Siromašni 'plaćaju' sve veći ugljenični otisak bogatijih

Rasprave o načinima raspodele finansija iz bogatih zemalja, koje su odgovorne za većinu emisija ugljenika, siromašnijim državama koje snose najveći teret njihovih posledica, postaju sve značajnije. 

Iako će te rasprave biti od vitalnog značaja za pravednu tranziciju ka svetskoj ekonomiji bez ugljenika, socioekonomske nejednakosti unutar samih država trebalo bi da u tome imaju ravnopravnu ulogu.  

U nedavnom izveštaju Oxfama i Stokholmskog instituta za životnu sredinu tema je bila nejednakosti u potrošnji ugljenika i prvi put je izveštaj objavljen kao deo serije članaka u The Guardianu. U izveštaju se navodi podatak da jedan odsto najbogatijih na svetu zagađuje koliko i 66 odsto najsiromašnijih  Takođe je utvrđeno da je većina nejednakosti u emisijama ugljenika sada posledica razlika koje postoje u samim državama, a ne između njih.  

Neki su kritikovali Oxfamove podatke jer se oslanjaju na nepotpune pretpostavke. Recimo, autori računaju koliko svaki pojedinac u zemlji troši ugljenika na osnovu odnosa između njegovog prihoda i emisija ugljenika, a ne na osnovu njegove stvarne potrošnje. Ipak, bez obzira na to da li su brojevi tačni ili ne, osnovnu premisu podržava više studija koje povezuju veće rashode (koji imaju tendenciju da rastu sa većim prihodima) sa više direktnih emisija ugljenika (kao što su više avionskih letova i vožnja većih automobila) i indirektnih emisija (koji se posmatraju kroz proizvodnju robe). Sem ako milijarder ne živi nezavisno u nekoj kolibi van sistema i odbija da leti avionom, možete se kladiti da ima veći ugljenični otisak od onih koji nemaju za hleb. 

Grupe koje su u nepovoljnijem položaju izloženije su klimatskim uticajima i teže im je da se oporave od štete. Uzmimo kao primer poplave: siromašnije stanovništvo često živi u područjima izloženim poplavama, u domovima koji su podložniji šteti koju one naprave. Možda nisu u mogućnosti da priušte osiguranje, što znači da sami moraju da pokriju troškove. Nije teško zamisliti kako to postaje začarani krug dok se ekstremne vremenske prilike intenziviraju, i na kraju još više produbljuju jaz između bogatih i siromašnih. 

Nažalost, takođe smo u nezgodnom trenutku kada su  klimatske politike ponekad regresivne – što znači da oni sa nižim primanjima izdvajaju za njih veći deo prihoda nego oni sa visokim primanjima. To ostavlja prostor da se razvije negativan odnos prema klimatskim akcijama širom sveta. Ako dozvolimo da se to nastavi, možemo ući u još jedan začarani krug u kojem ublažavanje posledica stagnira, globalne temperature rastu, ekstremne vremenske prilike postaju opasnije, gurajući sve više ljudi u finansijske probleme, dok se bogati snalaze. 

Najpoznatiji primer do sada su, naravno, protesti “Žutih prsluka” u Francuskoj 2018. godine, koji su izbili zbog povećanja poreza na gorivo za koje se smatralo da neproporcionalno opterećuju seoske radničke porodice i domaćinstva srednje klase koja nemaju drugog izbora nego da voze, a izuzimaju kompanije koje troše mnogo ugljenika. Reakcije na proširenje zone ultraniskih emisija u Londonu i ukidanje gasnih kotlova u Nemačkoj odgovaraju istom obrascu. Troškovi toplotnih pumpi, mere energetske efikasnosti i električna vozila trebalo bi da postaju jeftinija, ali su još uvek nedostižni mnogima. 

Opravdano je biti zabrinut zbog nesrazmernog finansijskog opterećenja, , ali može da razbesni kada vidite političare, poput premijera Ujedinjenog Kraljevstva Rishija Sunaka, kako koriste ove probleme kao izgovore za odlaganje ili izbegavanje da urade nešto. , Umesto da redizajniraju politike da bi pružili adekvatniju pomoć onima kojima je potrebna, radije ne čine ništa da reše uzrok problema. To je posebno uznemirujuće jer bi mnoge mere zapravo mogle da ublaže finansijske pritiske na siromašnija domaćinstva. Francuski ekonomista Thomas Piketti predložio je The Guardianu upotrebu progresivnog poreza na ugljenik kojim bi aktivnosti koje prevazilaze dozvoljenu emisiju, kao što su česta putovanja avionom na odmor, velike kuće ili velika vozila, podlegle višoj stopi. Iako bi primena jedne  takve mere mogla biti teška,  postoje i druge politike koje bi mogle da povećaju prihode i da poskupe zagađivanje, kao što su nameti za učestale letove i porezi na neočekivani prihod za naftne i gasne kompanije.  

Uzimanje od elite zagađivača i davanje siromašnima pomoći će da se ubrzaju klimatske akcije, poboljša standard mnogima i da se stvori pravedniji i bezbedniji svet. Čini mi se kao da tu nema dileme. 

Prevela Hana Stevović – Bloomberg Adria.  

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar