi znak viših cena goriva, usporavanja privrede, a naročito ratnih gubitaka. 

Jedno od pitanja koja se postavljaju u oktobarskom izdanju Bloomberg Businessweeka jeste kakvu će političku cenu platiti glavni Trumpovi spoljnopolitički savetnici, pre svega državni sekretar Marco Rubio. Kao senator, Rubio je bio internacionalista koji je delovao kao da dobro razume ograničenja ekonomske diplomatije i vojne intervencije. Međutim, za razliku od svojih prethodnika iz Trumpovog prvog mandata, koji su pokušavali da obuzdaju njegove iznenadne hirove, Rubio je svoje stručno znanje podredio toj ulozi i svoj posao vidi u pomaganju da se sprovede predsednikova vizija sveta "Amerika na prvom mestu". Ako se okolnosti na Bliskom istoku ne poprave do američkih izbora 2028. godine, gotovo je izvesno da će se na udaru naći svako ko je povezan s takvim pristupom. 

Uvek je moguće da se vetar okrene u korist Trumpa - i Rubija. Iranska ekonomija je u rasulu, novi lider te zemlje nije viđen mesecima, a iranski saveznici u Gazi i Libanu su oslabljeni. "Ako na kraju svega ovoga budemo imali jači NATO zato što Evropljani konačno rade svoj deo posla na planu odbrane, a u Venecueli, Kubi i Iranu budu drugačiji režimi, to će biti drugačija mapa sveta nego kada je Trump stupio na dužnost", kaže Matthew Kroenig, viši saradnik u Scowcroft centru za strategiju i bezbednost pri Atlantskom savetu i savetnik u Rubiovoj predsedničkoj kampanji 2016. godine. "Međutim, još nismo dotle došli. Još mnogo toga može da krene naopako." 

Zasad je Trumpov donkihotovski pohod da ostane upamćen kao jedan od "velikih ljudi", učinio da i saveznici i neprijatelji postanu svesni svojih mogućnosti da utiču na SAD. Posledice su svakako tu. Samo što to nisu one koje je on zamislio.