Rusija je uložila skoro 50 godina u izgradnju energetske infrastrukture ka Evropi. Predsednik Vladimir Putin ga je uništio za manje od 50 nedelja. Pronalaženje zamene biće gotovo nemoguće.
Dok je Moskva pronašla alternativna tržišta za svoju sirovu naftu, uglavnom u Indiji, promena tržišta za naftne derivate i, još više, za prirodni gas biće mnogo teža i trajaće godinama uz visoku cenu. I sve to ako je uopšte moguće pronaći nova tržišta dok se svet sve više okreće od fosilnih goriva.
Malo po malo, posle 24. februara prošle godine, kada je Rusija napala Ukrajinu, nestalo je tržište koje je dnevno trošilo skoro 2,5 miliona barela nafte, oko milion barela naftnih derivata i oko 155 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Za nekoliko dana, petog februara, počinje i embargo na ruske naftne derivate.
Rusija je praktično izgubila tržište svog prirodnog gasa u Evropi. Ogromna mreža gasnih polja i gasovoda razvijena po ceni od stotine milijardi dolara od kada je prva pošiljka gasa prešla granicu Austrije 1968. godine je odbačena.
Prema proceni iz 2017. godine, 100 milijardi dolara uloženo je u razvoj rezervi gasa na poluostrvu Jamal, od kojih je većina bila namenjena Evropi, uključujući gasovode ispod Baltičkog mora.
Trebalo je da se investicija udvostruči do 2025. godine, a sada je sve suvišno.
Verovatno je da će Rusija sačuvati neki oblik energetske saradnje sa Evropom čak i nakon završetka rata, ali je malo verovatno da će EU ikada dozvoliti da bude zavisna od ruskog gasa kao što je bila donedavno.
Ruske naftne kompanije uspele su da prebace zalihe sirove, prvenstveno zahvaljujući žednim indijskim rafinerijama koje traže jeftinu naftu. To je, naravno, imalo značajnu cenu, jer je Rusija morala da pristane na popust od oko 40 odsto ili oko 35 dolara po barelu.
Krajem prošle godine ruska burad činila je oko četvrtinu indijskog uvoza, zamenjujući tradicionalne dobavljače sa Bliskog istoka kao što su Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija ili Ujedinjeni Arapski Emirati.
Izvoz sirove nafte na novo tržište je jedno, a izvoz naftnih derivata je sasvim druga stvar. Sigurno će postojati zemlje koje će hteti da kupuju jeftiniji ruski dizel izvozeći sopstveni u Evropu, ali će i one tražiti dovoljno velike popuste da se ova trgovina isplati.
Međutim, nafta i naftni proizvodi imaju veliku prednost u odnosu na gas. Lako se mogu transportovati morem.
Više od 55 godina Rusija gleda na Zapad kao na kupca gasa. Sa Evropom je povezana gasovodima dugim hiljadama kilometara.
I Rusija je u poslednjoj deceniji počela da se okreće ka istoku, odnosno Kini za izvoz gasa. Taj gas dolazi iz novih nalazišta skoro 2.000 kilometara istočno od polja Jamala koja su nekada snabdevala Evropu, a sada su nedovoljno iskorišćena.
Postoje ograničenja za mogućnost prodaje gasa Pekingu. Iako su energetske potrebe Kine ogromne, verovatno će Kina paziti da ne ponovi grešku Evrope u vezi sa prevelikom zavisnosti od Moskve.
Stoga će Rusija tražiti druga tržišta osim Kine, što bi opet mogla da bude Indija, ali bi transport prirodnog gasa u Indiju bio još složeniji postupak od isporuke Kini. Naime, trasa bi morala da prođe kroz neke od najviših planina na svetu ili da prođe kroz Avganistan i Pakistan.
Putinov rat u Ukrajini koštao je Rusiju evropskog energetskog tržišta. Kakvo god približavanje Moskve i Evrope da se desi u budućnosti, izvesno je da će Rusi morati da računaju troškove rata za generacije koje dolaze.
.webp){kind=icon}
