Zašto čokolada još nije pojeftinila i da li će?

Cene kakaoa na svetskim berzama poslednjih meseci beleže pad. Ipak, taj scenario još neko vreme neće doneti olakšanje krajnjim potrošačima. Čak i ona najslađa čokolada, sa niskim procentom kakaoa, biće gorkog ukusa sve dok proizvođači ne potroše stare zalihe ove sirovine - kupljene po višim cenama. A čak ni tada nema garancije da će omiljena poslastica pojeftiniti osetno.

Iako se tržište kakaoa delimično stabilizovalo nakon istorijskog skoka - praga od čak 9.188 dolara po toni u jednom momentu, ekonomska logika proizvodnje čokolade i dalje je podložna visokim troškovima, dugoročnim ugovorima i nestabilnošću tržišta u zemljama uzgajivačima, zbog čega će maloprodajne cene ostati visoke još neko vreme.

Prema podacima Trade Economicsa, cena kakaoa je u poslednjih mesec dana pala za skoro 32 odsto, a u odnosu na pre godinu dana za skoro 63 odsto. Ova sirovina trenutno vredi blizu 4.150 dolara po toni.

Iz Atlantic grupe navode za Bloomberg Adriju da su cene kakaoa trenutno znatno niže u odnosu na rekordne nivoe, ali i dalje daleko iznad nivoa od pre dve godine, kada je započeo dramatičan rast. Taj rast nije samo povećao troškove proizvođača, već je doveo i do globalnog pada potrošnje čokolade. U takvom okruženju, pad cene kakaoa neće automatski podstaći oporavak potrošnje, niti omogućiti brzo prilagođavanje cena finalnih proizvoda.

 

Ključni razlog leži u načinu na koji konditorska industrija nabavlja sirovine. Proizvođači čokolade slede dugoročne ugovore i hedžing strategije (zaštita od rizika i kupovina većih količina kao obezbeđenje od volatilnosti), te danas i dalje koriste količine kakaoa kupljene u periodu kada su cene bile najviše. To znači da se realni troškovi proizvodnje još nisu prilagodili aktuelnim berzanskim cenama, već odražavaju period kada je kakao bio papreno skup.

"Takođe, kada se govori o ceni čokolade i proizvoda od kakaovca u maloprodaji, treba imati u vidu da krajnje cene ne zavise samo od kakaoa kao sirovine, već i od energije, ambalaže, logistike i rada, čiji su troškovi i dalje visoki, pa se, imajući i to u vidu, teško može očekivati brzo prilagođavanje cena na policama", dodaju u Atlantic grupi.

 

Nestlé ukazuje na činjenicu da je tržište kakaoa i dalje izrazito volatilno i da ne postoje jasni signali da će se trenutni nivo cena dugoročno održati. Takođe, potvrđuje važan uticaj drugih faktora na krajnju cenu čokolade i slatkiša.

"Ovo smanjenje cena može da dovede do nižih proizvodnih troškova za proizvođače čokolade, međutim ta promena možda neće biti vidljiva odmah ili imati direktan uticaj, jer sirovine nisu jedini faktor koji utiče na konačnu cenu proizvoda. Uprkos padu cene same sirovine, beleži se rast drugih proizvodnih troškova, poput troškova rada, električne energije, ambalaže i transporta."

Dodatni problem, kažu u Nestléu, predstavljaju cene derivata kakaoa. Cene kakao praha i kakao maslaca ostaju relativno visoke, što znači da čak i u uslovima pada osnovne sirovine, ključne komponente čokolade ne prate istu tendenciju. Time se prekida "klasična veza" između berzanske cene kakaoa i maloprodajne cene čokolade, koja je decenijama bila relativno predvidljiva.

"Poremećaji u lancima snabdevanja ili regulatorne promene u vezi sa bezbednošću hrane, deklarisanjem proizvoda i održivošću, takođe mogu da stvore dodatne troškove. Promene u preferencijama potrošača, poput težnje ka zdravijim ili održivijim opcijama, mogu da dovedu do izmena u asortimanu proizvoda i strategijama formiranja cena", dodaje Nestle.

Cyril Marcilhacy/Bloomberg

 

Iza svega stoji dublja promena na globalnom tržištu kakaoa. Klimatski ekstremi u Zapadnoj Africi, gde se proizvodi više od polovine svetskog kakaoa, transformisali su tržište iz relativno stabilnog poljoprivrednog sektora u visoko volatilnu robu. Suše, bolesti useva i regulatorne intervencije dovele su do strukturnog deficita ponude, dok je finansijski kapital dodatno pojačao cenovne oscilacije. U takvim uslovima, proizvođači čokolade su primorani da u cene ugrađuju premiju rizika, što dugoročno održava više nivoe cena.

Za potrošače, to znači da pad cena kakaoa treba posmatrati kao privremenu korekciju, a ne kao signal skorog pojeftinjenja čokolade. Čak i ako se berzanske cene stabilizuju, maloprodajne cene će se prilagođavati sporo i selektivno, jer industrija još uvek "troši" skupi kakao iz prethodnog ciklusa.

U tom smislu, čokolada sve više postaje simbol nove realnosti prehrambene industrije: u uslovima trajno viših i nestabilnijih troškova, pad cene jedne ključne sirovine više nije dovoljan da automatski snizi cenu gotovog proizvoda. Umesto brzog pojeftinjenja, potrošači efekat nižih cena kakaoa osetiti odloženo, ako ga uopšte i osete.

Sličan obrazac već je viđen na tržištu drugih prehrambenih proizvoda. Nakon skoka cena pšenice i kukuruza posle početka rata u Ukrajini, berzanske kotacije su se relativno brzo smirile, ali su cene hleba i testenine u maloprodaji ostale povišene znatno duže. Razlog je bio isti: proizvođači su koristili sirovine kupljene po višim cenama, dok su energija, logistika i rad nastavili da poskupljuju, pa se pad cena na berzi nije automatski prelio na rafove.

Dodatno, proizvođači čokolade danas posluju u okruženju u kojem se strategije formiranja cena sve manje oslanjaju na kratkoročne tržišne signale, a sve više na dugoročne procene rizika. Nakon šoka koji je izazvao istorijski rast cena kakaoa, industrija je postala opreznija u prilagođavanju cena naniže, jer neizvesnost oko buduće ponude i klimatskih uslova, koji su sve gori, u glavnim proizvođačkim regionima ostaje visoka.

Sniženje cena u takvom okruženju postaje izuzetak, a ne pravilo.