Kako smo zavoleli državnu intervenciju

Širom Adria regiona, državna rukovodstva objavila su rat visokim cenama prehrambenih proizvoda, a indirektno i inflaciji. Opšti izbori očekuju Hrvatsku sledeće godine, a parlamentarni i lokalni Srbiju, najverovatnije krajem tekuće godine. U Crnoj Gori vlada nikako da se formira nakon održanih skupštinskih izbora, pa se aktuelna vlada u tehničkom mandatu utrkuje sa mandatarom još nesastavljene nove vlade u tome ko poseduje bolji ekonomski plan za razvoj Crne Gore. U sve ove tri države u proteklim mesecima, na smiraju leta, uvedene su mere za ograničenje cena prehrambenih proizvoda. Iako su u Bosni protekli izbori na centralnom i regionalnom nivou, a vlada Federacije formirana uz posredstvo visokog predstavnika, Сhristian Schmidt, pomenutim merama ograničenja cena, krajem septembra, pridružila se i vlada Federacije BiH. U Sloveniji vlada nije ograničila cene hrane, već samo prati cene raznih namirnica. U Sloveniji vlada nije ograničila cene hrane, već samo prati cene raznih namirnica. 

Iako cene hrane na globalnom tržištu padaju, nakon što je njihov skok izazvan akumuliranim efektima kolapsa lanaca snabdevanja usled pandemije virusa korona i Rusko-ukrajinskog rata, inflatorni pritisci doveli su do osetnog skoka cena prehrambenih proizvoda širom Evrope, pa i Zapadnog Balkana. Osim što je u pitanju ozbiljan udarac po kućnom budžetu građana šireg Adria regiona, na meti su i vladajuće političke strukture - svako poskupljenje potencijalno snižava rejting dominantnih partija i njihovih koalicionih partnera. Iz tih razloga balkanski političari, za promenu, deluju sinhronizovano, ali nažalost u pokušaju da kratkoročnim merama odbrane ili pak podignu svoj rejting. 

Bloomberg

 

U Srbiji, žuta štampa već predstavlja vladine mere za ograničavanje cena određenog broja prehrambenih proizvoda kao „odlučno uzimanje kontrole cena u svoje ruke“. Ovakva uznemiravajuća retorika govori nam puno o niskom nivou razumevanja ekonomije u društvu. U uslovima slobodnog tržišta, država ne bi trebalo da uzima kontrolu cena u svoje ruke, ukoliko se ne radi o izuzetnim situacijama kao što je bila pandemija ili kao što su ratna stanja. Uzimanje kontrole nad cenama u svoje ruke, ako bi to u pitanju bila zaista ozbiljna namera političkog vrha bilo koje države, ne bi dovela do sniženja inflacije, ali bi prouzrokovala veliku nestašicu proizvoda. Trgovci i trgovački lanci neće prodavati proizvode po cenama koje za njih nisu dovoljno profitabilne. Često zaboravljamo da samoposluge nisu tu da nas nahrane, već da zarade novac od prodaje prehrambenih proizvoda koji su nam neophodni. Trgovački lanci nisu socijalne institucije, njihov neskriveni cilj jeste ostvarivanje profita. 

 

Mada populizam plaća političke račune, mere podstaknute istim teško da će promeniti ekonomsku realnost, a ona se svodi na to da je akumulirana inflacija za protekle tri krizne godine, pandemijske i ratne, tu da ostane. Evropski i balkanski političari često u svojim nastupima govore da se inflacija smanjuje, dok se zapravo smanjuje stopa rasta inflacije, ali istinska deflacija dovela bi do pada cena širokog spektra proizvoda, to jest povratak cena na nivo od pre početka Rusko-ukrajinskog rata ili čak pandemije virusa korona. Taj film, međutim, nismo gledali. Ono što se dogodilo jeste privremena stabilizacija nivoa cena, budući da je Evropa gotovo uspela da se užurbano i uz poteškoće preorijentiše od ruskih energenata, te da uspostavi nove globalne lance snabdevanja. Na neki način može se govoriti o zaustavljanju pada, nikako o uzletanju. 

Vlade Adria regiona, jednostavnije rečeno, krive su za jeftin ekonomski populizam, koji se ispostavlja kao, u ekonomskom smislu, prilično skup na duže staze. Svaka nepotrebna intervencija države na tržištu smanjuje atraktivnost date države za inostrana ulaganja, remete tokove robe i usluga, negativno deluju na inflaciju, crpe poverenje u redovima privatnog sektora. 

 

Prečesto se za strukturalne probleme i otvorene konflikte na Zapadnom Balkanu, koji zamrzavaju mogući ekonomski rast, okrivljuju pružaoci usluga građanima iz privatnog sektora. To je stara igra još od pre komunističkog razdoblja, kada se putem najobičnije zavisti manipulisalo narodnim masama i ustremljivao njihov pravednički bes tamo gde je ideološkim podstrekivačima bilo od koristi. U proteklim mesecima magična reč koju političari koriste da bi od sebe usmerili nezadovoljstvo građana na privatne ekonomske ustanove jesu marže. Trgovački lanci, kažu, koriste inflaciju na svoju korist, a građani plaćaju ceh. Sve je to lepo i fino, ali se marže trgovačkih lanaca u Evropi, pa i u regiji, kreću od jedan do tri odsto. Pritom marže ne predstavljaju neto profit, jer se iz njih izdvajaju sredstva za podmirivanje troškova sa kojima se suočavaju trgovinski lanci - plata zaposlenima, zakupa prostora, goriva za transport robe. 

Marže nisu problem, cene u Adria državama primarno rastu jer postoji ograničena konkurencija u određenim granama proizvodnje prehrambenih proizvoda, pritom je nivo konkurencije u maloprodaji previše nizak da stimuliše spuštanje cena. Problem je i taj što zapadnobalkanske države, opet iz političkih razloga, pokušavaju da subvencijama održe na površini sopstvene poljoprivredne sisteme, koji nisu dovoljno konkurentni na slobodnom tržištu. Postoji i set specifičnih problema sa kojima se suočavaju države Adria regiona van velikog evropskog tržišta, a to je manja privlačnost za ulaganja i periferna pozicija u kontinentalnim lancima snabdevanja. Hrvatska se u ovom periodu suočava sa suprotnim problemom, ona je konačno postala deo evrozone i prolazi kroz razdoblje adaptacije, kao delića upravo tog velikog tržišta o kome je reč. 

Bloomberg

 

Rat sa cenama trajaće onoliko koliko je to potrebno Adria političkoj eliti da dogura na vlasti do sledećih izbora, a onda će polako i neprimetno nestati. Za razliku od uvođenja mera, dotične neće biti junački spominjane kada njihovo dejstvo istekne. Ta novost će prosto utonuti u kakofoniji dnevnopolitičkih skandala i nameštaljki. Trgovinski lanci će iz svega izaći kao moralni pobednici, jer oni su ipak u dijalogu sa vlastima učinili ustupke za dobrobit građana, mada su njihovi gestovi dobre volje gotovo pa ravni redovnim promo akcijama za sniženje cena određenih proizvoda. Vlade Adria regiona će zadržati svoj omiljeni ekonomski instrument za namicanje političkih poena – intervenciju nauštrb slobodnog tržišta.