Mozak iza ekonomske odluke

Kada kažemo da iza svake odluke stoji mozak, polazimo od poznatog, stabilnog, gotovo banalnog uvida koji ne izaziva previše pažnje. To je naš "ordinary world": podrazumevamo njegov značaj, ali ga ne dovodimo u pitanje, niti ga stavljamo u centar šireg ekonomskog ili društvenog okvira.

Poziv na promenu dolazi kroz podatke koji remete tu ravnotežu. Na poslednjem Davosu, među temama koje oblikuju globalne tokove kapitala, izdvojio se trend koji mi je privukao pažnju i koji je teško ignorisati: od 1990. godine zdravlje mozga neprekidno se pogoršava širom sveta. Nejednakosti su izražene: zemlje van OECD-a su znatno više pogođene, dok su nezarazna, neurološka i mentalna stanja vodeći uzroci oštećenja. U pojedinim regionima, zagađenje sve to dodatno komplikuje, uz dugoročne posledice koje tek treba proceniti.

 

Sledeća faza u ovom okviru je gotovo predvidiva: otpor. Iako pojedinačno razumemo značaj mozga, sistemski ga ne tretiramo kao prioritet. Finansiranje je podeljeno, a integracija u javne politike minimalna. Postoji jasan nesklad između deklarativne svesti i konkretne akcije. Drugim rečima, prepoznajemo problem, ali ga još uvek ne rešavamo.

Prelomni trenutak dolazi kroz uvođenje novog okvira razumevanja. U protekle dve godine sam razgovarala sa stručnjacima na temu zdravlja mozga, ali da bismo dobili odgovore, narednih nedelja o rešenjima ćemo razgovarati sa dr Nikolaosom Dimitriadisom, profesorom neuronauke sa Univerziteta York, City College i direktorom EY Greece.

Njegova teza je direktna: mozak jeste centralni operativni sistem, ali njegovi procesi nisu nepromenljivi. Biološki, mi funkcionišemo kao integrisani sistemi: emocije, obrasci mišljenja, ponašanje i odnosi rezultat su interakcije mozga, tela i okruženja. To implicira da postoji prostor za intervenciju, optimizaciju i, uslovno rečeno, "hakovanje" tih procesa.

Ova perspektiva širi posledice daleko izvan individualnog. Ako su kognitivni i emocionalni procesi temelj ponašanja, onda su i ekonomski fenomeni, od potrošnje do inovacija, direktno povezani sa stanjem mozga. Bez njegovog uključivanja u analizu, razumevanje savremenih tržišta ostaje nepotpuno.

Međutim, svaka transformacija zahteva suočavanje sa postojećim ograničenjima. A ona su duboko ukorenjena u sistemima obrazovanja i razvoja. Generacijama modeli učenja favorizuju statičnost: duže sedenje, manje spontane igre, ograničavanje eksperimentisanja i kreativnosti. Posledica je smanjenje sposobnosti prilagođavanja, upravo onog resursa koji postaje ključan u uslovima ubrzanih promena.

Zaključak koji je snažno odjeknuo Davosom jeste da procenjivanje zdravlja mozga otvara prostor za njegovo ekonomsko vrednovanje. Kada se rizici i dobrobiti mogu meriti, oni se mogu uklopiti u modele rasta. Tu nastaje koncept "moždanog kapitala". Njime se zdravlje i kognitivne sposobnosti određuju kao ekonomski resursi, a ne isključivo medicinske ili individualne kategorije. Unovčavanje ovog kapitala ne znači svođenje čoveka na broj, već stvaranje jezika koji je razumljiv investitorima, donosiocima odluka i tržištima.

I upravo tu dolazi do odluke: kada nešto postane merljivo, postaje i privlačno za ulaganje. A kada postane privlačno za ulaganje, dolazi u centar pažnje sistema.

Završnica ovog procesa nije zaključak, već promena perspektive.  U tom smislu, pitanje nije da li razumemo njegov značaj, već da li smo spremni da ga konačno uključimo tamo gde se donose najvažnije odluke: u ekonomiju, politiku, strategije. U prvoj epizodi, dr Dimitriadis govori o mozgu iza ekonomije i odakle bi trebalo da krenemo. Više o ovoj temi pogledajte u videu.