.webp){kind=icon}
Na obali ušća reka Dordonje i Garone, nedaleko od Bordoa, nalazi se imanje Luden sa 47 hektara vinove loze koje se prostiru prema vodi. Donedavno se tu vijorila korporativna zastava bivšeg vlasnika, kineske kompanije Kweichow Moutai koja je pre skoro deset godina kupila to imanje koje datira još iz 17. veka kako bi proizvodila vino za rastuću kinesku srednju klasu.
Međutim, neuspeh je vinograd odveo u stečaj, a onda od proteklog marta novom francuskom vlasniku. Sada je ostalo vrlo malo znakova da je tu bio kineski poslovni pokušaj poput, recimo, jedne boce kineskog tradicionalnog alkoholnog pića "báijiǔ" u jednom od salona na imanju.
"Nisu uspeli u razvoju vinskog biznisa. Za njih nije bilo smisla da tu ostanu", izjavio je glavni upravitelj imanja Philippe de Poyferre.
To je tek jedan od primera kako su isparile kineske nade da će ulaganjem miliona dolara u francuske vinograde ostvariti uspeh koji bi za novi bogati sloj kineskih ulagača značio i statusni simbol.
Što je pošlo po zlu?
Više faktora. Kineska vlast je počela da se mršti na rastrošnost u inostranstvu, pa je počela da strože kontroliše odliv kapitala, zatim je došao uticaj pandemije, a onda su i kulturološke razlike između kineskih ulagača i francuskih radnika bitno doprinele da uspeh postane nemoguć.
Stroj za označavanje boce u vinskom podrumu Loudenne
Nakon što su bili glavni investitor na francuskom vinskom tržištu u protekloj deceniji, Kinezi brzo nestaju sa scene. U posljednjih 14 meseci Kinezi se nisu takmičili za kupovinu makar jednog od 13 vinogradarskih imanja na području Bordoa.
Višak novca
Povlačenje Kineza zapravo odražava razvoj situacije u više industrija u poslednjih nekoliko godina, od luksuzne robe do osiguranja.
Primetan broj kineskih investitora sada očajnički želi da izađe iz francuskog vinskog biznisa, a neki nisu imali sreću da prođu kao imanje Luden. Na imanju Grand Branet, koje je kupio konglomerat Dalian Haichang, sada je zarđali lokot na glavnom ulazu, a spuštene roletne pokazuju da tu neko vreme nema nikoga. Ni Moutai ni Haichang nisu hteli da komentarišu svoje francusko iskustvo.
Na imanju od 32 hektara Chateau de Pic, koje Kinezi poseduju od 2012. godine, vinova loza je napuštena još od 2019. godine, pa su počele rasti gljive i korov, kaže bivša upraviteljka Helene Pauly.
Navala kineskih investitora, među kojima i vlasnika Alibabe Jacka Ma, počela je ubrzo nakon finansijske krize 2008. godine koja je Zapad pogodila puno više nego biznismene na istoku. To se poklopilo s činjenicom da je 2009. bila najbolja godina za proizvođače vina u Bordou u 30 godina.
"Bilo je puno viška novca koji je tražio ulaganja izvan Kine. To je tada bila super mešavina pozitivnih finansijskih kretanja u Kini i negativnih ovdje. Kineski investitori su mislili: ovo je cena apartmana u Šangaju i za to dobijem svu ovu zemlju i lep dvorac. Šta može da krene loše?," izjavio je jedan od osnivača kompanije Vineyards-Bordeaux, pod čijim se nadzorom nalazi niz vinograda, Michael Baynes.
Lokot na ulazu u imanje Grand Branet
U idućim godinama na Kineze je otpadalo 80 posto godišnjih akvizicija lokalnih vinograda kad je o stranim investitorima reč. Oni su postali vlasnici 170 imanja ili dva posto ukupne vinogradarske imovine, što ih je pretvorilo u najbrže rastuće investitore, mada na još uvek malim nivoima tržišnog udela.
Sve je stalo od 2019. kad je kineska vlada odlučila da kapitalni nadzor učini strožim, ali se i pre toga već videlo da Kinezi baš nisu zadovoljni.
"Imali su ideju trenutnog profita", rekao je stručnjak BNP Paribasa za poljoprivredna ulaganja Benoit Lechenault.
Dobar je primer imanje Luden na kojem se proizvode crna vina Merlot i Cabernet Sauvignon, kao i najstarije belo vino u području Medoca na levoj obali ušća Žironde.
Kweichow Moutai je imanje platio 20 miliona evra, a onda uložio još pet miliona u modernizaciju proizvodnje i dva miliona u luksuzni hotelski smeštaj.
Međutim, prvo je kineski predsednik Xi Jinping počeo sa obračunom protiv korupcije što je delovalo na nestajanje otvoreno trošadžijske konzumacije hrane i alkohola među zvaničnicima i poslovnim ljudima. Nakon toga je došla kapitalna kontrola koja je onemogućila da iz Kine stiže novac namenjen investiranju u vinograde. Na kraju je svoje učinila i pandemija, pa se uprava imanja nije sastajala i interesovanje je opadalo.
35 sati
Na nekim imanjima u vlasništvu Kineza radnike nisu plaćali više meseci, a na nekima je došlo do kulturoloških razlika jer francuski radnici nisu hteli da rade više od 35 sati nedeljno, suprotno onome na što su vlasnici navikli u Kini gde se često radi po 12 sati, šest dana nedeljno.
"Ne možete doći u poljoprivrednu zajednicu u Francuskoj i očekivati ritam Pekinga ili Šangaja. Poljoprivreda je spora, a vinogradi vrlo spori. Donosite odluke o hemijskom tretiranju ove godine, a rezultati se vide iduće. Odlučujete o razmaku među trsovima vinove loze i rezultate vidite za 10 godina. To je spor proces u kojemu posmatrate kako priroda odrađuje svoj dio posla i onda tome prilagođavate vaše delovanje", priča Baynes.
Međutim, problem s Kinezima nije bio samo u tom smislu. Kako priča De Poyferre, imanja su kupovali i Japanci, Belgijanci, Britanci i Amerikanci i svi su se na početku susretali s poteškoćama.
Kineska zastava na imanju Monlot popularne kineske glumice Zhao Wei
Ipak, nije kineska priča u francuskim vinogradima totalni neuspeh. Na primer, New Century Tourism Group, koja poseduje 160 luksuznih hotela i koja je kupila imanje Birot 2014. godine, kaže da je ta investicija ostvarila dobru sinergiju sa hotelskim biznisom.
Neuspeh nije doživio ni Jack Ma na svom imanju Sours gde su u toku investicije uprkos njegovim problemima s vlastima u Kini.
Ali to su izuzeci.
Vlasnik imanja Fauchey Hugo Tian smatra da je uzrok kineskog neuspeha naprosto različit način razmišljanja.
"Kineskim investitorima pobegne pažnja. Evropljani razmišljaju u vremenskom kontekstu naraštaja, Kinezi na rok od tri godine. Normalno je u Kini prodati imovinu nakon par godina kako bi se drugde tražio veći profit", kaže Tian.
