Zašto sve manje direktora koristi kompanijski avion

Zbog kritika na račun klimatskih promena i želje da se ostane ispod radara aktivista, sve se manje leti kompanijskim avionima u poslovne svrhe. 

Pošto su brige zbog pandemije iza nas, sektor poslovnih putovanja ponovo je počeo da raste, zahvaljujući više nego dvostrukom rastu avio-saobraćaja u odnosu na period pre pandemije kovida, a čekanje na isporuke novih komercijalnih aviona se zbog velike potražnje proteže do kraja ove decenije. Međutim, postoji jedan segment putovanja koji izgleda kao da je zaglavljen u redu za čekanje (dozvole za sletanje): avioni u vlasništvu kompanija. 

Iako je broj letova koje obavlja šira delatnost privatnih avio-prevoznika, koja takođe uključuje avione za čarter, avione u suvlasničkom i ličnom vlasništvu kojima upravljaju kompanije trećih lica za pružanje usluga, veći za skoro 19 odsto u odnosu na 2019. godinu, broj letova privatnim kompanijskim avionima otprilike je isti kao i pre četiri godine. To su podaci kompanije WingX, koja se bavi analizom tržišnih podataka u sektoru privatnih avio-kompanija, sa sedištem u Hamburgu. Razlozi za ovakvo stanje su nestašica pilota, kritika na račun klimatskih promena i sve više onlajn „detektiva” koji prate i objavljuju letove luksuznim avionima koje koriste i rukovodioci kompanija, i bogataši. 

Međutim, to ne znači da će ti korisnici prestati da lete ili da će čak smanjiti broj letova privatnim avionima. Ušteda vremena, povećana bezbednost i sigurnost da se poslovni razgovori vode bez neželjenih prisluškivanja tokom leta, i dalje su moćni pokretači potražnje za poslovnom avijacijom. Loša usluga avio-prevoznika takođe podstiče korišćenje privatne avijacije. I mnoge kompanije zabranjuju svojim vodećim rukovodiocima da lete komercijalnim avionima. 

Umesto toga, neke kompanije kao što su Campbell Soup, LyondellBasell i Allstate, plaćaju avio-operatere koji funkcionišu po sistemu deljenja kapaciteta (engl. fractional operators) da prevoze njihove rukovodioce. Taj tržišni segment, koji se nalazi između aviona za čarter letove i aviona u direktnom vlasništvu, omogućava pojedincima ili kompanijama da kupe deo aviona, najčešće samo šesnaesti deo, u zamenu za unapred određen broj sati letenja, prema ugovoru koji obično važi pet godina. Taj deo aviona se tretira kao vlasništvo u pogledu poreskog tretmana, a kupac će dobiti preostalu vrednost aviona nakon isteka ugovora, što se razlikuje od samog zakupa. 

Avioni u frakcionom vlasništvu odneli su veliku pobedu tokom pandemije, kada je sve više rukovodilaca kompanija i bogatih putnika bilo zabrinuto da će biti smešteni previše blizu drugih saputnika, čak i u prvoj klasi komercijalnih aviona, i kada su teško pronalazili avione za čarter letove kako je potražnja porasla. Broj letova frakcionih operatera, tržišnog segmenta kojim dominiraju kompanije Berkshire Hathaway, NetJets i usko kontrolisana Flexjet, porasli su za 41 odsto u odnosu na broj iz 2019. godine. 

„Beležimo rast zahvaljujući novim operaterima i osobama koje su ranije koristile usluge čarter letova, a beležimo smanjenje u sektoru poslovnih letova“, kaže Kenn Ricci, predsednik kompanije Flexjet, koja u svojoj floti ima oko 270 aviona. 

U svetu u kom se poslovni avioni prate da bi se došlo do podataka o potencijalnim poslovnim sporazumima i u kom klimatski aktivisti postaju sve oštriji u pogledu opravdanosti poslovnih letova koji zagađuju životnu sredinu, neke kompanije koje žele da zaštite privatnost mogle bi da preispitaju direktno vlasništvo nad poslovnim avionima ili kupovinu dodatne usluge koju pružaju treća lica, kaže Ricci, čija kompanija još uvek ima listu čekanja za kupce koji žele da zakupe deo aviona. 

Osobe koje su razumeju u tehnologiju naučile su kako da prate privatne avione, zaobilazeći program Federalne uprave za vazduhoplovstvo (engl. Federal Aviation Administration) koji blokira mogućnost da treća lica prate putanju leta aviona, direktnim presretanjem signala koje emituju mlaznjaci. Konkretno, 2020. godine student Jack Sweeney javno je objavio kretanje Elona Muska, izvršnog direktora kompanije Tesla. A startap kompanije kao što su ADS-B Exchange i JetSpy olakšavaju praćenje aviona čiji vlasnici pokušavaju da sakriju svoju lokaciju. 

„Imamo mnogo kompanija sa liste Fortune 500 koje imaju udele sa nama i imaju letačko osoblje, tako da se to međusobno ne isključuje“, kaže Ricci. „Kada žele da urade nešto anonimno, imaju letelicu za to.” 

Sve manje pilota i rezervnih delova takođe podstiče kompanije i dobrostojeće vlasnike aviona da razmotre ugovore o delimičnom zakupu aviona. Potražnja za privatnim letovima u eri pandemije porasla je toliko da su kompanije za pružanje usluga pretplate na čarter letove, poznate i kao “jet cards”, čiji klijenti mogu da pozovu i rezervišu avion za određeni broj sati ili dana unapred, morale da ponište garancije o dostupnosti. To je navelo još više kupaca da se okrenu frakcionim operaterima, kaže Doug Gollan, koji je osnovao kompaniju Private Jet Card Comparisons, vodič za pretplatu sa informacijama o različitim programima letenja. 

Gollan je uočio da su mnogi njegovi klijenti frustrirani dugim čekanjem na održavanje aviona ili na završetak kurseva za sertifikaciju koje njihovi piloti moraju da prođu; te prepreke mogu sprečiti njihove sopstvene avione da lete kada je to potrebno. „Odjednom je to postalo prevelika gnjavaža za neke“, kaže on. Putnici su počeli da govore: „Neka NetJets i Flexjet reše probleme kako bih ja dobio svoj avion. Samo želim da pozovem i uzmem avion“, kaže on. 

Pandemija je takođe pomogla da se izbriše deo prethodne stigme koja se odnosi na privatne letove, što je podstaknuto gnevom javnosti zbog epizoda poput one kada su izvršni direktori automobilskih kompanija tokom krize leteli svojim korporativnim avionima u Vašington da mole Kongres da odobri spasavanje industrije tokom Velike recesije. Nacionalno udruženje za poslovnu avijaciju (engl. National Business Aviation Association) uzvratilo je reklamnom kampanjom „Bez aviona, bez dobiti“ (engl. No Plane, No Gain) kako bi odbacilo kritike i istaklo privatna putovanja kao sredstvo za uštedu vremena. 

NBAA se sada bori protiv aktivista za zaštitu životne sredine, koji su prekinuli skup posvećen biznis avijaciji u Ženevi u maju i čak ofarbali privatni avion u narandžasto na ostrvu Silt u Severnom moru. Udruženje je na godišnjoj konferenciji u Las Vegasu u oktobru najavilo novu kampanju „Brzo penjanje“ (engl. Climbing. Fast), koja naglašava nastojanje industrije za upotrebom održivijeg avio-goriva i njene ciljeve za postizanje neto nulte emisije ugljenika do 2050. godine. 

Kampanja je osmišljena pošto je sve više kompanija pod pritiskom zbog korišćenja aviona. Na godišnjem sastanku kompanije PepsiCo u maju, jedan akcionar aktivista optužio je kompaniju za „korporativno licemerje i dvostruke standarde“ jer troši više od većine kompanija na privatna putovanja avionom dok reklamira programe za zaštitu životne sredine. Iako privatna avijacija sagoreva mnogo manje goriva nego komercijalna avio-industrija, emisije po putniku su mnogo veće kod poslovnih aviona. 

Julius Schreiner/Getty Images

Zbog pitanja bezbednosti mnoge kompanije, uključujući Merck, Cardinal Health i FedEx, zahtevaju od visokih rukovodilaca da lete privatnim avionima kada putuju privatno ili radi posla. Politike se razlikuju od kompanije do kompanije u pogledu toga da li je lična upotreba ograničena na određeni godišnji iznos u dolarima ili na maksimalan broj sati, poput kompanije Walgreens Boots Alliance Inc., koja je postavila ograničenje na 75 sati godišnje. Neke kompanije smatraju vrednost putovanja dodatnom nadoknadom za rukovodioce. Drugi, uključujući Exxon Mobil Corp., posmatraju upotrebu poslovnog aviona u lične svrhe kao bezbednosni trošak. 

U nekim slučajevima, aktivisti iz redova akcionara koji žele da unaprede upravljanje ukazuju da korišćenje poslovnog aviona za privatna putovanja mora da bude uslovljeno. Prošle godine, na primer, jedan akcionar je tužio generalnog direktora kompanije Skechers USA Roberta Greenberga i njegova dva sina, koji su direktori kompanije, zbog tvrdnji da su nagomilali milione dolara troškova zbog korišćenja poslovnih aviona do odredišta za odmor, uključujući ostrva Fidži i Bora Bora. Portparol kompanije nije odmah odgovorio na zahtev da to komentariše. 

„Frakcioni operateri nude korporativnim rukovodiocima pokriće od takve vrste kritika jer je nemoguće saznati ko leti avionom kompanije Flexjet“, kaže Ricci i dodaje da njegova kompanija koristi sve dostupno održivo avio-gorivo koje uspeva da pronađe i da ima izbor da izuzme svoje klijente od kupovine ‘karbonskih kredita’. 

„Uvek ćemo biti loši momci. Mi smo samo manifest [za kritiku] na račun zaštite životne sredine“, kaže Ricci. „Dakle, jedino što možemo da učinimo jeste da radimo najbolje što možemo.“ 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar