Beg depozitara pokrenuo domino efekat na bankarskom tržištu

Kolaps nekoliko regionalnih banaka u Sjedinjenim Američkim Državama i problemi švajcarskog bankarskog diva Credit Suisse pokazuju koliko je zapravo krhko poverenje u bankarski sistem. Depozitari mogu preko noći otići u “bank run”, odnosno veliki juriš na banke. To je na sopstvenoj koži iskusio i Slovenac Anton Jukić, koji je 2012. godine živeo i radio na Kipru, kada se ta zemlja borila s bankarskom krizom, pa nije mogao doći do svog novca. Može li se ovako nešto ponoviti?

Bankarski potres počeo je sredinom marta. Američka banka Silicon Valley Bank (SVB) našla se u problemima, i to samo nekoliko dana nakon što ju je američki poslovni časopis Forbes svrstao na 20. mesto najuspešnijih banaka u SAD. U trenutku pisanja članka matična kompanija banke SVB Financial Group podnela je predlog za pokretanje stečajnog postupka (tzv. Chapter 11), a još pre toga američke vlasti su donele odluku o osiguranju kontrolisane likvidacije SVB, kao i New York Signature Banka, pri čemu su od države pokriveni svi depoziti klijenata u obe banke. 

Prvi problemi SVB s odlivom depozita počeli su već u drugom tromesečju prošle godine, a eskalirali su kada su klijenti banke, među kojima su dominirale startap i skejlap kompanije, kojima je pristup svežem kapitalu postajao sve teži, svoje poslovanje počele da finansiraju iz novčanih rezervi na bankovnim računima. Situaciju je dodatno zakomplikovao nagli rast kamatnih stopa na finansijskom tržištu, zbog pooštravanja monetarne politike centralne banke SAD, što je s jedne strane povećalo troškove finansiranja banke, a s druge strane negativno uticalo na ulaganja u državne obveznice u portfelju banke. Zato je banka bila prisiljena da proda 21 milijardu dolara vrednosnih papira kako bi pokrila odlive, generišući gubitak od 1,8 milijardi dolara. Takođe je najavila da će izdati nove deonice vredne 2,25 milijardi dolara kako bi ojačala svoj kapital. Plan se izjalovio, a sve to je prestrašilo klijente banke, koji su užurbano počeli da podižu novac sa svojih računa. Dan pre gašenja poslovanja klijenti su podneli naloge za povlačenje čak 42 milijarde dolara. 

Propast SVB bila je relativno brza, zbog čega su se mnogi investitori širom sveta pitali šta će se sledeće dogoditi. Neki su se već prisećali propale američke banke Lehman Brothers, koja je bila okidač jedne od najtežih finansijskih i privrednih kriza modernog doba. 

Strahujući da bi se problemi odliva depozita iz SVB i Signature Banka mogli preliti na druge zajmodavce, američki finansijski regulatori brzo su delovali kako bi zaštitili uloge klijenata i ojačali poverenje u bankarski sistem. 

Ulje na vatru dolila je bonitetna agencija Moody's, koja je najavila potencijalno smanjenje kreditnog rejtinga šest manjih banaka u SAD - First Republic, Western Alliance, Intrust Financial, UMB, Zions Bancorp i Comerica. Ubrzo nakon toga, First Republic, koja cilja na bogatu klijentelu, dobila je injekciju likvidnosti pet velikih američkih banaka, a to su: JPMorgan Chase, Bank of America, Wells Fargo, Citigroup i Truist. 

Pao je i Credit Suisse 

Kako bankarski problemi preko bare utiču na evropske banke? Evropski poverenik za privredu Paolo Gentiloni smirivao je situaciju uz poruku da kolaps SVB ne predstavlja ozbiljnu pretnju Evropi. Ali ubrzo nakon toga mediji su bili puni vesti o problemima švajcarske banke Credit Suisse koju, zanimljivo, vodi čovek s prezimenom notorne američke banke - Axel Lehmann. Zabeležila je gubitak od preko sedam milijardi evra, a bori se i s brojnim skandalima i traženjem oproštaja za svoje grehe. Da je Credit Suisse previše velik da bi propao, pokazao je potez Švajcarske centralne banke, koja je izdvojila 50 milijardi švajcarskih franaka da podupre likvidnost posrnulom finansijskom divu. Razrešenje bankarske krize bilo je brzo. Praktično tokom vikenda švajcarska banka UBS preuzela je Credit Suisse za dobre tri milijarde evra, odnosno 3,3 milijarde dolara. Brzo preuzimanje omogućila je iznenadna promena švajcarskog zakonodavstva. 

Dakle, može se ponoviti priča s Kipra, kada su banke zapale u probleme, gde smo prvo imali “bank run”, pa “bank in” - pretvaranje štednje u akcije. 

Sećanje na Kipar još živi

Problemi u bankarskom sistemu bude neprijatna sećanja na finansijsku krizu i dužničku krizu evra. Tada su se i kiparske banke našle u krizi, a strah i neizvesnost oko svoje imovine pre više od deset godina iskusio je i Anton Jukić. On se 2012. godine zbog obveza na poslu preselio iz Danske na Kipar i počeo da gradi novi život. 

Privatna arhiva

 

„Kad smo s kolegama otvorili račune u drugoj najvećoj kiparskoj banci Laiki, iznenadile su nas nelogično visoke kamate na bankarske depozite“, priseća se Jukić, koji je skoro celu deceniju radio na različitim rukovodećim pozicijama u danskoj investicionoj banci Saxo Bank. Dve godine su primali platu na te bankovne račune, a na njegovom bankovnom računu nakupilo se desetak hiljada evra. 

Kipar je bio popularno utočište za novac iz Evrope i Rusije zbog svojih atraktivnih poreskih zakona. Banke čiji je ukupni bilans tada bio veći od osmogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda pozajmljivale su novac šakom i kapom. Najviše su zajmile svojoj grčkoj braći, ukupno 60 odsto više od godišnjeg kiparskog BDP-a. 

Nakon finansijske krize 2008. godine Grčka je propala, a kiparske banke su morale da otpišu oko polovine svojih potraživanja u sklopu pomoći Grčkoj. Sudbinu Kipra zapečatile su rejting agencije Moody's i Fitch, proglasivši kiparske državne obveznice špekulativnim, s neinvesticijskim kreditnim rejtingom “junk”. Na dan kada je agencija Fitch Ratings donela odluku o kreditnom rejtingu države Kipar, kiparska vlada je zatražila pomoć od EU. 

„To je nemoguće“ 

„Kad se dogodio kolaps sistema, moja banka Laiki bila je najveća banka koja je propala“, priseća se Jukić. Početak javnog prepoznavanja teškog stanja kiparskih banaka poklopio se s posetom vlasnika Saxo banke za koju je Jukić radio. „Imali smo sastanke s nekim domaćim kiparskim bankama, gde je prvi put spomenuta mogućnost delimičnog rezanja depozita stanovništva u sklopu procesa spasavanja banaka“, priseća se Jukić prvih znakova upozorenja. 

Privatna arhiva

 

Međutim, nisu se preterano uzbuđivali, čak je i tadašnji direktor Saxo banke rekao da je tako nešto nemoguće. „Nekoliko dana kasnije stigla je informacija da se od svih depozita domaćinstava naplati devet odsto iznosa iznad 100.000 evra“, kaže sagovornik. 

„Tada se na glavnom kiparskom aerodromu zaređao red privatnih aviona iz Rusije, jer su ruski oligarsi imali kapital uložen u kiparske banke uz visoke kamate“, objašnjava Jukić, prisećajući se pod kakvim je pritiskom bankarski sistem bio. Iako su banke na Kipru bile zatvorene više od nedelju dana, poslovnice Laiki banke u Letoniji i Moskvi bile su otvorene tog vikenda, isplaćujući ogromne svote novca ruskim klijentima. 

„Nakon toga su malo okrenuli ploču pa smo i mi, fizička lica, bez ograničenja dobili sredstva ispod 100 hiljada evra“, s olakšanjem opisuje Jukić. Ali na koji način! „Svaki  dan se na bankomatu moglo podići najviše 330 evra, pa možete zamisliti koliko smo puta bivša supruga i ja išli do bankomata da nam ta sredstva vrate“, s nelagodom objašnjava Jukić. Ali tu problemima nije bio kraj, jer je problem bio i šta učiniti s tim sredstvima. „Mogli smo ih trošiti samo za kupovinu unutar Kipra, čelnici su se bojali da će sav kapital odmah iscuriti iz zemlje, što bi izazvalo privredni kolaps“, kaže Jukić. 

Kako su prošli? Kako opisuje sagovornik, prvo su se brzo dogovorili s poslodavcem da on počne prebacivati plate na drugi bankovni račun. Gotovina je zatim polako poslata iz zemlje. „Kolegama i porodičnim prijateljima slao sam po hiljadu evra – koliko je bilo dozvoljeno imati odjednom na aerodromu“, objašnjava Jukić. 

Kiparske banke zatvorene su nakon odluke EU o pomoći kako bi se sprečio kolaps ostrvskog bankarskog sistema i državnih finansija. Druga najveća kiparska banka Laiki ili Popular Bank bankrotirala je, a njene zdrave delove i dugove preuzela je restrukturirana Bank of Cyprus. Osigurani depoziti, koji uključuju depozite do 100.000 evra, prebačeni su u Bank of Cyprus, a deoničari, vlasnici obveznica i neosigurani ulagači u Laiki banci pretrpeli su ogromne gubitke. 

Osebni arhiv

 

Proverite kreditni rizik banke! 

„Zbog tog iskustva promenio sam pogled na monetarnu politiku i zapitao se je li štampani novac uopšte dobar za čuvanje vrednosti, pogotovo u periodima visoke inflacije“, kaže Jukić. Dodaje da je u poslednje vreme prilično nervozan zbog svega što se događa u bankarstvu. „Kad se dogodi nekakva sistemska zaraza, nije bitno jeste li u SAD ili Evropi, pločice domina mogu brzo da počnu i da se ruše“, smatra Jukić. Budući da uz taj bankovni račun ima i druge račune, uvek se pita koliki je kreditni rizik finansijske institucije s kojom posluje. „Morate pogledati kakva je banka, kolike su garancije, o kojim  iznosima je reč“, savetuje Jukić. Jukić smatra da se i u slučaju SVB radilo o jurišu na banke, samo što su ovaj put svoje depozite povukle kompanije, a ne građani.  

Kršenje poverjenja

„Odliv depozita nije nikakva novost jer su se banke od samog početka više puta našle u ozbiljnim problemima s likvidnošću“, naglašava redovni profesor Alen Stojanović s Ekonomskog fakulteta u Zagrebu. Naime, nijedna banka ne može isplatiti veći iznos depozita u kraćem roku. „Zbog toga je toliko važno poverenje u banke i finansijski sistem u celini. Čim poverenje počne da se ruši, nastaje problem“, jasan je Stojanović. 

„SVB je bila banka s izuzetno brzim rastom, što je inače alarmantno samo po sebi, a imala je izraženu koncentraciju u delu kreditnih potraživanja, što povećava rizik koncentracije i kreditni rizik“, smatra Stojanović. Dodaje da je zavisnost banke od depozita „na veliko“ svakako bila prevelika, što povećava i rizik likvidnosti. „Struka takve depozite s razlogom naziva 'vrućim novcem' jer je to u većini slučajeva, nažalost, siguran put u propast“, slikovit je Stojanović. 

Ipak, tvrdi i da nema opasnosti za ostatak sistema. „Odgovarajući nivo kapitala ne rešava sve probleme. Važna je i likvidnost, a još važnije poverenje u banke“, objašnjava Stojanović. 

Aljoša Valentinčič, profesor na ljubljanskom Ekonomskom fakultetu, pita se kako to da niko u lancu rukovodećih pozicija u banci nije pitao vlasnike je li takav poslovni model održiv u uslovima rasta kamata. „Kamatne stope rastu već neko vreme i bilo je jasno da će po tom principu biti načeta vrednost obveznica koje je SVB banka držala u svom portfelju“, upozorava Valentinčič. 

Regulator je tako odlučio da spase sve štediše, a ne samo osigurane, koji su odmah pristali na drugu, za tu svrhu posebno osnovanu banku. „Međutim, pojavila se situacija koja će nas pratiti u budućnosti: učesnici na tržištu kapitala znaju da postoji verovatnoća sanacije koju provodi država pa će se tako i ponašati“, upozorava Valentinčič. 

Iskustvo bankara koji je preživeo oluju restrukturiranja 

O tome šta se događa u banci koja se suočava s problemima u poslovanju, vodili smo neformalni razgovor s bankarom koji se u to uverio na sopstvenoj koži, a čiji je identitet poznat redakciji. Bio je na funkciji visokog menadžmenta lokalne banke u sklopu veće bankarske grupacije. Istakao je da su sve banke podložne bankarskom nadzoru na nivou pojedine države članice Evropske unije i da su dužne da redovno izveštavaju o svom poslovanju, neke elemente čak i na dnevnoj bazi, unutar čega su propisani regulatorni limiti i kriterijumi. Reč je o određenom skupu obračunskih koeficijenata i kategoričnih vrednosnih nivoa u vezi sa poslovanjem banke, koje ona mora postići ili premašiti. Ako banka zapadne u probleme, mora to odmah da prijavi centralnoj banci koja je nadzire. Regulator tada traži dodatne informacije i izveštaje o poslovanju. U ekstremnim slučajevima, izveštaji o promenama u visini depozita klijenata, neiskorišćenim a odobrenim kreditnim aranžmanima i stanju i promenama vrednosti vrednosnih papira u vlasništvu banke, moraju se podnositi na dnevnoj bazi. U zavisnosti od poslovnog modela, banke su razvile načine sprovođenja u tom slučaju učestalih ispita rada pod pritiskom, čime testiraju stresne događaje, poput onoga što se događa u slučaju velikog odliva depozita u kratkom razdoblju. Takođe se proverava dostupnost gotovine za podmirenje isplata klijenata. Delovanje regulatora zavisi do toga koja je unapred određena ograničenja banka probila ili koje kriterijume poslovanja ne ispunjava. Postoji nekoliko nivoa ograničenja - od potpuno internih do onih koje propisuje regulator, i to na nekoliko nivoa kritičnosti. Na primer, ako banka probija samo interno prihvaćene limite, po pravilu se regulator samo informiše. Ako prekrši ograničenja koja je uprava prihvatila kao merodavna za početak sproveđenja aktivnosti u unapred definisanom internom planu oporavka, tada regulatoru mora predstaviti mere za popravljanje situacije. Ako se problemi nastave i dođe do kršenja regulatornih ograničenja i banka više samostalno ne može da stabilizuje poslovanje, sledeći nivo je sprovođenje procesa sanacije. Sve do sprovođenja sanacionog procesa regulator ima i diskreciono pravo da u banku pošalje svoje ljude, pre svega u ulozi posmatrača. Uobičajeno je da regulatorno telo s vremena na vreme na određeno vreme imenuje vlastitog posmatrača, naročito ako se banka suočava s problemima u pojedinom proizvodnom procesu, na primer, s nestabilnošću depozita. Ako se problemi prodube do potrebe za sanacijom, regulator često raspušta odbor i imenuje novu upravu. U ovom slučaju nova uprava banke radi putem tzv. sanacionog plana, koji bi trebalo da osigura očuvanje zdravog jezgra poslovanja, dok se uz minimiziranje negativnih učinaka gase problematični segmenti. Takođe, naglašava da bi regulator mogao postati oprezniji i zabrinutiji u slučaju problema s nekom od banaka ili povećanja globalnih rizika. U tom slučaju zahteva češće izveštavanje banaka, čak i onih koje nisu u problemima. U slučaju problema s određenim finansijskim institucijama, poput Silicon Valley Banka ili Credit Suissea, regulator od banaka može da zatraži izveštaj o mogućoj izloženosti prema njima i informaciju kako na dnevnoj bazi povezane tržišne nestabilnosti utiču na portfelj vrednosnih papira. 

Juriš na banke - šta moramo da znamo? 

Juriš na banke podrazumeva da gomila ljudi ili kompanija hrli u banku ili drugu finansijsku instituciju i pokušava da povuče svoja sredstva u strahu da će izgubiti sav svoj novac. Na takve radnje motivisani su uglavnom zbog opasnosti od bankrota banke. 

„Banke drže relativno mali deo svojih depozita u obliku gotovine, jer u normalnim okolnostima – kada štediše veruju bankama – oni povlače depozite na predvidiv način“, objašnjava Sašo Polanec, profesor na ljubljanskom Ekonomskom fakultetu. Kako bi sprečili odliv depozita, SAD, kao i Evropska unija, osiguravaju ulagačima garancije na depozite do određenog limita - u Evropi je to ograničeno na 100.000 evra, a u SAD do 250.000 dolara. 

"The Economist" je objavio da je, na primer, američka kompanija Roku imala čak 500 miliona dolara depozita. Budući da je SVB, s više od 200 milijardi dolara imovine, prevelika banka da bi propala, američka vlada odgovorila je garantujući za sve depozite. „Američki bankarski sistem je siguran i deponenti će moći da pristupe svom novcu“, rekao je američki predsednik Joe Biden. 

Odgovor vlade bio je brz i odlučan. „Posledica depozitnog bega je tzv. zaraza, u kojoj zbog međusobne povezanosti banaka putem međubankarskih kredita dolazi do nepoverenja i prema drugim zajmodavcima pa se tako destabilizuje veliki deo bankarskog sistema“, opisuje moguće posledice Polanec. To bi dovelo do nelikvidnosti drugih banaka, a time i dodatnog nepoverenja i još većeg juriša na banke. Kako bi se to izbeglo, Fed će bankama koje su izložene povlačenju gotovine dati zajmove i tako sprečiti šire probleme. 

„Trenutno stanje u bankama načelno je dobro, s visokim profitima koji potiču iz perioda pre povećanja kamata Feda i ECB“, smatra Polanec. Ipak, upozorava da se situacija postupno pogoršava zbog zaoštravanja monetarne politike. Iako banke modeliraju kamatne rizike, uobičajene pretpostavke o promenama kamatnih stopa su do dva odstotna boda, što je malo u odnosu na trenutno zaoštravanje monetarne politike“, kaže Polanec. 

Fed je povećao efektivnu kamatnu stopu za približno 4,5 odstotna boda, a ECB za tri procentna boda. „Do početka dizanja baznih kamata centralnih banaka, banke su odobravale kredite s izrazito niskim fiksnim kamatama, a sada moraju da pribavljaju sredstva po većim prosečnim troškovima“, objašnjava profesor, ali uprkos svemu, uveren je da su trenutno dovoljno kapitalizovani i da ne bi trebalo da dođe do nelikvidnosti ili nesolventnosti. 

Tekst prevela Jelena Stjepanović. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar