Zlato ne priznaje pravila i opet pobeđuje ekonomiste

Zlatom se trguje blizu 5.000 dolara po unci. Pa ipak, usred rata SAD i Izraela protiv Irana i dok strane centralne banke prodaju državne obveznice kako bi obranile vlastite valute, a prinosi na obveznice rastu umesto da padaju, ovaj plemeniti metal jedva da se pomakao – čak i dok ga svetske monetarne vlasti, upravo one institucije stvorene da zlato učine suvišnim, kupuju najbržim tempom u jednoj generaciji.

Ovo se ne bi smelo događati. Ekonomska struka proglasila je zlato "reliktom prošlosti" pre jednog veka i od tada je provela većinu vremena pokušavajući da tu presudu održi na snazi. I dalje gubi.

Prvi hitac ispalio je John Maynard Keynes 1924. godine. Zlatni standard, napisao je, bio je primitivna monetarna tehnologija koju su prosvećene moderne ekonomije prerasle. Budućnost je pripadala upravljanim valutama kojima rukovode stručne institucije. Njegovo stanovište u velikoj meri je prevladalo u Bretton Woodsu 1944. godine, gde je zlato zadržano kao nominalno sidro, konvertibilno u dolare po ceni od 35 dolara po unci ,ali je zapravo degradirano na status simbola.

Prva runda za ekonomiste. Zlato je bilo "u kavezu"

Ili ipak nije? Dana 15. avgusta 1971. predsednik Richard Nixon objavio je da dolar više neće biti konvertibilan u zlato. Ekonomisti su uglavnom klicali. Milton Friedman dugo je tvrdio da su fluktuirajući kursevi pod upravljanjem disciplinovanih centralnih banaka superiorniji krutostima zlatnog standarda. Struka je bila gotovo jednoglasna: zlato je istorijski kuriozitet. Ne možete voditi modernu ekonomiju vezanu za nešto što ste iskopali iz zemlje.

Osveta zlata bila je brza i sramotna. U roku od devet godina njegova cena porasla je sa 35 na 850 dolara po unci, što je dobitak od preko 2.300 procenata. Sedamdesete godine prošlog veka, koje su trebalo da pokažu nadmoć upravljanih valuta, donele su umesto toga stagflaciju i dolar koji je izgubio više od polovine svoje kupovne moći. Investitori koji su držali gotovinu izgubili su 87 procenata svog realnog bogatstva. Oni koji su držali "barbarski relikt" učetvorostručili su svoje bogatstvo.

Druga runda za zlato

Predsednik Federalnih rezervi Paul Volcker krenuo je u napad 1979. godine i ubrzo podigao kamatne stope na 20 procenata, slomivši inflaciju i vrativši verodostojnost upravljanom novcu. Zlato je doživelo kolaps , sa 850 dolara 1980. na 255 dolara do 1999. godine, što je realni gubitak od 85 procenata tokom dva decenije. Evropske centralne banke, u krajnjem činu institucionalnog prezira, počele su aktivno da prodaju svoje rezerve. Banka Engleske prodala je 395 tona između 1999. i 2002. godine, gotovo tačno na samom dnu, transakcija koja je u britanskoj štampi postala poznata kao Brownovo dno (Brown’s Bottom), po ministru finansija Gordon Brownu koji ju je naredio.

Treća runda za ekonomiste, odlučno

Zatim je stigla 2008. i globalna finansijska kriza. Lehman Brothers Holdings Inc. je propao, vlade su upotrebile bilione dolara hitnih podsticaja, a realne kamatne stope postale su negativne. Zlato se setilo svoje uloge. Sa 800 dolara u jeku krize, popelo se na 1.921 dolar do 2011. godine. Institucije ekonomista vidno su se mučile. Zlato, koje nema upravu, nema upravni odbor i nema finansijsku polugu, jednostavno je stajalo tu, izgledajući samouvereno.

Ali najznačajnija runda u modernoj eri nije imala nikakve veze sa inflacijom. Radilo se o nečemu temeljnijem: da li je imovina denominovana u dolarima zaista sigurna.

Bloomberg

Rat Rusije i Ukrajine kako je uticao na cenu zlata

Dana 26. februara 2022, dva dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, SAD i saveznici zamrzli su 300 milijardi dolara rezervi ruske centralne banke pohranjenih u zapadnim institucijama. Svaka nesvrstana centralna banka primila je poruku. Imovina držana u dolarima, evrima ili funtama mogla bi biti konfiskovana. Postojala je tačno jedna velika rezervna imovina koju SWIFT nije mogao da zamrzne, koja se nije mogla zapleniti sudskim nalogom ili obezvrediti tuđom monetarnom politikom. Ona se ne može hakovati i ne zahteva poverenje u bilo koju instituciju ili vladu.

To objašnjava zašto su centralne banke 2022. godine kupile rekordnih 1.080 tona zlata, najviše od ere zlatnog standarda, i od tada zadržale taj tempo. Kupci su bili Kina, Indija, Turska, Poljska, Singapur, zemlje koje su posmatrale sankcije Rusiji i izvukle sopstvene zaključke.

Prvi put od 1996. godine, svetske centralne banke sada ukupno drže više zlata nego američkih državnih obveznica. Ta prekretnica stigla je tiho, uz malo pompe, ali predstavlja strukturni pomak u načinu na koji državne institucije razmišljaju o rezervama.

To je ono što razlikuje trenutni uspon zlata od prethodnih. Ranija bikovska tržišta bila su podstaknuta malim investitorima i strahom od inflacije. Ovaj uspon pokreću državne institucije koje donose promišljen, dugoročan strateški izbor. To nije zaštita od inflacije. To je geopolitičko osiguranje. I to je glasanje o nepoverenju sistemu koji su Keynes i njegovi naslednici izgradili.

Što nas vraća na rat s Iranom i zlato blizu 5000 dolara

Uobičajeno utočište u svakoj prethodnoj krizi od finansijske krize naovamo globalnoj pandemiji Covida-19, ruskom ratu protiv Ukrajine, evropskoj dužničkoj krizi,  bile su američke državne obveznice. Prinosi su padali, dolar je jačao, a sistem je funkcionisao kako je zamišljen. U ratu s Iranom, strane centralne banke prodale su 82 milijarde dolara državnih obveznica u pet nedelja. Prinosi su porasli. Krug recikliranja petrodolara,  prihoda od nafte iz Zaliva koji se vraćaju u američki državni dug – zastao je zatvaranjem Ormuskog moreuza. A zlato se sve vreme držalo blizu rekordnih nivoa.

Obrazac je sada jasan. Zlato ne ostvaruje najbolje rezultate kada je inflacija visoka. Ono najbolje prolazi kada je poverenje u monetarne institucije nisko,  kada svetske centralne banke pogledaju svoju rezervnu imovinu i tiho zaključe da bi radije posedovale nešto što nijedna vlada ne može da konfiskuje. To stanje prethodi ratu s Iranom i nadživeće ga.

Keynes je bio u pravu da je monetarna uloga zlata konvencija, a ne zakon prirode. Ono što je potcenio jeste koliko je teško zameniti konvenciju koja spaja likvidnost, neutralnost, trajnost i slobodu od političkog rizika – posebno kada je institucija koja održava alternativu ujedno i najveći svetski dužnik, izdavalac sopstvene rezervne valute i učesnik u velikom ratu.

Zlato iznosi taj argument već pet hiljada godina. Ekonomisti ga pobijaju oko tri stotine. Trenutni rezultat, gledano po bodovima, ide u korist metala.