Zašto nas je serija Adolescencija toliko pogodila

Ako već niste gledali Netflixovu seriju "Adolescencija", verovatno ste čuli ljude kako pričaju o njoj. Reč je o britanskoj četvoročasovnoj kriminalističkoj sagi koja vas ne ostavlja ravnodušnim. Serija secira složenu društvenu i porodičnu dinamiku koja stoji iza ubistva tinejdžerke Katie koju je ubio njen drug iz srednje škole Jamie. Hvaljena je zbog fascinantne glume i smele odluke da se svaka epizoda snimi u jednom kadru. U pitanju je i sjajno tempirana serija koja se pojavila usred žustre rasprave o deci i društvenim mrežama i podložnosti dečaka uticaju ekstremnih onlajn potkultura koje promovišu toksičnu muževnost (skup kulturoloških normi i očekivanja koji mogu biti štetni i za muškarce i društvo u celini, poput agresivnosti i dominacije, potiskivanja emocija, homofobije, mizoginije i seksizma, prim. prev.).

Urednici Bloomberg Businessweeka Brad Stone i Reyhan Harmanci razgovarali su sa jednim od tvoraca serije Jackom Thorneom koji je, našavši se u ulozi autoriteta, govorio o ovim pitanjima i nesigurnosti koju muškarci u zapadnim društvima osećaju u vezi sa svojom ulogom u društvu i ekonomskim izazovima. Intervju je redigovan radi jasnoće. 

Jedna od glavnih tema serije jeste to koliko ova generacija dece deluje strano sopstvenim roditeljima koji pokušavaju da ih zaštite. Verovatno se svaka generacija odraslih donekle osećala isto, ali da li ste pristupili seriji sa osećajem da je tehnologija još više produbila ovaj jaz, posebno kada je reč o dečacima? 

Jack Thorne: Svakako. Postoji mnogo toga što ne razumemo u njihovoj komunikaciji, poput emodžija, vrlo razrađenog načina izražavanja, o čemu sam dugo pričao sa mladima. Verovatno je tako bilo šezdesetih - gledaš i pomisliš kako jedna grupa ljudi govori na jedan način, a druga na potpuno drugačiji i pitaš se kako će oni uopšte uspeti da nađu zajednički jezik. 

Možete li nam reći nešto o tome u čemu se sastoji tragedija? Šta današnje kulturološke vrednosti i tehnologija čine dečacima? 

Thorne: Mislim da je Jamie tragičan lik. Njegova tragedija nije ista kao Katiena i Katien gubitak je veći od Jamievog.  Potrebna je čitava zajednica da se dete odgoji, a da li je potrebna zajednica i da se dete upropasti?  Jamie nije samo proizvod manosfere (neformalni naziv za internet zajednice i forume koji promovišu prava i identitet muškaraca, često kroz toksičnu muževnost i izražen antifeminizam, prim. prev.) ili incel kulture (nevoljni celibat, osoba koja ne može da pronađe seksualnu partnerku iako to želi; često član mizoginih onlajn zajednica, prim. prev.) ili nečega sličnog. To je jedan deo njegove ličnosti. Tu su, međutim, roditelji koji ga ne vide. Tu je i škola, koja ne može da mu pomogne. Tu su prijatelji koji ne mogu da dopru do njega. Tu su njegov mozak i hemijski procesi u mozgu i način na koji on reaguje. 

Treća epizoda, čiji ste jedan od autora, pravo je remek-delo. U njoj psiholog postavlja pitanje Jamieu za koje mislim da je na neki način centralno pitanje serije. Glasi otprilike ovako: „"Šta po tvom mišljenju znači osećati se kao muškarac?"  Hteo bih i da vas pitam zašto je to važno? Zašto, po vašem mišljenju, toliko mnogo dečaka danas ima pogrešnu predstavu o tome? 

Thorne: Izuzetno je zanimljivo razgovarati sa mladim muškarcima o tim stvarima. Najzanimljivije što sam čuo bilo je – nemojte demonizovati manosferu jer nas je ona učinila jačim, u boljoj fizičkoj formi, privlačnijim. I da možemo da razdvojimo manipulativne i štetne sadržaje od ostalog.  Mi to možemo da filtriramo. Ono što čujemo jeste postani fit, postani privlačan, kreni u teretanu. 

Tu se u stvari radi o prihvatanju vrednosti i određenog identiteta. Interesantna stvar u vezi s tim desila se kada sam gostovao u nekoliko emisija i moja fotografija je počela da cirkuliše. Neki ljudi su rekli: "Muškarac ovako ne izgleda, ovaj muškarac ima previše estrogena u telu. Imamo nedoumice u vezi sa seksualnošću ovog čoveka. Imamo nedoumice u vezi sa veroispovešću ovog čoveka. Imamo nedoumice u pogledu svih mogućih aspekata njegove ličnosti" i to zato jer se ne uklapam u njihov stereotip muškarca. 

Ljudi su mi posle rekli: "Oh, to mora da je bilo teško slušati". Nije. Osećam se vrlo dobro u svojoj koži što se tiče izgleda. Prošao sam kroz sve to i prebrodio sam to. Međutim, vrlo je važno upravo sada razgovarati sa mladim ljudima o tome da postoje različiti vidovi muževnosti, da se  muževnost može iskazati na više načina. Jer mislim da ih kulturološke norme i očekivanja dovode u zabludu da moraju da se ponašaju i izgledaju na određen način.     

Da li ste razgovarali sa mnogo mladih muškaraca u okviru istraživanja za potrebe serije? Zanima me kako su tekle pripreme. 

Thorne: Da, razgovarao sam sa mnogo muškaraca, mladića. Takođe, provodio sam vreme na internetu menjajući svoj algoritam. Upijao sam razne vrste sadržaja na različitim platformama kako bih pokušao da shvatim kakve sve sadržaje ljudi konzumiraju.  

Otkrio sam da sam mislio da mogu to [onlajn vrednosti i norme] da pojednostavim i kažem: Oni su s druge planete. Znate, ono kao, Andrew Tate (bivši kik-bokser poznat po kontroverznim i mizoginim stavovima, optužen za silovanje, trgovinu ljudima i nasilje nad partnerkama, prim. prev.). Nije bilo baš tako jednostavno kao što sam mislio. Mislim da je u središtu svega ideja da 80 odsto žena nalazi da je privlačno 20 odsto muškaraca. To budi ono što sam osećao kao tinejdžer, a to je: Niko me ne voli. Nikome nisam privlačan. Niko neće sa mnom da razgovara. Kako da nađem svoje mesto u ovom svetu? I još čuješ da postoji razlog zašto se tako osećaš, razlog za sve te emocije koje osećaš, a to je da svetom dominiraju žene. Estetski se ne uklapaš sve dok ne naučiš kako da budeš snažniji, bolji i privlačniji. 

Ekstremne kulturološke vrednosti su oduvek postojale. Ranjive osobe su oduvek nailazile na takve zajednice i postajale njihove žrtve. Koliko su za to krive društvene mreže, podkasteri iz manosfere, algoritmi koje ste otkrili dok ste istraživali za potrebe serije? Koliko je zaista odgovornost na tehnološkim kompanijama? 

Thorne: Mislim da se, kada je reč o očekivanjima sa kojima ovi dečaci odrastaju, mogu smatrati potpuno odgovornim jer su širile ideologiju za koju znam da je nije bilo kada sam ja bio u tom dobu. Jesam se osećao da ne izgledam onako kako se očekuje. Međutim, nisam se osećao kao dečaci sa kojima sam razgovarao ,a koji se osećaju otprilike ovako: "Ako nemam ramena kao Henry Cavill (britanski glumac poznat po ulozi Supermena u novijoj seriji filmova o tom superheroju, prim. prev.), onda nisam uspeo u životu". 

Kada je reč o Jamieovom zločinu, mislim da je [krivica] delimična, sasvim delimična. Nadam se da serija ne sugeriše da je Jamie proizvod isključivo manosfere jer, ako tako izgleda, onda priča ispada pojednostavljena. Jamie je prozivod mnoštva uzroka, a manosfera je samo jedan od njih. 

Hteo bih da se vratim na deo koji se odnosi na regulisanje društvenih mreža. Australija je otišla najdalje u tome. Mislim da ste napisali da biste voleli da se upotreba pametnih telefona reguliše ili ograniči. Da li je moguće to učiniti i vratiti se na staro? 

Thorne: Pa, tu su cigarete, alkohol... Promenili smo način na koji se nosimo sa svim tim pojavama koje utiču na živote ljudi. Zašto ne bismo gledali na telefone i društvene mreže na sličan način? Zašto to ne bi bilo pitanje javnog zdravlja? Ako bi vlasti zauzele odlučan stav, to bi moglo da nešto promeni.  

Da li vas iznenađuje to što sada imate platformu za zagovaranje određene javne politike? Probudili ste veliko interesovanje. 

Thorne: Izuzetno sam iznenađen. Da budemo načisto - nisam dovoljno pametan da imam takvu platformu. Išli smo u Dauning strit [kancelarija i rezidencija premijera Velike Britanije; sedište vlade] pre nekoliko dana i najbolje što smo mogli da uradimo jeste da se sklonimo sa puta svim tim vrlo pametnim organizacijama koje se godinama bave mladima kako bismo im dali prostora da govore o tome. Trudili smo se da ovom serijom otvorimo pitanje. Nismo nastojali da damo odgovor. Ne smatramo da smo mi ti koji treba da daju odgovor. 

Doneli ste zaista interesantnu odluku u seriji da ne iznesete mnogo detalja o Katie i njenoj porodici ili da ispričate priču o njoj. Zašto? 

Thorne: Iz dva razloga. Jedan je taj što smo bili primorani na to zbog odluke da snimamo u jednom kadru. Inače, kada sečete i montirate scene, možete da ispričate mnogo priča. Uradio bih sve te različite stvari jer sam mogao i tako da postupim. Jedna od tih stvari bi bila i ubacivanje scena sa Katienom porodicom. 

Drugi razlog je taj što smo želeli da ispričamo Jamievu priču. Hteli smo da priča bude što kompleksnija. Prebacivanjem fokusa na nešto drugo, priča koju smo se trudili da ispričamo izgubila bi na snazi. Mogli smo da posvetimo celu jednu epizodu Katienoj porodici. Međutim, to ne bi doprinelo boljem razumevanju Jamiea. 

Voleo bih, sada kada gledam unazad, da sam više vremena posvetio Jade, Katienoj najboljoj prijateljici u drugoj epizodi. Mislim da je njen lik mogao imati veću ulogu i pružiti složeniju sliku o Katie, jer mi u seriji saznajemo stvari i o Katie. Otkrivamo da je objavljivala stvari koje su Jamieu teško padale. Saznajemo da je slala okolo svoje slike. Važno nam je baš to što nije bila savršena žrtva. Bila je složena osoba sa složenim emocijama. 

Još jedno, poslednje pitanje na koje možda nema odgovora, ali da li je Jamie psihološki neizlečivo čudovište ili je proizvod svih tih faktora, od odnosa sa ocem do sadašnjih okolnosti u vezi sa onlajn kulturom, društvenim medijima i upotrebom tehnologije? Drugim rečima, da li se to moglo sprečiti? 

Thorne: O, moglo je vrlo lako da se spreči i to je moglo da učini oko 50 različitih likova u seriji da su uspeli da dopru do njega. Onda bi on možda promenio svoje gledište. Da li nema iskupljenja za njega pošto je to uradio? Nadam se da će u zatvoru služiti dugu kaznu pre nego što ga puste, ali verujem da bilo ko može da se promeni i iskupi. U tome je tragedija. Tragedija je u tome što će Jamie imati priliku da se u nekom trenutku vrati u život. Katie neće.