Kulturno blago Bliskog istoka na prvoj liniji fronta

Dok slušam vesti o bombardovanju širom Bliskog istoka, teško je ne primetiti kako se istorija ponavlja - ne samo kroz sukobe, već kroz obrasce razaranja koji pogađaju i ono što bi, makar simbolično, trebalo da bude izvan dometa rata. Kulturno nasleđe regiona, koje obuhvata hiljade godina istorije i srce globalnog kulturnog i verskog nasleđa, ponovo se nalazi u zoni rizika. 

Iran se sa 29 UNESCO lokaliteta nalazi među deset država sa najviše zaštićenih kulturnih dobara na svetu. Među tim lokalitetima je i Velika džamija u Isfahanu, jedan od najstarijih i najvažnijih islamskih verskih objekata na svetu. Njena arhitektura, razvijana kroz vekove, predstavlja svojevrsni arhitektonski udžbenik islamske umetnosti - od ranih abasidskih elemenata do safavidskih intervencija. Međutim, značaj ove džamije prevazilazi estetiku. Ona je duboko ukorenjena u političku i versku transformaciju Irana. 

 

Kada je Šah Abas Veliki krajem 16. veka premestio prestonicu u Isfahan, grad je postao epicentar jedne od najambicioznijih urbanih i ideoloških transformacija u istoriji regiona. U relativno kratkom periodu, Iran je prošao kroz masovnu konverziju stanovništva u šiitski islam, čime se jasno distancirao od sunitskih imperija tog vremena - Osmanskog carstva i Mogulskog carstva. Arhitektura Isfahana, uključujući džamije, trgove i palate, postala je materijalizacija tog novog identiteta. 

Depositphotos

Ova simbolika je opstala vekovima. Čak i nakon Iranske revolucije 1979. kada je monarhija srušena i uspostavljena islamska republika pod vođstvom Ruholaha Homeinija, kulturni pejzaž Isfahana je reinterpretiran, ali ne i odbačen. Promena imena Šahove džamije u Imamovu nije bila samo lingvistička - bila je politička poruka o transformaciji vlasti. 

Kulturno blago regiona ne čine samo istorijski spomenici. U Teheranu se, recimo, nalazi jedna od najvrednijih kolekcija moderne umetnosti van Zapada. Među njenim najvažnijim delima je rad Pabla Pikasa, "The Painter and His Model", nastao 1927. godine i smatran ključnim delom njegove nadrealističke faze. Upravo ova umetnička evolucija omogućila je nastanak čuvene "Guernica”, slike koja je postala globalni simbol razaranja iz vazduha. Danas, ironija je više nego očigledna. Ali, nije samo simbolička -  ukazuje na cikličnu prirodu istorije i na činjenicu da umetnost, koliko god bila univerzalna, ne može pobeći od političkog konteksta u kojem postoji. 

Depositphotos

To je uznemiravajuće jasno nekoliko hiljada kilometara dalje - Ujedinjeni Arapski Emirati su godinama ulagali u izgradnju potpuno drugačije slike regiona. U središtu tih napora je izgradnja ostrva Saadiyat u Abu Dabiju,  gde se razvijao jedan od najambicioznijih kulturnih projekata 21. veka.

Depositphotos

U središtu ostrva čije ime znači "raj" i na kojem se nalazi Louvre Abu Dhabi, planirani Guggenheim i Nacionalni muzej istorije je Abrahamska kuća (Abrahamic Family house). Ovaj kompleks nastao je kao simbol dijaloga i saradnje između tri abrahamske religije i obuhvata džamiju, crkvu i sinagogu u jedinstvenom arhitektonskom prostoru, bez hijerarhije - sve tri građevine jednake su po veličini, materijalima i značaju.  

Depositphotos

Kompleks je projektovao David Adjaye, koristeći arhitektonske elemente karakteristične za džamije, crkve i sinagoge kako bi naglasio zajedničke vrednosti islama, hrišćanstva i judaizma. Sva tri verska objekta izgrađena su u identičnim proporcijama - visine i širine po 30 metara, ali svaka sa jedinstvenim karakteristikama. 

Depositphotos

Tri kubične građevine uzdižu se iznad zajedničkog, sekularnog paviljona za posetioce, simbolično predstavljajući raznolikost vernika, stanovnika i posetilaca Abu Dabija. Adjaye je naglasio da je cilj bio da se "razgradi ideja hijerarhije i stvori prostor koji predstavlja univerzalnost i celovitost - nešto što obogaćuje ljudsko iskustvo". 

Arhitektonski koncept zasniva se na tri međusobno blago rotirana kubusa postavljena na zajedničku platformu, pri čemu svaki ima drugačiju orijentaciju. Iako deluju kao jedinstvena celina, svaki objekat poseduje sopstveni identitet, naglašen kolonadama, perforiranim fasadama i svodovima. 

Možda najfascinantnija za mene kada sam posetila Abrahamsku kuću 2024. godine je bila fontana u centralnom delu objekta koju uokviruju ispisi na različitim jezicima (hebrejski, latinski, arapski) i ukazuju na bitnu ulogu vode kao elementa ne samo u tri religije, već i u zajedničkom iskustvu čovečanstva. 

U svetu u kojem se religijske razlike često instrumentalizuju, ovakav projekat predstavlja retku viziju koegzistencije, a ideja da baš ovaj objekat bude u središtu rajskog ostrva je zasnovana na poruci da je vera suštinska za umetnost, kulturu i izgradnju boljeg sveta. 

Objekat je zbog sukoba zatvoren. 

Na ostrvu se nalazi Louvre Abu Dhabi, čija se kolekcija procenjuje na milijarde dolara, uz dodatne višedecenijske sporazume o pozajmicama umetnina iz Francuske vredne više stotina miliona evra. U njemu se nalaze dela koja pokrivaju čitavu istoriju čovečanstva: od antičkih artefakata i islamske umetnosti do radova majstora poput Leonarda da Vinčija, Vinsenta van Goga i Kloda Monea. 

Muzej je otvoren 2017. godine kao rezultat partnerstva između Francuske i Ujedinjenih Arapskih Emirata, ujedno i najveći kulturni projekat Francuske u inostranstvu.  

Zgradu muzeja projektovao je Jean Nouvel, dobitnik Pritzkerove nagrade, inspirisan jedinstvenim pejzažom ostrva Saadiyat - spojem peska, mora, svetlosti i senke. Njegova monumentalna kupola stvara efekat "kiše svetlosti", što je jedan od najprepoznatljivijih arhitektonskih elemenata savremene muzeologije. 

Stalna kolekcija obuhvata oko 700 umetničkih dela iz svih epoha i civilizacija, dok se dodatnih 300 eksponata redovno pozajmljuje iz partnerskih muzeja, pri čemu Louvre svake godine ustupa oko 100 remek-dela. Postavka je osmišljena tako da povezuje različite kulture i istorijske periode, naglašavajući međusobne uticaje i dodirne tačke civilizacija koje su na prvi pogled udaljene u vremenu i prostoru. 

Muzej je privukao više od dva miliona posetilaca, čime je postao najposećeniji muzej u arapskom svetu. 

Za razliku od tradicionalnih muzeja organizovanih po geografiji i epohama, Louvre Abu Dhabi prati univerzalnu narativnu liniju - ideju da su civilizacije međusobno povezane. Upravo ta ideja danas je slabija nego ikada. 

Ta dinamika kulminira u Jerusalimu - gradu koji je kroz istoriju razaran, opsedan i obnavljan. Procene istoričara variraju, ali veruje se da je Jerusalim uništen ili teško oštećen više od 20 puta, a napadnut ili opsedan više od 40 puta tokom poslednjih 3.000 godina. 

Njegov značaj je jedinstven: to je sveti grad za judaizam, hrišćanstvo i islam. Tu se nalaze Kotel - Zapadni zid, Crkva Svetog groba i kompleks Al-Aksa - mesta koja predstavljaju duhovno jezgro tri religije. Upravo ta koncentracija svetosti čini ga i jednim od najosetljivijih mesta na svetu. 

Depositphotos

Aktuelni napadi ponovo otvaraju pitanje koje istorija nikada nije uspela da zatvori: može li grad koji ima toliko simboličkog značenja ikada biti zaista zaštićen? 

Ako posegnemo za odgovorom u istoriji, on nije ohrabrujući. Jerusalim je opstao, ali nikada bez gubitaka - svaki talas razaranja ostavljao je slojeve novih konflikta, novih interpretacija i novih podela. 

Uništavanje spomenika, muzeja i svetih mesta ne briše samo prošlost, već oblikuje budućnost. Kada nestaje granica između svetog i mete, rat prelazi u sukob identiteta. 

U regionu koji je dao temelje svetske civilizacije, pitanje pred kojim strepi svaki osvešćen čovek jeste: šta će ostati netaknuto? Jer, očuvanje kulturnog nasleđa trebalo bi da bude čin opšte čovečnosti i odgovornosti prema onima koji dolaze posle nas.